Ratnici Jabučja u XIX veku

Stara zgrade Osnovne škole u Jabučju

O učešću Jabučana u ratovima, vođenim u 19. veku, nemamo pisanih dokumenata, osim spomenika sa uglavnom škrtim epitafima („kamena knjiga”) i nekih sećanja starijih ljudi, koja je svojevremeno zabeležio odlični Vladimir Bajić. On beleži da je „prema pričanju starih u Karađorđevoj krajini poginulo oko 20 ljudi iz Jabučja” i da se uveliko „pričalo da su poginula četiri čoveka od familije Milisavčevića, tri vojnika iz Ćosića, a od Jakšića je jedan bio vojskovođa pod Karađorđem”.

Od familije Bajića u Prvom i Drugom ustanku učestvovali su: Petar (Živkov sin), Mijailo (Milovanov sin), Ravailo (Milovanov sin, rođeni brat Mijailov), Damnjan (Jovanov sin), Stnojle (Jovanov sin) i Ranko (Bajin pastorak, koji je primio prezime Bajić i slavu Nikoljdan, a ranija slava mu je bila Miholjdan). Svih šest pomenutih Bajića vratili su se živi iz ustanaka.

SRPSKO-TURSKI RAT 1876. GODINE - U tom ratu poginulo je oko 30 ljudi iz Jabučja. Tela njih dvadesetak su nađena, dovezena u Jabučje i sahranjena na postojećem groblju, dok desetorica, nažalost, nikada nisu nađeni. Njihova rodbina im je podigla spomenike krajputaše, ali na jednom mestu, u opštinskom (kasnije školskom) dvorištu i tako je osnovano posebno ratničko groblje sećanja, ali bez ratnika. Njihove duše lutaju ratištem i danas. Vojska je za ovaj rat pripremana negde oko 1870. godine. Komandir, koji je vežbao Jabučane, zvao se Stevan Blažić. „On je svake nedelje vodio ljude u Nepričavu, na mesto zvano Glavice, i tu je bio takozvani ezekcir (egzercir) vojske”. Prema Vladimiru Bajiću, od najveće familije u selu - Bajića - učestvovalo je njih osam, ali smo mi našli spomenik i devetoga. Učestvovali su: Vasilj, Filip i Vićentije (rođena braća, Mijatovi sinovi), Milijan (Išin-Ilijin sin), Đorđe (Marin čovek), Ivan (Ravailov sin), Matija (Svetislavljen otac) i Spasoje (Milisavljev sin), ali i Maksim, Mijatov sin, koga smo mi našli.

Groblje pokojnika, koji su ostali da trule po planinama istočne Srbije, osnovano je pred nekadašnjom opštinom. Kako je 1901. puštena u rad nova škola, čija se zgrada za „učiteljske kvartilje-stanove našla pred vratima stare opštine, na oko tri koraka od praga, pa kako je stara opštinska zgrada smetala stanarima, odmah je razvaljena. Zato su spomenici ostali u školskoj avliji, jer nisu dirani”. Ovo malo groblje čini deset spomenika, koji zarasli u korov i trnje, kao da dozivaju prolaznike tekstovima sa spomenika: „Putniče, stani!”. U stvari, ne dozivaju spomenici, dozivaju ratnici kroz svoje spomenike. Neki su nanovo ranjeni, nedostaju im delovi, nekima se teško čita tekst, a jedan se uopšte i ne čita. Dok je škola „bila živa”, spomenici su đacima služili ili da na njima sede i odmaraju se, ili da se zabavljaju preskačući preko njih. Ali, pođimo redom.

Spomenik br. 1:
„Stani, umorni putniče, i pročitaj ovaj spomenik Filipa Baića koji je za krst časni i za otečestvo i za svoju veru pravoslavnu krv prolio, a ne zažalio, i u ratu glavu izgubio u 1876-toj go., 26. avgusta na Lubnici, blizu Zaičara. Rođen je 1847.g., 13. januara, u 30-toi sv(o)joi godini stupio u stoeću vojsku, pa pošto je islužio, zastupio i u narodnu vojsku II-ge klase i služio je bez izmene dovijeka svoga i ne viđe niko kad pogibe, no mu telo na zemlji istruli, pa posle žalosne smrti njegove podigoše ovaj spomen otac Mijat i braća Vasilj, Vićentije, Dragomir, Mladen i sinovi Lazar i Cvetozar, svi iz Jabučija”. Spomenik Filipov je najmasivniji, jer mu je i familija bila brojnija i bogatija. A to da je „krv prolio, a ne zažalio” pisali su drugi u njegovo ime. Nemoguće da ne bi zažalio ostavljajući ženu i dvoje maloletne dece.

Spomenik br. 2:
Slomljen. Ne zna se gde je gornji deo. Čitljiv je samo ostatak teksta, pisan lepim slovima: „... spomenicom, mati Marija i supruga mu Draginja i kći Milenija 1893 god.; za večiti spomen”. Ne znamo, nažalost, čija je mati Marija i čija je supruga Draginja i kćer Milenija. Ako ikada nađemo polomljeni deo spomenika - znaćemo.

Spomenik br. 3:
Mali, uzan, od slabog kamena spomenik, verovatno ga je kupovala sirotinja, pa je propao. Tekst više nije čitljiv.

Spomenik br. 4:
Mali, ali širok spomenik, dosta potonuo u zemlju, a slova na njemu poluizbrisana, teško čitljiva: „Matija, živi 48 g. umro 12. jula 1876. spomen dižu...” Ostalo je zemlja progutala.

Spomenik br. 5:
Uzan. Iznad zemlje je jedva sedamdesetak santimetara. Piše: „Priđi, umorni putniče, ovom ladnom belegu Manojla Radovanovića, koji je za krs časni i slobodu srpsku sve braneći izgubijo glavu 10 avgusta 1876 go. na Lubnici, II klase. Podiže beleg supruga Anđelija”.

Spomenik br. 6:
Malo viši u odnosu na prethodni. Tekst jasno isklesan i dobro očuvan: „Stani, umorni putniče, i pročitaj ovaj spomen Đorđa Jovanovića, koji je poginuo u ratu na Lubnici, II-ge klase. 26 avgusta 1876 g. Danilo, Branislav, Acika, Julka, Vasilija, Stana, Julijana”. Na zadnjoj strani spomenika krupnim, slovima piše: „Podigoše beleg ćer Leposava i žena Marija”.

Spomenik br. 7:
Po visini sličan prethodnom spomeniku, malo je uži: „Pantelija Blažić, pogibe na ratu Srbsko-Turskom od 26 g. 1876 g. Ovaj spo.(menik) podiže brat Ilija 1897 g.”

Spomenik br. 8:
Širok spomenik, ali potonuo u zemlju, trebalo bi kopati da bi se epitaf pročitao do kraja. Najpre dolazi neobična reč „odličije” sa proredom, napisana polukružno:”Odličije, Spasoja Đurđevića iz Jabučja, vojnika II čete, 5 batalijona, koji je rođen 18 oktobra 1867 i položi...” Dalje znamo: nije imao ni 19 godina. Tuga.

Spomenik br. 9:
Relativno veliki spomenik: „Stani, umorni putniče, i pročitaj ova spomen Dimitrija Radovanovića, koji je poginuo i krv prolio na Lubnici 1876 god. 26 avgusta m. Vojnik II klase, pogibe u 35 svojoj god. Podiže spomen sup.(ruga) Stamenija, sinovi ocu Miloš, Milenko, Milivoj, Dragić, Milutin.”

Spomenik br. 10:
Masivan spomenik, ali zbog oštećenja teško čitamo: „Spomenik Petra Grčića, vojnika stoeće vojske... 1876 g.” Dalje ne možemo da pročitamo, ali i ovih par reči bar govore nešto o nesrećnom, ali časnom ratniku Petru Grčiću.
Svih deset pomenutih junaka, mladih ljudi, borilo se rame uz rame sa mladim srpskim oficirima, tada jedva narednicima, a kasnije velikanima, Živojinom Mišićem i Stepom Stepanovićem.

SRPSKO - BUGARSKI RAT - U opisu Srpsko-bugarskog rata hroničar Vladimir Bajić je dao oskudne podatke iz kojih saznajemo da je „u ovom ratu poginulo tri čoveka iz Jabučja i to na Slivnici”. Zato je, kada su njegovi Bajići u pitanju, bio izdašniji. Kaže da su u Srpsko-bugarskom ratu 1885. godine učestvovali sledeći vojnici iz familije Bajić: Andrija (Ilijin-Išin sin), Mladen (Mijatov sin), Velimir (Vasiljev sin), Jovan (Ivanov sin), Dragomir (Mijatov sin), Svetislav (Matijin sin), Tikomir (Milivojev sin). I napomenu: „Svih ovih sedam učesnika rođeni su između 1860. i 1866. g. Svi su izdržali rat i došli živi kući”.