O vranama

karikatura: Nikola Otaš

Izreka da „vrana vrani oči ne vadi” ne važi samo u jednom slučaju: ukoliko se vrane ne dohvate zbog i oko vlasti. Onda tu više nema pardona, pa se vade ne samo oči nego i sve ostalo što je za vađenje. One koji su sticajem okolnosti prinuđeni da budu prisutni, ova ljuta borba stavlja na ne male muke. Postavlja se, pre svega, problem navijanja: kome se prikloniti kada su oba učesnika ista, da ne kažem crna? To znači da ako navijaš za jednog u isto vreme navijaš i za drugog, a ako pak odlučiš da se prikloniš onima koji se protive obračunima ovakve vrste, onda ti na kraju krajeva ostaje jedna vrana više: da ti grakće, dosađuje, da ti pravi štetu gde god stigne. Da ne govorimo o kvarenju vidika: jer tamo gde je mnogo vrana, znači da je i mnogo truleži, mnogo smrti, bede i jada. Eh, kada bi makar jedna od sukobljenih ptičurina bila bela, svi bi problemi nestali. Ali, belih vrana nema, a ako ih i ima one se ne otimaju oko vlasti. Zato i jesu bele. Bele vrane su i bez bitke gubitnici.

Dakle, nameri se junak na junaka, beg Kariću na Voju vojvodu. Sasvim neguslarski i nenarodski, ovaj sukob je nazvan borbom protiv korupcije, a cilj mu je, navodno, da na svetlo dana iznesu sve poslovne mahinacije jedne od (?) najbogatijih srpskih familija. Sve bi to bilo u redu i na svome mestu da je ova „borba” povedena mnogo ranije ili bar mnogo pre nego što je samozvani „industrijalac” Bogoljub Karić postao relevantni politički činilac pod srpskom cirkuskom šatrom. Ali pošto u Srbiji ništa ne ide bez i mimo ličnih i grupnih interesa, odnosno gole borbe za vlast i ostanak na njoj, tako i ova plemenita zamisao dobija tamnu senku satkanu od ovdašnje duboke pomrčine. Krenulo se u lov i to bez pardona i milosti.

Da se na suprotnoj strani Karićevih nalazi grupa slične snage i uticaja, onda bi se ovaj sukob mogao nazvati nadmetanjem, istina prljavim i ružnim mlaćenjem kao što je i red u sličnim političkim krčmetinama. Međutim, protivna strana, pošto je u posedu poluga vlasti, za postizanje svoga cilja korsiti se silom državne represije što joj daje odlučujuću prednost. Otuda i dilema sa početka ove basne. Jer ako vlast može ovako brzopotezno, mimo uobičajenih procedura (a o dobrom ukusu da i ne govorimo) da potkopa Kariće, to znači da može i sve druge. I obrnuto: ukoliko iz sopstvenih (opet ličnih) interesa odluči da nekoga ne potkopava, iako bi to bilo u skladu i sa ljudskim i sa božjim zakonima, onda će tako i učiniti. Ukratko: za grupu koja trenutno gospodari Srbijom mnogo je opasniji B. Karić kao konkurent u deobi kolača vlasti nego Ratko Mladić od čije isporuke zavisi budućnost građana ove zemlje.

Korača se samom ivicom provalije koja se razjapila pred nastavkom pregovora o stabilizaciji SCG i pridruživanju Evropskoj zajednici. Ako bi se u nju upalo makar samo jednom nogom, pozicije Srbije u predstojećim pregovorima o statusu Kosova bile bi veoma pogoršane bez obzira na to što su se ovim problemom uzele baviti čak i takve veličine kao Ivica Dačić i Onaj Mihajlov iz Vlade što je čak i na sudu prizano da je svojevremeno otvoreno lagao u cilju kratkoročnih političkih interesa svoje stranke. Dakle, Kosovom se sa jedne strane bave čak i takvi moralni i intelektualni potencijali, a sa druge, otezanjem isporuke haških optuženika rizikuje se kud i kamo više, da ne kažem sve.

Ali, pošto je jedna od osnovnih karakteristika aktuelnih vlasti nedovršavanje započetih poslova, njihovo zbrzavanje i guranje pod tepih, te posvemašnja mlitavost, za očekivati je i da će se oko Karića podići samo nešto malo veća prašina i onda sve polako pustiti niz vodu. U tom slučaju, sve što je do sada uloženo u demaskiranje deda Janićijevih sinova pretvoriće se samo u njihov politički kapital koji će ubaciti u već započetu predizbornu kampanju. Hoće reći: ako se Karići budu izvukli iz svega ovoga, suprotna strana sasvim sigurno - neće. G. Bogoljub je već najavio da mu neće biti teško da se zakune nad pričom o tome ko je sve i za koga huškao „Crvene beretke” da izađu na promotivnu šetnju u „radnim kombinezonima” i poverenim im automatskim alatkama u rukama, a tu bi se u nekakvom grmu mogao pronaći i onaj mali plavi zeka u čijem srcu je zapisano odakle Legiji i družini ideja da, umesto u na lisice, krenu u lov baš na pokojnog premijera. Tu okolo se mota i svitak akta o Mladićevom penzionisanju sa odgovrajućim potpisima, što će reći da ćemo i to štivo jednom biti u prilici da čitamo, kao i o onima koji su istrzali stranice iz nekih dosijea koje je tražio Tribunal, i tako dalje i tako dalje. Zbavaljeni čitanjem nećemo ni primetiti da Srbija i dalje stoji na slepom koloseku koji se već pretvorio u njenu sudbinu.

I da se vratimo sada onim vranama što se dohvatiše.

U mom Rušnju bi rekli: „Pocrkale dabogda, obadve”! Ali u ovakvim slučajevima kletve ne pomažu.Teba učiniti nešto.

Njihovo klanje samo je znak da su pobesnele, da ih je mnogo, čak previše i zato treba izaći u polje i snažno, iz dubine pluća povikati „iiišššššš“! Pa, ako je po volji, dodati i ono naše čuveno „bre” ili kakvu psovku nakačiti, jaču, od tri-četiri reči (zloslutnice su, valja se).

Da se podignu, da polete, e da nas graktanjem i crnilom svojim ne bi pogušile.

Ima li snage, ima li volje, ima li glasa i vazduha u plućima?!