Odrastanje u šarenijem Valjevu

Kada sam mojoj deci povremeno pričala o odrastanju u Valjevu, gledali bi me kao da pričam naučnu fantastiku. Kao nešto njima potpuno strano, nepoznato, pa pitanja, podpitanja, pa da li je zaista bilo tako....ma milion stvari.

Elem, odrasti na Fontani (Desankin trg) zvuči možda previše urbano, ali itekako je obeležilo moj život. Prijatelje, mesta kojih više nema i zgradu koju sam kao ikonu gledala sa terase, ne sluteći da ću dobar deo života provesti radeći posao koji volim, baš tu.

Na Fontani se igrala „fuca“ izmedju klupa, klupe su bili golovi. Podjednako su učestvovali i dečaci i devojčice. Igralo se „limuna i pomorandže“. To moram da pojasnim: podelimo se u ekipe, jedna ekipa nacrta kredom putanju gde će se sakriti, a druga je traži. Umeli smo baš dobro da se sakrijemo tamo iza „one“ zgrade i garaža.

Klikeri! Klikeri ispod lipe kod „Samoizbora“ i reči moje bake kada bih u kuću ušla nedovoljno opranih ruku na Mašinkinoj česmi u dvorištu: „Jasmina, pa ti si devojčica, opet klikeri“. Mašinkina česma je bila na mestu sadašnjeg parkinga iza zgrada Suda. Prali smo ruke, pili vodu, kvasili listove bokvice da zalepimo na ranu na kolenu. I kuće su tu bile i deda Momina garaža gde je kuckao predmete od gvoždja. U fontanama smo se leti čak i brčkali. Da, bile su dve, velika, sa prepoznatljivom zmijom i mala oblika pravougaonika i koja nam je uglavnom služila da je onako, bez veze, preskačemo. A umela sam i mašnu da nosim. Majka je sestru i mene „montirala“ za šetnje, baš tako, repići i mašne. Sećam se tih šetnji, u isto odevene, uvek zagrljene, ili do Vidraka ili do Pećine. I popodnevnog mirisa hleba koji se širio do Jadra iz pekare na Ilidži.

Tucovića apoteka, čika Đurina parfimerija, kupovina mesa isključivo kod Kasapa, tombola u „Grand“ bašti, kiselo mleko u teglicama, „pooooopravljaaaamoooo kišobrane“, „pičurke gospoja“ ,miris lipa, dedino:“ Idem po ćevape u Ranapoz“ (tada se restoran već zvao „Obnica“, ali za njega je ostala „Ranapoz“) , oficiri sa šapkama kad se vraćaju sa posla... to su mesta, zvuci i mirisi odrastanja na Fontani.

Tinejdžersko doba donelo je u moj život „Abrašević“ . Nezaboravna prijateljstva, putovanja, koncerte širom Evrope. I Klub. Mesto na koje nije mogao baš svako da uđe. Ako bi neko i zalutao vrlo brzo bi shvatio da mu tu nije mesto. Jer tu su bili „abraševićevci“, košarkaši „Metalca“ i poneko ko se „primio“. O „Abraševiću“ bih morala poseban tekst da napišem, šmek i duh koji se odavno izgubio, ali u mom srcu ostavio ogromno mesto i ostaće takav kakav je bio.

Korzo zakačen samo malo, Trg, „Student“, „32-ka“, staza slonova od vrha Tešnjara do diskoteke na košarkaškom terenu. Znalo se gde ko stoji, ko se sa kime druži, uvek si mogao naći osobu koja ti treba iako nemaš mobilni telefon. „Zdravljak“, džu boks, lora, remi, jamb. Gradac, Anatem, Livadice!

Golaći, motori, Makarska, Baško Polje. Sve uporedo sa „Abraševićem“ i Gimnazijom. Sve se postizalo, sve se moglo.

Prva picerija „Điđi“ u Knez Miloševoj. Jedan kafućino, ali bez pečuraka, ako može. Bili su to prvi susreti sa tom vrstom hrane i kafom mnogima.

I namerno ni jedno ime nisam pomenula iz straha da ću nekoga slučajno izostaviti jer niko nije izostavljen i svi žive u mom sećanju na detinjstvo, mladost, odrastanje u Valjevu.