Loading article...
Loading article...
Još je u 19-tom veku poneko shvatio da se „beogradizacijom” urušava Srbija, ali se potkopava i sam Beograd. Ipak, sve to i danas traje!
Istoričar Milan Đ. Milićević je, 1876.godine, zapisao: „Zemlja među Moravom (Zapadnom i Velikom), Dunavom, Savom, Kolubarom i Ljigom (Dičinom), zove se Šumadija... Danas je Beograd ne samo nešto više od Šumadije, nego je on nešto gotovo pretežnije i od sve Srbije...”
Aktuelno, kao da je pisano danas, poput Domanovića, Sterije ili Nušića. Zbog čega nam treba toliko dugo vremena da nešto promenimo, izmenimo, reformišemo, ako već vidimo u čemu je jedan od naših problema i nedostataka? Još je u 19-tom veku poneko shvatio da se „beogradizacijom” urušava Srbija, ali se potkopava i sam Beograd!
Ipak, sve to i danas traje!!!
Previše nam vremena treba da menjamo – smenjujemo lošu vladajuću garnituru, da uredimo ustav i zakone po meri koja nam je potrebna.
Postoji niz, objektivnih i subjektivnih, razloga zbog čega se tako teško odlučujemo za promene. Jedan od najprisutnijih i najčešćih je u klasičnoj letargiji, tipa: „ma šta mi možemo, ko nas pita, ili gledaj svoja posla…” Kao da politika, oko koje se sve vrti, nije smišljena i koncipirana upravo zbog toga da se građani pitaju, da odlučuju, da predlažu… Podsetimo se samo koliko je političarima važan svaki glas, kad to njima treba, pred izbore, pred referendum, pred usvajanje ustava… Tad su spremni da obećavaju kule i gradove. Pa zar onda ne bi bilo prirodno očekivati da se ponekad osvrnu i na potrebe građana, bez kojih NE BI NI POSTOJALI i odlučivali o našim sudbinama! Ipak radije se opredeljujemo da sve prepustimo volji samog vrha politike, partokratiji, koja je naravno locirana u Beogradu. Postoje li neki drugi gradovi, opštine i sela, izvan Beograda i njegovog tutorstva?
Šta je sa Valjevom, opštinom u Srbiji kojom smo često znali da se podičimo, svetlom istorijom, dobrom privredom, časnim građanima i seljacima. Kad treba nekoga spomenuti lako se prisećamo Nenadovića, Živojina Mišića ili Desanke Makismović, pa Mikija Jevremovića, Nade Knežević ili džezera braće Maljoković, slikara Ljube Popovića, reditelja Mila Gajića, glumca Voje Brajovića... preko mnogih naučnika, sportista i drugih, koji čine pravo šarenilo kreativnosti, mudrosti, talenta. Zar nisu „Srbijanka” i „ Krušik” bili ponos privrede Srbije, ili zar „Petnica” nije po svemu ispred mnogih drugih srodnih institucija. Kako je lep i dobar taj spoj „Tešnjara” i „Petnice”, a moglo bi se tako nabrajati u nedogled. Valjevo se ipak ne oseća u političkom životu Srbije, kao da se van, navodnog, skrivanja Ratka Mladića i kriminalističkih rubrika, ne događa ništa drugo!
Ne čuje se glas iz Valjeva!
Najnoviji događaji, sa budućom regionalizacijom Srbije, eklatantan su primer za ovu tvrdnju. Uporedi li se Valjevo sa bilo kojim manjim gradom u Vojvodini, sa Kikindom ili Kulom, Sremskom Mitrovicom ili Vrbasom, primetiće se koliko je ta tema regionalizma prisutna kod njih, a sa koliko apatičnosti se tome pristupa u Valjevu! I ispod Save i Dunava se sve više govori o budućim regionima, nadležnostima i obavezama, gde će biti sedište regije, a gde oblasti. Sve se više i izvan Kragujevca, koji po tome prednjači, čuju različite ideje iz Niša, Zaječara, Knjaževca, Novog Pazara, Užica, Kraljeva...
A Valjevo ćuti i čeka? Čeka odluku partijske vrhuške, koja se sve manje obraća građanima i biračima, kao da izbora više neće biti. A izbori, vanredni, nisu tako daleko!
Ipak Valjevo ima uslova da se izbori za svoj status, koji bi prema NUTS standardima ovu opštinu postavio na nivo glavnog grada buduće (NUTS 3) oblasti. Uprkos činjenici da će se svaki grad i opština boriti za što veći „deo kolača”, Beograd će, po običaju, „odvaliti” najveći komad. Uostalom kako se već vidi, po prvim potezima i čuje po kuloarima, Beograd i Vojvodina će sačuvati ne samo svoje ime, već i teritoriju, koja im i danas pripada. Beograd nema nameru da se liši Lazarevca ili Mladenovca, a prostornim planom, koji je po predsedniku Tadiću osnova za buduću regionalizaciju, Beogradu će pripasti, možda i Smedervska Palanka, Velika Plana, Topola i Aranđelovac!!! To, naravno, iz ovog današnjeg ugla izgleda neverovatno, ali je ipak moguće. Tako se, zasad samo po imenima, gube naša lepa i tradicionalna imena poput Šumadije, Braničeva, Mačve, Timočke krajine... jer građani tako pamte i znaju gde se nalaze teritorijalne „granice” ovih regija. Kada se imena zamene novim, poput: Centralna Srbija, Zapadna, Južna... tada se mogu praviti svakojake kombinacije regija, ali pre svega kako Beogradu bude odgovaralo! Uostalom i najnoviji primer Zakona o regionalizaciji, izašao iz pera i kabineta, Mlađana Dinkića, predsednika G17+, za sad govori isključivo o statističkom regionima, što ima za cilj da se pokupe „novci” Evrope, namenjene preko raznih fondova, upravo za ravnomerni regionalni razvoj. Na taj način bi i regije dobile priliku da pokažu spremnost da se uhvate u koštac sa već prevelikim i nagomilanim teškoćama, ali vodećim političarima taj način, bez tutorstva, ne odgovara, jer kako bi opstali tu gde jesu, ako Oni, ne ostanu jedini zaslužni za nove unvesticije, za nove puteve i mostove, za neku novu šansu i priliku da budemo, ne samo formalno, deo Evrope.
Regionalizacijom se ne uređuje samo teritorijalna organizacija države, već se država demokratizuje, a pored nadležnosti na taj način se deli i odgovornost, kako za uspeh, tako i za neuspeh. Princip supsidijarnosti, jedan od temelja regionalizacije, omogućava građanima da svoje potrebe zadovoljavaju na što nižem nivou, a pre svega u svojoj lokanoj sredini, u svojoj lokalnoj samoupravi.
Oblast regionalizacije se ne može pokriti jednim tekstom, ali on može biti podsticaj za građansku inicijativu, promišljanje i definisanje stavova, za koje se treba izboriti, a to se ne može apatijom.
