Rat za Oficirski dom

Uskoro će se, po svemu sudeći, donositi odluka o tome kakva će biti trajna namena nekadašnjeg Oficirkog doma u Valjevu jer se i to interesantno zdanje nlazi na spisku vojne imovine koja će se prodavati. Valjevska opštinska vlast je u tom pogledu učinila razuman početni iskorak - ispoljila je interes da to zdanje bude kupljeno. A to bi, svakako, značilo da ono bude korišćeno za najpreče potrebe građana Valjeva.

Oficirski dom - sadašnje stanje

Uzdajući se se da će ova rešenost valjevske gradske uprave biti oživotvorena, ističemo u isto vreme i svoje ubeđenje da će se donosioci odluke o budućoj nameni Oficirskog doma naći pred, malte ne, sudbonosnim iskušenjem. U pitanju je, naime, zgrada na jednoj od najinteresantnijh lokacija u gradu, koju su još pre 80 godina njeni protagonisti odlično postavili i za nju onda odvojili priličan plac. Toliki da omogućuje njeno eventualno proširenje a da vrednosti samoga objekta na budu ugrožene. U pitanju je, uz to, reprezentativno zdanje, s mnogo razloga oglašeno za spomenik kulture. Malo je tako vrednih gradđevina ne samo u Valjevu nego i u drugim srbijanskim varošima ovakve veličine i ovoga značaja.
Neophodno je, prema tome, da se donosioci te odluke oslone na znanja i viđenja što većeg broja kompetentnih ljudi, pre svega između nas Valjevaca. Trebalo bi postarati se da se o tome izjasne (uz ostavljanje dovoljno vremena za to izjašnjavanje) arhitekte i urbanisti ali i ljudi drugih znanja i interesovanja. Ljudi od značajnoga iskustva i sa znatnim rezultatima u svojim biografijama, takođe i oni pred kojima je budućnost. Trebalo bi, dakle, pozvati u pomoć književnike i druge umetnike, pitati naučnike i privrednike, pitati poneke lekare, novinare i političare. Pitati Valjevce u Valjevu i Valjevce rasejane na raznim stranama sveta.

Nije sramota pitati, sramno je donositi pogrešne odluke. Ukoliko se sad donese pogrešna odluka o budućnosti valjevskog Oficirskog doma - njene posledice će biti dalekosežne.

Siguran promašaj nudi nam se, inače, već sada. Nudi se akcijom ratnih veterana iz najrazličitijih borbenih i ideoloških formacija, pohlepno udruženih da prisvoje ono što im ni po kakvom pravu ne pripada. Priželjkujemo da oni bar ovaj rat ne dobiju!

Postojeći Oficirski dom (Dom JNA, Klub vojske) nije prvo takvo zdanje (institucija) u Valjevu. Bilo ga je ovde i u vremenu pre Prvog svetskog rata. Nažalost, nemamo nikakvih podataka o njegovoj onovremenoj lokaciji, izgledu i radu. Zna se samo toliko da je na zboru oficira Valjevskog garnizona, održanom 9. januara 1906. godine, izabran Upravni odbor Oficirskog doma u Valjevu. U njega su ušli: kao predsednik pukovnik Jovan Veljković i članovi: kapetan I klase Stevan Pelević, kapetan II klase Petar Andrejević, poručnici Milutin J. Bošković, Aleksandar K. Daskalović i Milosav Jelić i potporučnik Života Miljković.

U novinama se, inače, mogu pročitati različiti podaci o početku njegove gradnje. Prema jednima ona je počela još 1925. godine, po drugima 1926, trećima 1927, a četvrtima 1928. Istina je da se ideja o gradnji Oficirskog doma pojavila davno. Definitivno je, međutim, odlučeno da se sa izgradnjom krene 1928. godine, kada je počelo i pripremnje cigle, nabavka i dovlačenje peska i šljunka, priprema građe i slično. Napravljeno je oko 400.000 komada cigle za čije pečenje su oficiri izdvojili 800 kubika drva. Svim oficirima Valjevskog garnizona bilo je naređeno da daju po tri kubika. Oficiri su takođe davali i po sto dinara iz rezerve.

Pored obezbeđene cigle, peska, šljunka i prevoza neophodnog materijala i neplaćanja radne snage, osim dva majstora, predračunska vrednost objekta iznosila je 1,700.000 dinara. Pred početak gradnje uprava Oficirskog doma u Valjevu raspolagala je sa samo 205.000 dinara. Radovi su ipak počeli 1. avgusta 1929. godine kopanjem temelja, na placu kupljenom od poznate porodice Andonović, na uglu Karađorđeve i Pop Lukine ulice. Već 18. avgusta 1929. obavljeno je osvećenje temelja.

Prema tome, Oficirski dom u Valjevu građen je uglavnom neposrednim angažovanjem vojnika Valjevskog garnizona, pod stalnim nadzorom dva dobra majstora. Sredstva za njegovu izgradnju prikupljana su i prilozima građana, raznih organa i organizacija. Tokom sabirne akcije prikupljeno je: od raznih ustanova 150.000, od samoupravnih i opštinskih organa 70.000, od banaka 13.500, od građanstva 50.760 i od oficira, podoficira i vojnih činovnika 26.487 dinara.

Prema pisanju „Glasa Valjeva” u više brojeva, najveće priloge za izgradnju ovog objekta dali su: Opština valjevska 25.000, industrijalac Pera Petković 6.000, Valjevska štedionica i Valjevska zadruga po 5.000, Valjevska pivara, Valjevska trgovačka omladina i industrijalac Steva Unković po 2.000, trgovci Anđelko Mihailović i Milorad Petrović sa sinovima po 1.500, trgovci Spasoje Spasojević, Miloš Korać, Jovan Ž. Ilić i Spira Karajanković po 1.200, trgovci Milenko Subotić, Aca Nikolajević, Milan Gođevac, Milan Matić, Jevrem Tomić i Nedeljko Pavlović i kafedžije Đukan Đukanović i Milan Jovanović po hiljadu dinara. Ostali su davali znatno manje iznose ali ih je bilo dosta. Zahvaljujući toj nesebičnoj pomoći, već u novembru te godine zgrada je bila pod krovom. Prema narodnom običaju, građani su darivali postavljanje krovne konstrukcije, pa im se uprava Oficirskog doma na tome javno zahvalila. Za konačan završetak građevine uzet je i zajam od Hipotekarne banke.

Poslove izgradnje vodio je Upravni odbor Oficirskog doma u Valjevu čiji je predsednik bio artiljerijski brigadni general Vladimir Mitić a delovođa sudski poručnik Sveta S. Nedok. Dobrovoljni prilozi su uplaćivani kod industrijalca Steve Unkovića koji je bio i predsednik Udruženja rezervnih oficira i podoficira i kod Petra Protića, blagajnika donjedivizijskog.

Najveće zasluge za izgradnju valjevskog Oficirskog doma imao je brigadni general Vladimir Belić (Beograd, 2. avgust 1877 – Nemačka, 21. februar 1943), vitez Karađorđeve zvezde sa mačevima i vojni istoričar. On je od 7. februara 1927. do aprila 1931. godine bio komandant Drinske divizije u Valjevu i na toj dužnosti unapređen u čin divizijskog generala. Zanimljivo je da je i njegov brat blizanac Emilo Belić bio genaral, vitez Karađorđeve zvezde i komandant Drinske divizije u Valjevu, gde mu se rodio sin Jovan Belić, univerzitetski profesor i istaknuti selekcionar u oblasti stočarstva. Vladimirov i Emilov brat je Aleksandar Belić, poznati lingvista i akademik.

I u vezi autorstva projekta za izgradnju Oficirskog doma ima različitih podataka. Istoričar umetnosti Dragan Stamenić, u tekstu „Značajne građevine u Valjevu”, objavljenom u kalendaru „Valjevac” za 1994. godinu, piše da ime arhitekte nije sačuvano. Znalo se da je bio ruski emigrant, da je radio kao vojni inženjer i živeo u Valjevu. Taj podatak preuzima većina onih koji su kasnije pisali o ovom zdanju. Međutim, u „Glasu Valjeva” od 12. oktobra 1930. godine piše da je plan za ovu zgradu uradio Veljko Milošević iz Beograda.

Izgradnja Oficirskog doma završena je početkom 1930. godine. A 12. oktobra te godine on je i osvećen. Tim povodom „Glas Valjeva” je pisao da je to „najlepša i najhigijenskija zgrada za javne skupove, koncerte i zabave u našem Valjevu, koja će služiti za naučno vaspitanje oficira i širenje međusobno dobrih odnosa između građana i oficira”. Povodom osvećenja i otvaranja Oficirskog doma koncertirala je vojna muzika V pešadijskog puka „Kralja Milana”, uz brojne zvanice i ugledne goste iz Beograda. U večernjim časovima u novootvorenom zdanju održan je bal uz ponovno učešće vojnog kamernog sastava.

VREDNO ARHITEKTONSKO ZDANJE – Zgrada Oficirskog doma sastoji se od sprata i prizemlja. Zidana je od kamena i opeke. Novosagrađeni objekat imao je: salu, trpezariju, čitaonicu, sobu za šah, šest soba za izdavanje, stan za hotelijera od tri odeljenja, tri salona za više oficire, kupatilo, kujnu, podrum, baštu itd. Tokom izgradnje uvedeno je električno osvetljenje i parno grejanje. I dok je enterijer objekta trpeo izvesne promene, eksterijer je ostao gotovo isti do današnjeg dana. Unutrašnjost Doma bila je ukrašena većim brojem slika sa motivima iz Prvog svetskog rata. Njihov autor je uglavnom bio Nikolaj Pupinin, nastavnik crtanja u ovdašnjoj Gimnaziji.

Građevina je postavljena na uglu ulica Karađorđeve i Pop Lukine, pretvaranjem oštrog ugla u rotondu koja je završena naglašenom kupolom što je bilo karakteristično za objekte ovog tipa podizane u prvoj polovini 20. veka.

Iznad glavnog ulaza u zgradu postavljen je neveliki balkon na dve ukrašene konzole sa ogradom od balustrada. Levo i desno od balkona u centralnom delu su dva polja sa reljefima, na kojima su predstavljeni oklopi ratnika sa ratničkom opremom i zastavama u pozadini. Pored balkona i polja sa reljefima na centralnoj rotondi dominiraju veliki otvori od kojih je najveći centralni portal. Centralna rotanda preko hola povezuje dva bočna krila postavljena na regulacionu liniju. U jednom krilu je smeštena svečana sala a u dugom administrativne prostorije. Centralni deo fasade je ukrašen naglašenim horizontalnim kanelurama dok je na bočnim krilima rasporedom masa i otvora naglašena vertikala. U gornjim zonama građevine istaknuta je horizontala koja se sastoji od nadzidaka i profilisanog venca i mestimičnih niša sa balustradama. Levo i desno krilo pokriveni su krovom na dve vode sa crepom kao pokrivačem, dok je kupola pokrivena limom. Ovaj opis Oficirskog doma dao je Dragan Stamenić. Pre nešto više od dvadeset godina tu izuzetnu kupolu obnovio je majstor – bravar Milan Terzić. Ljiljana Ljiljak je u „Napredu” pisala da je bilo hrabro i gledati kako se Terzić znalački sa još par radnika brine o kupoli.

INSTITUCIJA KULTURE – Oficirski dom u Valjevu bio je decenijama mesto raznovrsnih i kvalitetnih kulturnih zbivanja. I danas se Valjevci rado sećaju ponekih dramskih predstava, filmskih projekcija, književnih večeri, gostovanja kvalitetnih muzičkih solista i ansambala. Dugo je bio prepoznatljiv po solidno odabranom filmskom repertoaru u kome su dominirali filmovi sa ratnom temetikom. Naravno bilo je tu i mnoštvo predavanja, seminara, kurseva i drugih obrazovnih aktivnosti. U njemu su organizovana i razna takmičenja, smotre i druge aktivnosti. Pored ostalih, u sali ovog Doma održan je i VII ekipni šampionat Jugoslavije u šahu. Na tom nadmetanju Valjevski šah klub zauzeo je visoko šesto mesto.

U predratnom Valjevu su bile naročito čuvene oficirske zabave, na kojima je prisustvovao ceo oficirski kor, i pukovske zabave, održavane na dan slave puka, kojima je prisustvovao i komandant Drinske divizije. U komandi divizije uvek se bogato obeležavao kraljev rođendan, 6. septembra, zatim 9. januar, rođendan kraljice Marije i Dan ujedinjenja. Oko dana proslave rođenja kraljice Marije, angažovane su ugledne građanke u Kolu srpskih sestara. Ove događaje su pratili najsvečaniji balovi u bašti i svečanoj sali Oficirskog doma. Pri ovim svečanostima strogo se poštovao ceremonijal. Oko 21 čas je bio početak svečanog oficirskog bala, otvarao ga je general, komandant divizije uz prigodan govor, i uz pratnju najviših oficira koji su stajali iza njega. Od generala levo su bili postrojeni oficiri u svečanim, crnim uniformama, a desno bile smeštene stolice pored kojih je bila građanska i intelektualna elita grada Valjeva sa suprugama u balskim haljinama. U ovim prilikama obavezna je bila večernja toaleta i pozivnice, igrale su se okretne igre. Ovu balsku banketu upotpunjavali su barmeni koji su raznosili piće. Kamerni vojni orkestar bi započinjao bal Kraljevim kolom, zatim tangom i laganim valcerima od Štrausa i Lanera, pa bi se onda obično svirali potpuriji klasičnih dela, zatim fokstrot, sve dok uveliko ne bi prošla ponoć kada bi vojni orkestar zasvirao „Ustaj diko, zora je”! Ispred Oficirskog doma su šoferi u elegantnim fijakerima i u ponekom skupom automobilu čekali završetak bala da bi odvezli umorne učesnike na počinak. Inače, građanstvo su o pukovskim zabavama obaveštavali dobošari koji bi išli od trga do trga i čitali proglase.

Branko Loma pamti da su balovi, održavani u Oficirskom domu, zauzimali u međuratnom periodu najviše mesto u zabavnom životu Valjevaca. Svoja veoma živa i zanimljiva sećanja na ovaj objekat i atmosferu koja je vladala u njemu gospodin Loma je detaljno izneo novinaru Zoranu Joksimoviću a on ih pre desetak godina objavio u Reviji „Kolubara“.

Nažalost, ne samo da više nema takvih balova i zabava već skoro dve pune decenije nije tamo bilo značajnije priredbe. Već pred kraj prošlog veka u Domu su organizovane samo priredbe sa vojnicima i učenicima osnovnih škola, veoma skromnih efekata.

I bašta nekadašnjeg Oficirskog doma bila je veoma atraktivna. Smeštena na prostranom placu, sa mnoštvom drveća i ukrasnog šiblja, predstavljala je izuzetno prijatan kutak, u letnjim mesecima nezaobilazan za izlaske svih generacija. Tome je doprinosila i dobra vojna i civilna muzika koja je ovde često nastupala, kvalitetna hrana i raznovrsna pića po pristojnim cenama. Uz to, u nju, kao i u Dom, moglo se dolaziti samo pristojno odeveno, povremeno uz članske karte. Ko je voleo mir, dobru zabavu, dekor, pompu, protokol, etikeciju i lepo oblačenje mogao je da u njoj uživa.

U dubini bašte nalazili su se mali sportski objekti: kuglana, igralište za odbojku, stolovi za stoni tenis, streljana pa i poneki manji tereni za atletiku. Profesionalnim vojnim licima, od malena naviknutim na bavljenje sportom, služili su za „prekraćivanje vremena” ali i za održavanje fizičke kondicije i povremena nadmetanja. Videvši ih sa kakvim to uživanjem rade i drugi su im se rado pridruživali.

TUŽNO STANJE – Valjevski Oficirski dom je još 1990. godine proglašen za nepokretno kulturno dobro (spomenik kulture) a ta mera kao da je nagovestila njegovu neveselu sudbinu. Već više od pet godina on je van svake funkcije, šta više predstavlja istinsko ruglo. Bez odgovarajućeg redovnog staranja, uz to oštećeno i u zemljotresu 1998. godine to nekadašnje reprezentativno zdanje, kakvih još malo gde u Srbiji ima, u toj meri je izloženo propadanju – prokišnjava, prozorska okna su mu polomljena, malter sa fasade opada... Pojedini delovi zgrade se urušavaju.

Doduše, sredinom 2000. godine je, na inicijativu tadašnjeg komandanta Drinske divizije i uz podršku komande Prve armije, bila povedena akcija za obnovu i rekonstrukciju Oficirskog doma. Mnogi su podržali tu inicijativu, Valjevoprojekt je besplatno uradio odgovarajući plan, a za glavnog investitora određena je Direkcija za izgradnju i obnovu Kolubarskog okruga. Radovi su bili povereni „Jablanici” iz Valjeva koja je trebalo da ih završi u roku od 90 dana. Za sve to je trebalo obezbediti 15,000.000 onovremenih dinara, a pošto Vojska nije mala novca organizovana je donatorska konferencija. Nakon prvih uplata, uz besplatno obavljanje ponekih poslova pristupilo se rekonstrukciji Doma. Međutim, dogovorene obaveze je malo ko poštovao, promenila se vlast, izostajala je saglasnost Zavoda za zaštitu spomenika kulture Valjevo i sve to bilo praćeno indolentnošću vojnih organa, pa su radovi obustavljeni u kritičnoj fazi. Početkom 2001. godine preduzeti su izvesni najnužniji konzervatorski radovi da bi se sprečilo propadanje objekta ali su oni imala kratkotrajno dejstvo.

U međuvremenu jedino su Valjevska gimnazija i Ministarstvo prosvete pokušavali da im se zgrada nekadašnjeg Oficirskog doma ustupi radi proširenja gimnazijskog prostora i širenja obrazovnog i kulturnoumetničkog rada, ali je to nastojanje ostalo bez odgovarajućeg efekta.

KAKO DALJE? – Imajući sve ovo u vidu, u ovom trenutku najbitnije je sprečiti dalje propadanje zgrade nekadašnjeg Oficirskog doma u Valjevu i što pre privesti ga nameni. Bitno je da on ostane za potrebe kulture jer mnoge ovdašnje ustanove kulture kubure sa prostorom. Uz nevelika ulaganja ova zgrada mogla bi se prilagoditi, na pimer, za buduće valjevsko Narodno pozorište ili za Matičnu biblioteku „Ljubomir Nenadović”. Mogla bi dobro poslužiti i za Omladinski centar koji u skučenom prostoru još uvek nije dosegao sopstvenu fizionomiju i pronašao prave sadržaje svoga rada. Verujemo da bi sjajno mogao poslužiti za rad KUD „Abrašević”, koji ove godine obeležava stotu godinu svog postojanja. Za moguće vlasnike ili korisnike ovoga prostora veoma značajno je postojanje bašte i restorana koji bi mogli biti dragocen izvor prihoda za finansiranje njihovih aktivnosti i buduće održavanje objekta.