Ovo nije bilo ovde

Zašto mi prvo pada na pamet ovaj grafit ispisan na Njegoševom spomeniku ispred Filozofskog fakulteta burne dvehiljadite?

Svaki „važan“ događaj u poslednjih dvadeset godina, sada mi se čini kao da se nije nama dogodio, kao da se sve to dogodilo nekom drugom, na nekom drugom kraju sveta, kao da šniram rolnu nekog zaboravljenog filma.

Gde smo mi zapravo danas posle dvadeset godina? Ko su ovi ljudi koji nas danas „uče pameti“, iako je ni sami nemaju dovoljno? Gde su bili pre dvadeset godina?

Sve vreme su bili tu, pored nas, žarili i bukvalno palili i razvaljivali sve što im je palo šaka.

Nismo ih videli, ili bolje - nismo hteli da ih vidimo. Liči na čudo a nije – sve se promenilo a ostalo isto. Koje isto – mnogo gore.

Šta je dvadeset godina – ništa, reći će optimista. Uporedidite samo prvih dvadeset godina dvadesetog veka, nastavlja optimista – likvidacija kralja Aleksandra i Drage mu, pa jedan pa drugi

Balkanski rat, pa Princip, pa Veliki rat, pa albanska golgota, pa Solunski front, pa stvaranje najveće tamnice srpskog naroda Kraljevine Jugoslavije... A ovo sad, samo jedno ubistvo premijera i samo jedno bombardovanje. To se ne može porediti, zadovoljno zaključuje optimista. Naivan bi rekao – čovek je u pravu!?

Meni je jedina uteha podsećanje na našu parolu iz prvog broja Revije – OVO JE NAŠA PRIČA, koje smo se grčevito držali svih ovih godina. Redovni čitalac zna o čemu govorim.