Protokol

Događaj meseca, događaj godine, događaj decenije a možda i veka, bila je dakako poseta ruskog predsednika Medvedeva.

Protokol je bio na najvišem mogućem nivou, naročito kad je bezbednost u pitanju.

Sve drugo je bilo takođe na najvišem nivou, ali nekako „na naš način” – udvorički i trapavo.

Našoj dojučerašnjoj braći smo se smejali za „danke Dojčland”, jer je to stvarno bilo odvratno.

Međutim, „naše pesmice” su na isti način bile degutantne.

Završnica u Sava centru je nadmašila sva očekivanja.

Zvezdani časovi protokola.

Poruke predsednika Medvedeva, namenjene onima koji bi da menjaju istorije, tačnije prošlost, sedeli su u prvim redovima, ali su se ponašali kao da se to njih ne dotiče.

Onih u čiju čast je slavlje organizovano, veterani-oslobodioci, nije bilo u vidnom polju kamere. (Sam Medevedev im se nekoliko puta obratio.)

Slavlje pobednika su preuzeli, vladike i mitropoliti, Ekstra Nena i Milanka Karić, neizbežni i uvek prisutni(?) – Dodik.

Veterani su se negde sigurno izgubili u mraku poslednjih redova, ispod balkona.

Tamo daleko su bili na sigurnom jer, mogli su izreći i neku reč koju „novi” oslobodioci ne vole da čuju, kao na primer, NOB, Maršal Tito, Peko Dapčević, partizani…

(Protokol je smatrao da je dovoljno pesma „Po šumama i gorama…” ali bez tih početnih stihova!?)