Projekat 1% ili hermeneutika

U vremenu između 10. i 14. septembra u Valjevu je ostvarivan pojekat „1% ili hermeneutika” u organizaciji udruženja „Umetnički kombinat”.  Sam naziv projekta je možda na prvi pogled zbunjujući, ali u njemu se sadrži suština našeg koncepta.  Naime, broj svršenih studenata koji se vrate u Valjevo iznosi upravo 1%, dok   je za analitički pristup ovom podatku neophodno služiti se hermeneutikom ili, kako je Šlajenmaher naziva, „umetnošću razumevanja’’.

Budući da „Umetnički kombinat” čine studenti umetničkih fakulteta, među koje ubrajam i sebe, logičan zaključak je da naša reakcija na navedeni problem mora biti instrumentalizovana umetničkim sredstvima. Stoga se naš koncept bazirao na trenutnom oživljavanju kulturne scene grada, pokušajem animiranja gradskog mnjenja i mislećih ljudi, sa ciljem da se naglasi da je izostanak kvalitetne kulturne ponude jedan od segmenata koji opredeljuju mlade da se ne vrate u svoj grad, takođe i to da su potencijali koje ovaj grad može da razvije upravo kada je o kulturnoj sceni reč – ogromni. Počev od prote Matije Nenadovića, preko Branislava Petronijevića i Milovana Glišića, sve do naših savremenika Voje Brajovića, Jove Maljokovića i drugih, broj Valjevaca koji su doprineli razvoju celokupne srpske kulture meri se u stotinama.

Paradoksalno je, dakle, da grad koji je iznedrio pomenute kulturne radnike poseduje kulturnu scenu koja je na nivou kakve palanke. Upravo taj paradoks bio nam je zvezda vodilja u sprovođenju našeg projekta – hajde da pokažemo da postoji mnjenje koje želi pozorište, želi bioskop, zahteva galeriju.

Kako je projekat utemeljen navedenim konstatacijama, valjalo je izabrati lokaciju kompatibilnu sa situacijom u gradskoj kulturi. Nije se mogao zamisliti bolji prostor od hala bivšeg VIK-a, jasno čitljive paradigme celokupne situacije u kojoj se kao grad nalazimo. Treba  pomenuti da je, kada je reč o izlagačkim lokacijama u sferi moderne umetnosti, ruiniran i napušten prostor neretko savršen za izlagačku delatnost (pomenimo samo čuveno Venecijansko bijenale – lokacija „Arsenale”, kao i prošlogodišnji Oktobarski salon), imajući u vidu njegovu simboliku, poetiku kojom odiše posebno nekakvo iracionalno nadahnuće i inspiraciju koju budi. Baš onakvu kakvom je opisuje Borislav Pekić u „Hodočašću Arsenija Njegovana”. 

Pošto smo prostor dobili na korišćenje od vlasnika, preduzeća Ingrap-Omni, za šta smo mu beskrajno zahvalni, usledila je konkretizacija programa. Analogija sa crnim talasom činila se izuzetno prikladnom kada je reč o građanskom aktivizmu i kritici društva putem umetničkih medija.

Zahvaljujući profesoru Mileti Prodanoviću, u čijoj sam klasi bio tokom prve dve godine studija na Fakultetu likovnih umetnosti, došao sam do scenariste i, kako ga nazivaju, „sive eminencije crnog talasa” – Branka Vučićevića. Osim što nam je ustupio izuzetno redak film „Slike iz života udarnika”, razgovor sa njim bio je poput putovanja kroz vreme tokom kojeg smo imali priliku da zavirimo u samu suštinu crnog talasa. U atmosferu u kojoj je nastajao, neizbežne anegdote, zakulisne radnje i okonosti u kojima je nestajao.

Sam program projekta je podeljen u dva aspekta. Prvi je imao za cilj atraktivne i uzbudljive predavače koji su svoje karijere izgradili i čije ime se ceni i na dalekom zapadu. Na naše veliko zadovoljstvo, Mileta Prodanović, slikar i pisac i istoričar umetnosti Nikola Šuica, ne samo da su pristali da održe predavanja, već ih je i sam koncept projekta u velikoj meri zainteresovao. Njihove sugestije bile su nam od ogromnog značaja. Prodanović je za temu izabrao nešto čime se dugi niz godina bavi i iz čega se razvila njegova doktorska disertacija koju smo, doduše u nešto izmenjenom obliku, imali čast premijerno da čujemo u javnosti. Nikola Šuica se bavio fenomenom prestupa u umetnosti, vezujući fenomenologiju crnog talasa sa savremenom umetnošću.

Pored  dva eminenta stručnjaka iz sfere umetnosti, koji žive u Beogradu, predavanje je održao i Slobodan Arsenijević, osvedočeno uspešan stručnjak nastanjen u Valjevu. On je fenomen prestupa posmatrao u sklopu svoje struke, kao defektolog, dakle u pravno formalnom smislu, stavljajući akcenat na tranzicionu porodicu i položaj mladih u sredinama u kojima izostaju odgovarajući uslovi za normalno odrastanje, između ostalih i kulutrna scena.

Da bi se čitav projekat zaokružio, bilo je neophodno pronaći „adekvatne” učesnike likovne radionice. U saradnji sa Radošem Antonijevićem, docentom na FLU, pozvana su četiri studenta tog fakulteta koji su se svojom kreativnošću i isticanjem kada je reč o kvalitetu radova nametnuli da učestvuju u likovnij radionici. Činili su to zajedno sa tri studenta iz Valjeva: Nikolom Romanovićem, Mladenom Jankovićem i mojom malenkošću. Rezultat rada bila je izložba u Art holu Centra za kulturu, sastavljena od dva različita aspekta. Činili su je radovi nastali u toku prethodne školske godine koji predstavljaju mogućnost ovih mladih ljudi da na najbolji mogući način odgovore na zahteve nastavnog plana i programa (neki su i nagrađeni na godišnjoj izložbi FLU), a naporedo i radovi stvoreni tokom trajanja radionice a ticali su se reakcije na prostor u kom se projekat odvijao, njegovu predistoriju i simboliku. Taj drugi deo izložbe predstavljao je i reakciju na razne anomalije, kakva je i odvratna turbo-folk muzika iz lokala koji se nalazi u Domu kulture (rad Stefana Tasića „Membrana”).

Summa summarum – projekat se desio i to je najvažnije. Blagodareći organizacionom haosu i nespremnosti za suočavanje sa raznim situacijama sigurno da nam ostaje žal što neke stvari nismo odradili elegantnije. No, znanje se skupo plaća. Iskustvo koje smo stekli biće nam od velikog značaja za sledeću godinu. Pokušaćemo tada da razbijemo onu bolno karakterističnu barijeru koja nam je usađena u mentalitetu, da napravimo prvi korak ali da nikad ne smognemo snage za sledeći. Kako smo ove godine apsolutno svu podršku za održavanje projekta dobili isključivo od preduzeća, bilo društvenih, bilo privatnih (kojim, uzgred budi rečeno, ne mogu dovoljno da se zahvalim), zatim od Centra za kulturu Valjevo, a nakon projekta i od strane UK ‘’Parobrod’’ iz opštine Stari grad u Beogradu i galerije „Elektrika” u Pančevu, za sledeću godinu bi lepo bilo da nas podrži i uprava našeg grada. Grada u koji bismo da se vratimo i doprinosimo da postane bolje mesto za život. Ma koliki taj doprinos bio.