Projektant Valjevske pošte

Arhitektura je nešto što opija, što nosi zdravlje, duge godine! Svakom rečju, pokretom, napomenom to potvrđuje Miloš Selenić, arhitekta, Valjevac koga je Valjevo zaboravilo. A ostavio je u svojoj graditeljskoj karijeri ovom gradu zdanje pošte koje mora da je u to vreme, tek deceniju i po nakon završetka Drugog svetskog rata, bilo prilično graditeljsko čudo. Još nema valorizacije graditeljstva druge polovine dvadesetog veka, a i to se mora uraditi. Oni koji se budu prihvatili tog zahtevnog posla (a valja što pre na to prionuti, dok ima bar ostataka autentičnosti nakon vandalskih „intervencija" i „rekonstrukcija") suočiće se sa poraznom istinom, na koju je odreagovao sa razlogom arhitekta Selenić, da ovaj grad ne zna ni autore Doma kulture i, eto, Valjevske pošte. A autori oba zdanja su pokazali da kod projektovanja za javne namene nema provincije i malih nezahtevnih sredina.

Poslovi u rodnoj Klanici, u kojima propadaju poslednji ostaci nekad uglednog domaćinstva bogate porodice Selenić i poseta sestri u centru Valjeva, bili su prilika da poseti i „Kolubaru". Za novinara dragocen susret i lepo poznanstvo.

- Da li je tačno da ste samo za dva meseca uradili projekat pošte?

Kao mlad arhitekta radio sam u preduzeću PPT Srbije koje je bilo tada pri Ministarstvu pošta Jugoslavije. Na vidiku je bila izgradnja pošta u gradovima Srbije a među njima je bilo i Valjevo. Ponudili su mi, kao mladom arhitekti, da je projektujem pošto sam Valjevac. Zaslužna za to da Valjevo dobije savremenu poštu pre Novog Beograda je Valjevka, pravnica Rada Milovanović. To je bilo vreme kada je Pošta bila siromašna, nije bilo puno para pa je vladala jagma ko će dobiti sredstva. Izgleda da su tada prevladale emocije a i moja želja, i Valjevke Rade. Sa puno odgovornosti prihvatio sam da radim projekat, predao sam ga u vrlo kratkom roku, jer su sredstva bila planirana za kratak rok. Moralo je brzo da se radi, non-stop. Nosio sam projekat i kući. Da li je bilo samo dva meseca, ne sećam se. Ali i objekat je završen u planirano vreme.

- Kako je dočekana nova pošta u tadašnjoj „varoškoj” javnosti?

Bilo je tu nekog nadanja. Da će tu nešto da se gradi, neki monument na tom trgu. Planirano je da na uglu Karađorđeve i ulice Vuka Karadžića bude dominanta trga u sklopu drugih javnih objekata. Valjevo je od svih gradova u Srbiji imalo privilegiju da među prvima dobije savremenu poštu. Vreme u kom je građena je vreme ekspresivnog stila moderne što je od posebnog značaja jer je to bio trend vremena. U centru Beograda u to vreme, na potezu London-Terazije-Kolarčeva ulica, mnogo se poslovnih i javnih objekta u stilu moderne podiglo. Valjevci su, čini mi se, bili vrlo zadovolji. A anegdotski, malo se možda zna da je prvi lift u Valjevu ugrađen baš u zdanje pošte.

- Koliko ste tada imali godina?

Tridesetak. To je bila velika obaveza i odgovornost. Morali ste kao mlad čovek da se odreknete nekih zadovoljstava i uživanja. Ali arhitektura je lepo zanimanje. Radite i po dva dana i dve noći, ne spavate, ali ste zadovoljni, izdržite.

- Nisu vas konsultovali kada je pošta rekonstruisana?

To je tužno, ali takvo je vreme. O tome se govori i piše, na to se upozorava. Sad su izbori za gradonačelnike, postavljaju se arhitekte, dolaze bolja vremena. Nadam se da se neće više tako raditi, da ne kažem nemoralno, da se bez znanja autora radi i interveniše. Izmenjeno je dosta. Ono što mi nije jasno, a izazvalo je i čuđenje Valjevaca koji su se i meni javljali, jeste: zašto se sa prizemlja pošte skidaju granitane ploče iz naše okoline (iz Aranđelovca). Ideja je bila, kada se radio projekat, da pored toga što se prizemlje oblaže granitom, da se i gornji deo fasade i pilastri oblože svetlim mermerom. To bi bio pravi efekat u ekspresiji monumentalnosti ali i u trajnosti zgrade. Zgrada je, zbog nedostatka novca, tada obložena malterom koji traje desetak godina, pa mora „Jovo nanovo”. Kao projektant imam pravo na to da tražim da se projekat ispoštuje. Žalim što nije došlo do saradnje sa mnom. Predložio bih da ostane granit u prizemlju, a da se ostala fasada obloži svetlim mermerom. Danas sam posmatrao poštu. Pogledajte te pilastre, koji su u malteru, posebno onaj ugao sa iskošenjima koje simboliše neku snagu, „viteštvo Valjevaca”, ako hoćete slikovito. Zamislite to u mermernim pločama. Nikad nije kasno. Vidite, trajnost pošte je već pedesetak godina, a može još toliko da traje ako se izvrše te intervencije. Ako ne radimo ono što smo do sada radili. Tako se u svetu ne radi. Mi imamo materijale iz okoline, imamo i industrijski mermer, za koji kažu da je trajniji od prirodnog. Da se njim obloži i ne malteriše svake desete godine. Ova fasada, odnosno koncepcija projekta ne dozvoljava malterisanje. To se vidi na mnogo zgrada u Beogradu, u modulaciji moderne; objekti koji su ostali u malteru i oni koji su urađeni sa kamenom fasadom, po projektima.

- Šta vas je opredelilo da se posvetite arhitekturi?

Služio sam vojsku odmah pošto sam 1945. godine završio gimnaziju, po okolini, a to su bili Mionica, Pecka i samo Valjevo. Bila je to tada partizanska vojska, KNOJ, a ja bio školarac pa sam morao da obrađujem zidne novine a na straži pišem pesme. Morao sam kroz grafičke prikaze i zidne novine da pišem i crtam. Svi smo u porodici lepo, kaligrafski pisali pa sam se ja, radeći na zidnim novinama, uverio da imam nekog smisla za to. Onda sam rešio da upišem arhitekturu. Uspeo sam i diplomirao 1953. godine.

- Da li ste bili jedini iz ove sredine tada na studijama arhitekture?

Sa mnom je studirao Miša Milosavljević, koji je na žalost umro. Bio je izutetno talentovan za slikarstvo. Šteta što se opredelio za arhitekturu, kojom se posle čitavog života bavio u Valjevu. Bio je divan čovek. Malo se zna da je Timotije Obradinović, ugledni privrednik, koji je uzdigao čuvenu firmu „Ratko Mitrović” u Čačku, arhitekta. Sa mnom je studirao, da li baš ista generacija, to ne znam pouzdano, Dušan Milenković koji je posle vodio „Energoprojekt”. Jakov Nenadović je pre mene završio arhitekturu i odmah je otišao u Francusku. Slobodan Jevtić Pulika je tek pred kraj mojih studija došao na fakultet.

- Oko dve stotine projekata ostaje za vama. Dom štampe u Sarajevu, na obali Miljacke, štamparije u Ivanjić gradu, Tuzli, Prištini, Skoplju, stambene zgrade i toplane (Resnik) po Beogradu, auto-centar u Rožajama, veliki energetski objekti na Eufratu, u Siriji, zatim hladnjače u Toboljsku, Sibiru i u Alma Ati. Koje vam je ostvarenje najuspelije i za vas najvrednije?

- To je pošta u Valjevu.