Propovedi novih proroka
Mnogo je prednosti gledanja u mikrofon umesto u tuđe lice, dragih i opoziciji a ne samo poziciji. A ima ih i različite vrste! Na primer, zašto čuvati žuč u sebi i „kuvati”, zašto sakupljati negativnu energiju koja može da se isprazni svakojako?
Posebno je pitanje privilegije pripadnika svake grupice unutar oko 260 u Srbiji registrovanih političkih stranaka (?!), da saziva konferencije za štampu i deli savete i packe! Ali i medijima treba postaviti pitanje zašto ne razlikuju parlamentarne i vanparlamentarne, one koje imaju poslanike i odbornike i one koji ih nemaju... Na pitanje nivoa konferencija odnosno onih koji ih drže, delom i onih koji sa njih izveštavaju, odgovor sledi iz samog naziva. Da su samo to za šta se izdaju (za štampu) ni po jada, štampa se slabo čita. Televizijski izveštači na tim konferencijama poželjniji su od poslenika pisane reči (odnosno, radija), jer se televiziji više veruje. A kad je televizija bila ili postala štampa? Krivice je i u medijima; televizijski i ostali medijski poslenici, odavno su izgubili nevinost. (Ako su je ikad imali.) Što da organizuju okrugle stolove kad će se svim učesnicima činiti ćoškastim, s tim što će se svakome drugi činiti onim u prvom čelu? Što da se bave kvadraturom kruga zvanom obezbeđivanje svima istog vremena, pristojno ponašanje da i ne pominjemo? Linija manjeg otpora drugima, obično je i linija manjeg napadanja na sebe. Pusti svakoga da priča o čemu hoće i kako hoće, najviše i najiskrenije će tako pričati o sebi! I hoće, ali pred obaveštenijim i kritičkijim gledaocima, od većine naših... Britanskog premijera novinar hladno pita ima li krvi od samoubistva jednog čuvenog naučnika i vladinog službenika, i na njegovim rukama. I on hladno odgovara, za razliku od naših mnogo sitnijih šrafova koji ne pitaju ništa tugaljivo, odnosno odbijaju samu pomisao da im se postavi pitanje. Osim onog kojim se traži razjašnjenje nejasnog. Nismo mi Englezi! Ali nismo Englezi, i po mnogo čemu drugom!
NEMA OPŠTENJA bez „povratne sprege” ili neposrednog odjeka, reakcije, odgovora! Ali i bez mogućnosti neposredne i vidljive provere efekta svojih reči. Sve to, uključujući odgovornost, ostaje za maglovitu budućnost zvanu vanredni izbori, ili izvesnu ali dosta daleku (redovni). Do tog trenutka, ostaje neodgovornost! Stvarna odgovornost za javno izrečenu reč postoji samo ako joj neposredno usledi takođe javno izrečena reč druge strane! Čak i ako usledi ali ne neposredno, čak i ako „prozvani” (i možda posrani) doživi „sudsku satisfakciju”, to ne mora i ne može izbrisati utisak koji je nastao javno izrečenom rečju, i koji je važio u međuvremenu. Zaboga, „čulo se na televiziji”! Utakmica raznovrsnih i obuhvatnih informacija a ne sprečavanje pogrešne ili zlonamerne sudskom presudom, bolja je za stvaranje obaveštenog i kritičkog, stvarnog javnog mnjenja...
Nije to ni iznošenje mišljenja, a što bi bilo, i kada bi ih učesnici „konferencija”, imali? Dobro su poznata za „lokal” obavezna mišljenja „centrala”, a ko zna koliko puta su izneta i mišljenja „lokala o lokalu”. Iznosi se nešto drugo: stavovi, ali to nije konferisanje već propagiranje. (Kako ćemo glasati ne zavisi od mišljenja, već od stavova.) Stavovi su nam takođe dobro poznati, ali da bismo mi ostali imali iste, neophodno je da se stalno učvršćuju iznošenjem njihovih, nasiljem njihovih nad našima. Davno je rečeno da je sila ta koja stvara mišljenje... Nije to konferencija iz još jednog razloga: tu „konferisanja” ili pretresanja, većanja... ravnopravnih učesnika, nema. Postoji samo saopštenje za javnost, s tim što je izgovoreno, a ne napisano... Smisao je isti: ne očekuje se neposredan odgovor, i poruka nije upućenima onima koji je slušaju. Baš kao u slučaju kada se ministar pravde obratio otvorenim pismom vladi u kojoj je ministar, ne računajući na odgovor vlade. U njegovom pisanju, kao član vlade, i sam bi trebao učestvovati... Oba puta računa se na samo jedan (povoljan) utisak koji će saopštenje, izjava, pismo... ostaviti na javnost. I samo jedan „odgovor” na izborima. Doduše, podrazumeva se mogućnost „postavljanja pitanja”. Ali baš kao u ranijem sistemu: da sveznajući onom ko pita „objasni” ono što ne zna, da mu „nejasno” postane jasno. Od novinara se ne očekuje da ima mišljenje i da pita sa pozicija tog, u odnosu na „pitanu stranu”, drukčijeg mišljenja!
Da naša opozicija zaista nudi alternativu, alternativa bi odavno počela. U odnosu na vlast, alternativnim ponašanjem! Uključujući obraćanja javnosti, koja bi bila saobraćanja (stvarna komunikacija). Toga nema, ni ona baš ne ljubi odlaske u ljubljeni narod, ili „osluškivanje naroda”. Narod je tu da „sluša”, i jedina novost je davanje prednosti „priopćenjima za pučanstvo” nad mitinzima. Ništa čudno, može se videti da miting nije naročito posećen, a iz one mase može neko i da nešto glasno lane... A ni vidokrug naših političara, na vlasti i u opoziciji, i tako mahom ne ide dalje od onih koji su im neposredno prethodili, plus neizbežna najbliža „braća”. Nikako do Zapada, bez obzira što im je stalno u ustima! To je mnogo ozbiljnije od često pominjane lenjosti, bahatosti, samozadovoljstva, lečenja kompleksa i izražavanja frustracija, potcenjivanja novinara i naroda. Konferencije za štampu jesu ugodna zamena za naporne i riskantne odlaske u narod, karakteristične za zapadne zemlje ili političare u stvarno višestranačkom svetu, ali su i dobar pokazatelj modernosti i demokratičnosti naših političara. Vidljiv znak malih razlika u odnosu na ranije, koji su bar otvoreno tvrdili da njihovoj vlasti nema alternative!
SLABO BI SE ŠTA PROMENILO i onim što opozicija stalno traži: televizijskim prenosima skupštinskih sednica, bez obzira što na njima ne govore samo predstavnici opozicije. Svi se i unutar pozicije i unutar opozicije a ne samo između njih dve, osporavaju i napadaju, ali se u suštini slažu da jedni drugima trebaju više od „naroda”. Skupštinske koalicije i tako prave međusobno, ne sa narodom... Kao predstava za narod i razgovor gluvih (stvarni razgovor odvija se daleko od očiju i ušiju javnosti), prenos bi značio nekoliko partijskih „konferencija za štampu”, zbirno! U odnosu na javnost ili narod, sve po starom. Opštenje opet jednosmerno, dijaloga sa narodom nema. Oni govore, a narod sluša! Svi mediji na jednom mestu, i svi izveštavaju o istom! Nije li ovo jako blizu onom što je smrt za stvarne medije i stvarno javno mnjenje, a jako drago autoritarnoj vlasti: svi emituju isto? Odatle do onog: „Naređenje, izvršenje!”, mali je korak!
U inflaciji „konferencija za štampu”, gube se i razlike između značajnih i beznačajnih političkih subjekata, između onih iza kojih stoji brojno članstvo i mandati u skupštinama, i onih iza kojih stoji (ili ne stoji) uža familija... Zaboravlja se da na nekima ima i prezentovanja „zvaničnog”, onog što zaista treba „primiti k znanju” jer dolazi od strane legalnih organa kao njihova a po druge obavezujuća odluka. Umesto da je sprovodimo, sačekaćemo šta će reći ostali, mada „ostalih” ovde nema! Zaboravlja se i da postoje slučajevi sa samo jednom istinom koju utvrđuje neko ko nije politički subjekt nego zajednica onih koji se bave naukom, tehnikom, tehnologijom, ekonomijom, filosofijom... ne sa onoliko istina koliko ima tragično razjedinjenih političkih subjekata!
Izgleda ne samo da nam je politika sudbina, nego nam je sudbina upravo ovakva politika. Kako da bude drukčije ako ne đonom po svima drugima a osobito po onom ko je najsličniji, ako je tragično malo Indijanaca za toliko mnogo poglavica? I kad su programi slični kao jaje jajetu, a ni između naziva partija velike razlike nema? Neće valjda cepati dlaku na četvoro, i iznositi razlike između unije i alternative, liberala Srbije i liberalne stranke Srbije, demokratske stranke u Srbiji i demokratske stranke Srbije? – Sve sama demokratija, tranzicija, privatizacija, liberalizacija i ostala za...nimacija, sve samo uključivanje u Evropu i svetske tokove i rokove! (Uz isključivanje zdravog razuma kod naroda.) Nacionalni interes se podrazumeva... A stalno obećavana „transparentnost politike”? – Obezbeđena je ovako, „saopštenjem za štampu” i „konferencijom za štampu”! Pošto će ih sigurno biti, novinari ne moraju dreždati ni u skupštini, ni na ulici. A u skupštini ili tamo gde se politika navodno „kreira”, i tako mogu samo da smetaju. Baš kao i nezahvalni narod koji stalno traži vlastiti napredak, pored evidentnog napretka njegovih vrlih predstavnika!
Sve dok se ponavlja neka pojava, mora se ponavljati i dosadno ukazivanje na nju! U našem slučaju mora se ponovljati: da nije i tragično, bilo bi samo komično... A tragično jeste, po mnogo šta a ne samo po istinu i činjenice. Pre svega, po javno mnjenje. Prezentacija različitih političkih opcija pošto „svi” drže konferencije za štampu, obeshrabruje „običnog građanina”: kako da se snađe u tolikom mnoštvu „jedinih pravih”, i „jedino spasonosnih”? Rešenje se zna: neinteresovanje za sve političke opcije, generalno! Da, ali apolitizacija je i sada kao i uvek, politizacija. Za status kvo... Pošto ne možemo da držimo konferencije za štampu, možemo bar da držimo jezik za zubima! Govorimo u sebi ili naglas sebi, tako da jedan od nacionalnih sportova nebeskog naroda: psovanje majke kapetanu u potoku, dobija nove impulse. Političari i tako govore kako ne bismo mogli da im odgovorimo! Ni kada nas nerviraju ne samo izgovorenim nego i neurađenim i urađenim, tako da nam ostaje samo pomenuto, po njih bezopasno pražnjenje. Nije isključeno da je upravo i to latentni smisao ovakvih „konferencija za štampu”!
Tragika po kulturu javnog dijaloga, u takvoj situaciji i nije tragična! Ko je od naših političara sposoban (spreman) za razgovor, za razmenu dokaza i kontradokaza, za učtivo slušanje druge strane? Upravo videsmo da za to nisu sposobni ni mladi i moderni, zapadno školovani i orijentisani, uz to osvedočene demokrate i dugogodišnji prijatelji, Dinkić i Đelić! Kad mogu i oni da se svađaju, kako da se ne svađamo mi sa onima koji nam nikada nisu ni bili prijatelji? Tragično je po sam javni dijalog, koji nestaje u korist javnih monologa. Pa i po dijalog kao razmenu mišljenja i argumenata u njihov prilog, raspravu sa više učesnika, pogotovu. Argumentacija ne samo što ima smisla nego je i moguća, samo tamo gde ima kontraargumentacije! Tragika javnosti, zbog postajanja javnim tuđeg „prljavog veša” koji treba da ostane u privatnosti i ostajanja privatnim onog što misle lišeni mogućnosti da se obrate javnosti a itekako imaju šta da kažu, ovde je normalna i uzgredna pojava. Obična „kolateralna šteta”, zbog čega je samo pominjemo...
