Pranje ruku

Kada je čuveni francuski filosof pisao o „banalnosti zla” u današnjem svetu (a jedan ranije o đavolu kao gospodaru ovog sveta), nije mislio na tzv. metafizičko zlo: opštu prolaznost, uključujući čovekovu smrtnost. Mislio je na ljudsko zlo, zlo u moralnom smislu. Nije mislio ni na naše društvo, verovatno ga uopšte nije imao u vidu... A naše društvo tada i nije bilo kao neka tadašnja ili kakvo je sada, sa zlom koje je bukvalno a ne metaforično banalno (svakodnevno, obično). Kao što je to čest slučaj kod takvog „dijagnostikovanja” društva ili vremena, svesno je i namerno preterivao: opisujući kao stanje, ono što je predstavljalo smer... Pisao je da bi ljudi shvatili ne gde su nego kuda idu, kako bi prestali da tamo idu! Mi se takvim pisanjima nismo uznemirili, slabo je ko čitao ne samo to, nego i slične napise naših ljudi. Blaženo uljuljkivan neizbežnom a malo čime zasluženom nadom: „Daće Bog, biće bolje!”, odnosno „Neće, valjda!” Ili uverenjem u našu „posebnost”. Zbog toga smo samo „konstatovali”, kao nešto što se tiče „tamo njih”, tog pisanja ili onog na račun ponašanja u vijetnamskom ratu. Koje je stravično pokazalo na kakvo je sve zlo spreman najčešći tip ličnosti (konvencionalni i autoritarni), kada je „ovlašćen”! A takve mnogo šta, i mnogo ko „ovlašćuje”. Ovlašćuju se i sami, ako nema vladavine institucija...

Sada je kod nas mnogo gore, zlo nas je pohodilo ali i ostalo, odomaćilo se i ukorenilo. Ne zanosimo se uspesima, paralelno sa „iskorenjivanjem zla” i u njegovoj ugodnoj hladovini, raste novo zlo. Pre otkrića onog što je ostalo od Stambolića nestao je profesor Polić, a preti se istom sudbinom profesoru Mimici! Narkomani panično traže drogu, a čim postoji potražnja, postojaće i ponuda. (Već postoji samo je skromnija, i skuplja. Razlog za više zla, da bi joj se udovoljilo.) A većina sve i dalje prima fatalistički, kao nešto što nam sleduje i protiv čega nema svrhe boriti se! Neki kažu: kao kaznu za višedecenijsko „otpadništvo od Boga”, neki opet kao znak naše posebnosti. „Tako nešto, može samo nama da se desi!” (Kad nema pozitivnih, dobre su i negativne privilegije.) Borbu sa zlom prepuštamo vlasti, kao da vlast nije jedan od glavnih krivaca za toliko prisustvo zla! I kao da nikad nismo čuli kako vlast kvari one koji je imaju, mala malo a apsolutna apsolutno...

Od neinteresovanja za zlo koje je pogodilo drugog pa do skrivenog a i otvorenog radovanja (!) zbog toga (nagledali smo ga se ovih dana), mali je korak. U zlo, a u šta bi drugo? Makar zato što onaj ko se raduje jednom zlu, teško može osuđivati zlo kao takvo. Uostalom, ono se „opravdava” (opet se „na mala vrata” povećava banalnost zla!), time što je zlo pogodilo „njihovog”, a ne „našeg”. Da li je to ljudski, hrišćanski, sunarodnički, građanski..., ili nije, može biti predmet rasprave. Ali da je pogodilo našeg premijera pa i našeg čoveka (može li pripadnik iste vrste ne biti naš?), nije predmet rasprave. Zna se da jeste, ali se ne zna da ono navikava i ohrabruje!

Kada je zlo (ili bilo šta drugo pa i njemu suprotno) banalnost, ono je svakodnevica. Stanje je redovno ili stanje normalno, a teoretičari kažu da normalno lako prelazi u normativno (obavezujuće očekivanje)! Ne znači li to da zlo očekujemo kao nešto što mora doći, da mu se nadamo, da se čudimo kada ga nema? I da ga ne osuđujemo (stvarno) kada se pojavi, šta vredi osuđivati ono što mora, sudbinu? A odsustvo reakcije javnosti u obliku javnog zgražanja ili stvarne osude zla, glavni je uzrok banalnosti zla! Odsustvo drakonskih kazni, nije. Umesto svesti o njima mnogo je važnija svest o neisplativosti zla, o njegovom neizbežnom neprihvatanju i osudi onog ko ga čini. Pored toga, i zato što su drakonske kazne (smrtna kazna za koju se neki zalažu), pogotovu ako se kasnije pokažu ishitrenim ili na pogrešne primenjenim, i same veliko zlo.

U vreme „banalnosti zla” nema razlikovanja krupnog i sitnog zla, tako da se pripremanjem za jedno i drugo, priprema jedno i drugo! „Zlo više ili manje”, odnosi se i na kvantitet i na kvalitet. U stvarnosti oni neprekidno prelaze jedan u drugi, i bez „marksističkog obrazovanja”! Nema ni nužnog i slučajnog, objektivnog i subjektivnog, onog za šta smo sami krivi i onog za šta nismo. Nije važno ni razlikovanje zla u rečima ili u pomišljanju i zla na delu, zla činjenjem i zla nečinjenjem. Televizija „Marš“ mirno emituje reklame u kojima neki restoran traži kelnerice, dok sve ostale emituju prenos premijerove sahrane! Dan posle na ekranu drže premijerovu sliku sa florom i godinom rođenja i pogibije, a ispod se kreću međusobni pozdravi i želje gledalaca. Banalni ali i takvi da su neki i u redovnom stanju na granici ukusa, a neki ispod njega... I nije malo onih koji zameraju vlasti što je „Marš“ privremeno zabranila. U banalnosti ili svakodnevici „čovek radi svoj poso”, kao da i mafija ne radi svoj!

Navodno, čemu „finese” na račun „valja se” i „ne valja se”, kada će sledeće zlo (a „biće ga, sigurno”) poništiti krupnije vrednosti, nove ljudske živote? Što bi „odsustvo građanskog reda” bilo strašno, kad ni pojedinačan slučaj zla (uključujući ubistvo) nije „strašan”, kad je samo jedan član mnoštva? - Griža savesti ili samo svest o ogrešenju o neka pravila, kod jednih se efikasno smiruje ponavljanjem i umnožavanjem zla, a kod drugih svešću o mnoštvu zla! Zaboga, „svi to rade”! A očekivanje ovog ili onog, nije nevažna stvar! Ako mnogo ljudi očekuje zlo, a očekuje ga („Ćuti, može biti i gore! Ne daj, Bože, šta se sve može izdržati!”), ono će se lakše desiti nego ako se ne očekuje. U međuvremenu se radi na njegovom pripremanju, voljno i nevoljno, svesno i nesvesno: samim tim što se ne radi na njegovom uklanjanju osudom onih koji su ga počinili, i obeshrabrivanjem onih koji se dvoume da li da ga počine. Pogotovu se radi njegovim očekivanjem, i otvorenim pokazivanjem očekivanja tipa: „Šta sam ja rekao!” (Jedan od najčešćih i najgorih slučajeva, „proročanstva koje samo sebe potvrđuje”.) Uvek se osobito lako dešava sledeće, a još lakše kasnije sledeće. Kao i uvek, najteže je prvi put...

Država i pravo nisu dovoljni bez savesti i javnog mnjenja, koji ne samo što uspešno kontrolišu pojedince, nego i državu podstiču da bolje radi ono što radi. Pogotovu da to radi, kada ne radi... Hoće ili ova vlast trajati večno, i ako bi trajala, hoće li biti ovakva kao sada? A ne zaboravimo i da je vanredno stanje, u redovnom vlast i ne može biti ovako efikasna! Da ne treba zato da vanredno stanje, bude redovno stanje? Tačno je da postoji evidentna nemoć naših moralnih sudova spram naših tehničkih mogućnosti, možemo mnogo više od onog što treba da možemo. Ali tako će biti sve više ako se odreknemo moralnih u korist pravnih sudova, ako naše „moralno čulo” atrofira nekorišćenjem. Ako zaboravimo na potrebu za banalnošću (svakodnevnošću) dobra! Teško je složiti se sa starom teorijom, o zlu kao odsustvu dobra. Ako je dobro „mnogo odsutno”, ne bi se reklo da postoji vakuum. „Ispražnjeno od dobra” nečim je i te kako ispunjeno, i nikako uvek istim!

Ranije kod nas (a ni sada drugde), zlo nije banalno! Delom zbog banalnosti zla uglavnom je zaboravljeno mnogo šta pametno, ali zaborav je delom i uzrok banalnosti zla... Zaboravili smo tako ono: „Skočiše seljaci, i uzeše usrane motke!” Ili druge vrste, da sveti tekstovi ne dozvoljavaju molitvu za sve što čoveku padne na pamet, ili što mu treba. Nesvakidašnje mora biti nesvakidašnje, i nailaziti na nesvakidašnje reakcije! Divljenje ako je za divljenje, bol i saučešće, užasavanje i povraćanje, ali i glasne i jasne osude, ako je za njih! U protivnom ili ako zlo ostane svakidašnjim (banalnim), berimo kožu na šiljak! Prepuštanje „nekom drugom” odnosno „nadležnom” i „plaćenom”, i kad bi bilo stvarno i trajno efikasno, pranje je ruku posle vlastite krivice. Krivica je moguća i nečinjenjem, i upravo to je najčešći oblik zla u nama! Ne reče li sveti Nikola, kako vekovima slušamo: „Mahni i ti rukama, mahni!” A priča se, takođe odavno, da nije zgodno kada te unuci budu pitali gde si bio za to vreme, i šta si radio!