Razvojni put Nemanje Matića

O blistavoj karijeri Nemanje Ma­ti­ća u dresu Benfike i Čelzija sve je poznato, ali se malo ili gotovo ni­šta ne zna o njegovom detinjstvu i prvim fu­dbalskim koracima u tamnavskom selu Vr­elo. Trenutno najbolji i najpoznatiji sr­pski fudbaler, jedan od elitnih vezista u Evropi, zvanično najbolji igrač Po­rt­ug­ala u prošloj godini i čovek od be­sk­ra­jn­og, Murinjovog poverenja talenat je na­sl­edio i po očevoj i po majčinoj liniji.

Nemanjin otac Dragan, rodom iz Vrela, bio je poznati fudbaler ubskog Jedinstva i četiri godine (1987-1991) igrač ša­bač­ke Mačve, tadašnjeg drugoligaša. Igrao je u štoperskom paru sa Miroslavom Đuk­ić­em, potonjim igračem Partizana i šp­an­ske Valensije. Njih dvojica bili su naj­po­znatiji štoperski tandem Druge lige SFRJ. I Nemanjini stričevi, Mirko i Mi­roslav, igrali su za Jedinstvo i ni­že­razredne klubove iz Tamnave.

Majčin otac, Trifun Ristovski kr­aj­em šezdesetih bio je omladinski st­on­ot­en­iski reprezentativac Jugoslavije, član Pa­rtizana, prvaka Jugoslavije, jedini čo­vek koji je tih godina pobeđivao Dr­agu­ti­na Šurbeka i Antona Stipančića, u to vreme dvojicu najboljih svetskih ten­is­a­ra. Po majčinoj liniji, ujak Konstantin Ri­stovski bio je veliki fudbalski ta­lenat, igrač Jedinstva i superligaša Sp­artaka iz Subotice. Majka Biljana i da­nas, kao i nekada, odlično igra košarku.

Nemanja Matić, stariji sin Dragana i Bi­ljane, rođen je 1. avgusta 1988. godine u Ša­pcu, kada je njegov otac bio na pr­ivremenom fudbalskom radu u FK Mačva. U glavnom gradu Čivijaške republike sv­e­t je ugledao i njihov dve godine mlađi sin Uroš, takođe uspešan fudbaler, tr­enutno na pečalbi u holandskoj Bredi.

Dragan Matić svedoči da je Nemanja još u najranijem uzrastu ispoljavao svoj fu­dbalski talenat. Najdraža igračka mu je, a nije fraza, bila lopta. Prohodao je u de­setom mesecu i veoma brzo, u igri sa oc­em, počeo da levom nogom odigrava po­vr­at­ne lopte. U rodnom Vrelu, gde se po­ro­di­ca Matić iz Šapca vratila 1991, Ne­manja se družio sa starijima od sebe i oz­bi­ljnije počeo da se bavi fudbalom. Nje­gov otac formirao je mlađe kategorije Vr­e­la koje nisu postojale do tada, gde Ne­ma­nja pravi prve fudbalske korake.

- Kao i sva druga deca, i Nemanja i Ur­oš svoje dečačke dane provode u porti naj­lepše, Vreljanske crkve i njima naj­le­pšoj, vreljanskoj školi i na terenu Fu­db­alskog kluba Vrelo, igrajući veliki fu­db­al sa svojim drugarima i svojom braćom. Bi­li su tu Ivica, Darko i Zlatko, braća od stričeva i drugovi Marko Tošin, Aca Me­tilj, Boki, Vlada, Neša Sandić, Mile Ma­canov, Aca i Dragan Kiflin, Marko Vi­ćentić, Darkić, Aca i Vlada Popovi, Ća­tke, Dule Brzi, Nikola, Ljubini, Jo­ki­ći, Grujići i drugi dečaci iz komšiluka. Svi oni mnogo su pomogli Nemanji u nje­govim prvim utakmicama na velikom fu­dbalskom terenu. Iako jedan od najmlađih u ekipi, imao je devet, deset godina, po­ka­zi­vao je veliki fudbalski dar i upornost – kazuje Dragan Matić. Nemanja je svakoga da­na žonglirao loptu jedan kilometar, od ku­će do igrališta u Vrelu. Kada lopta pa­dne na zemlju, mlađani Matić bi se vratio do kuće i nastavljao ispočetka, sve dok ki­­lometar uspešno ne prežonglira sa lo­ptom u vazduhu. Još tada je za svog fu­db­alskog idola izabrao legendarnog Zi­ne­dina Zidana, a da je i on od tog krupnog zrna videlo se deceniju kasnije.

Posle jednog turnira za mlađe ka­te­go­rije, na kome su učestvovali i Vreljani, ču­veni Miodrag Arsović iz FK Ob­re­no­v­ac 1905. zamolio je Dragana Matića da Ne­ma­nju dovede u Kladovo, kako bi sa nje­gov­om ekipom igrao na završnom turniru naj­boljih timova za 1988. godište. Te     1999. Obrenovčani postaju prvci Ju­go­sl­avije, pobedivši Partizan sa 4:0, a Ma­tić biva proglašen za najboljeg igrača na završnom turniru. Partizan se in­ter­esu­je za njega, ali Nemanja je navijač Zvezde i 2000. godine dolazi na Marakanu na pr­o­bu, po preporuci Saše Kostića, in­st­ru­kt­ora za mlađe kategorije pri Fudbalskom sa­vezu. Trener Saša Janković Difovac već posle prvog treninga poželeo je da ga vi­di u dresu crveno – belih, rekavši nje­govom ocu: „Ako on ne postane igrač, stv­arno ne vidim ko će”. Učenik šestog ra­zreda osnovne škole u Vrelu tada ostavlja sv­oje selo i nastanjuje su u Beograd. U om­ladinskoj školi Crvene zvezde proveo je pet godina, potom odlazi u Pa­rtizan i Te­­leoptik iz Zemuna, a tokom karijere igrao je i za ubsko Jedinstvo, lazarevačku Ko­lu­ba­ru i slovačke Košice. Dobrim pa­rt­ija­ma, pažnju na sebe je skrenuo u holandskom kl­ubu Vitese, a ime i slavu st­ekao je u dr­esu Benfike i Če­lzi­ja,  Ali, to je već fu­dbalska is­torija.

Ka vrhu evropskog fudbala, Nemanja M­atić krenuo je iz zemlje gde se „dram ra­dosti dušom plaća” i gde mu nije uvek bi­lo dato sve što mu pripada. Možda zbog toga ovaj fudbaler od dara i zanata igra kao da mu je svaka utakmica poslednja. Ia­ko drčan u igri i fudbalska „zver” na te­renu, i u danima slave ostao je skroman i tih, posvećen porodici, supruzi Al­eks­an­dri (23) i trog­odiš­njem sinu Filipu, sa kojom usk­o­ro očekuje još jednu prinovu. I ni­je zaboravio korene. „Po­sle zvezdanih let­ova valja im­ati mesto gde možeš da se sp­ustiš” rekao je legendarni panonski ra­psod Mika Antić, a ­Nemanji Matiću, ta­mnavskom divu dobrog srca, vazda je to me­sto bilo i ostalo Vrelo. Kad god dobije sl­obodno, dođe u zavičaj, uvek nađe vr­emena da posedi sa starim društvom i da poseti rodbinu, dede Bo­riv­o­ja i Trifuna, ba­be Vujanu i Ro­su, tetku Svetlanu, st­ričeve i braću. Svrati i u Vreljansku cr­kvu za koju je jednom engleskom novinaru tv­rdio da je lepša od londonskog Big Be­na. Bez mnogo buke, zajedno sa svojim br­atom Urošem, u blizini Vrela, a nadomak ub­ske „Faz­aner­ije”, sagradio je fudbalski te­ren sa veš­tačkom travom. U sklopu is­tog objekta biće izgrađen mini-pič teren i drugi prateći sadržaji, koji će om­ogućiti kvalitetne uslove za pripreme f­ud­balera Jedinstva i drugih klubova iz ov­­og kraja.