Sa štitom ili bez njega

Posle velike oktobarske pobede iz poslednje godine prošlog veka, deo Demokratske opozicije Srbije, stacioniran u Boru, gradu bakra i zlata, zauzeo je mukom stečena, zaslužena mesta i pozicije u vrhovima svih delova društva. Organizatori masovnih pobuna i dugačkih kolona iz zimskog perioda 1996. i 1997. godine su, posle briljantne pobede na septembarskim lokalnim i saveznim izborima 2000, a zatim i decembarskim republičkim, stali na čelo Skupštine opštine Bor, zatim Rudarsko-topioničarskog basena i, razumljivo, preuzeli komandovanje u oblasti tako važnoj po svaki sistem kao što je informisanje.

Panorama Bora

U Boru je sistem informisanja počeo da se razvija 1947. godine, kada je osnovan fabrički list Koletkiv, pa je dugačka tradicija zahtevala i odgovarajući odnos novih vlasti prema ovoj značajnoj oblasti. Zato je, još dok je trajala podela rukovodećih mesta u Skupštini opštine, deo elitnih jedinica borskog DOS-a formirao krizni štab, koji je imao zadatak da iz Javnog preduzeća Štampa, radio i film otera socijaliste. Taj posao je veoma uspešno obavljen. Na čelo firme stao je član Demokratske stranke, urednici radija i televizije postali su ljudi koji se nisu kompromitovali u prethodnom režimu, a iz Koletkiva je oteran ortodoksni socijalista. Sve je bilo spremno za početak ubiranja plodova revolucije.

Borske novine su bile jedino nezavisno glasilo tokom svih onih godina patnje, ponosno i javno koračajući zajedno sa kolonama duvača u pištaljku, preuzimajući povremeno teško breme revolucije na prilično nejaka pleća. Za tili čas su zaboravljene godine nepravde, lomatanja po sudovima, stoičkog podnošenja svakojakih udara, pa i dve zatvorske kazne, od tri i šest meseci. Zbog toga su novinari, urednici i direktor bili zadovoljni što se Borske novine nisu našle na pobedničkom putu kojim su trijumfalno prolazili organizatori demokratske revolucije. Niko nas nije dirao i to je bio dobar znak.

DVA ČLANKA – TRI TUŽBE – Opijeni zajedničkom pobedom, smatrajući da smo tome dali mali doprinos, zbunjeno smo očekivali početak demokratizacije, ubrzanog ekonomskog razvoja i razvoj civilnog borskog društva uopšte. Novinari su se pitali da li da nastave pisanje po već oprobanom principu realnog izveštavanja o svim događajima, uz malu primesu komentara ključnih događaja. Ili je bolje ne mešati se u politiku, opravdavati očekivane početničke greške mlade borske demokratije, ukazivati na njih rizikujući da nas proglase predavačima na otvorenom univerzitetu.

Razvoj događaja je brže nego što smo očekivali nagovestio razrešenje ove naše prilično velike i opravdane dileme.
Posle sto dana vladavine mlade borske demokratije naš komentator je na dva primera pokušao da objasni da nije počelo baš sve kako smo očekivali. Za ta dva teksta dobili smo tri tužbe. Novi borski političari nastavili su staru praksu, ponovili grešku prethodnika, a kasnije, tokom „vršenja” vlasti, pokazali da je topuz najpodesniji instrument za primenu zakona. Srećom, mada to za ovu priču i nije mnogo važno, posle dodatnih tridesetak dana provedenih u sudovima, nismo dobili nikakvu kaznu.

Kako su nedelje prolazile tako je naš list bivao zreliji, dok je mlada borska demokratija zapadala u sve veće probleme. Bakarni gigant, Rudarsko-topioničarski basen Bor, će po svoj prilici vrlo brzo morati da uzme prosjački štap, a decenijama stvaran monostrukturni privredni milje nema gotovo nikakvog prostora za nove mogućnosti života. Nije zahvalno baviti se prognozama, ali nagoveštaji budućeg života pod ovim borskim nebom nisu ružičasti.

Nekadašnji saborci Borskih novina, sada u ulozi političara, čude se „što nismo na njihovoj strani” a pokazuju malo razumevanja i malo želje za saradnju. Tokom 2002. godine naš list je od Skupštine opštine Bor dobio 48 hiljada dinara, na ime godišnjeg ugovora o reklamiranju, odnosno objavljivanju oglasa. Ni dinar više. Za ovu godinu traženo je, za iste svrhe, 60 hiljada dinara, ali mali su izgledi da se taj novac dobije. Ipak, saradnja sa Skupštinom opštine će morati da se nastavi, makar iz razloga što političari nemaju drugog izbora: moraju da objavljuju oglase u Borskim novinama. Ili i ne moraju, ko zna kako će oni te potrebe rešavati. Naravno da ovakva saradnja nama i nije potrebna.

„NESTAŠNO DETE” U OTVORENOM STUDIJU - Borske novine su tako, mic po mic, postale anfan teribl za aktuelnu borsku vlast i ona bi, sasvim je izvesno, volela da prestanemo da izlazimo. I uopšte, ceo segment informisanja u borskoj opštini je doveden gotovo na nulu. Fabrički list Kolektiv je prešao u RTB Bor, koji sada za razvoj lokalnog informisanja ne daje ni prebijenu paru, a opštini su ostali Radio i televizija Bor. Pošto se na radio gleda sa izvesnom dozom potcenjivanja, demokratama na vlasti ostaje samo Televizija. Najbolju ocenu o tome kako političri gledaju na borsku televiziju dao je neposredno pred Novu godinu sam predsednik opštine. „Bolje je kada štrajkujete i kada ne emitujete nikakav program” - rekao je na konferenciji za štampu prvi čovek Bora, inače član Demohrišćanske stranke Srbije. Predsednik je dao možda i ličnu ocenu kvaliteta ovog elektronskog medija, kojeg, istini za volju, borski političari veoma retko koriste. Dnevno se emituje dvadesetak minuta vesti, a jednom nedeljno (ponekad i ređe), na programu su sučeljavanja tipa Otvoreni studio. Ostalo su hitovi dana, programi drugih televizija, serije i filmovi iz Latinske i Srednje Amerike i vesti Radija B-92. Za te usluge opština, odnosno građani Bora izdvajaju godišnje desetak miliona dinara.

U planovima za budućnost, odnosno u srednjoročnom programu razvoja, borska opština ne planira nikakvo jačanje oblasti informisanja. U Boru, pa i u celom Borskom okrugu (opštine Bor, Majdanpek, Negotin i Kladovo), ne postoji nijedan drugi ni nezavisni ni „zavisni list”. Borske novine su, dakle, jedine koje građanima, za sada samo Bora, mogu da pruže bar deo informacija iz domena rada skupštinskih organa. Možda se od nas više očekivalo, ali sa opštinske strane nije bilo nikakve inicijative. Jednom smo napravili kalkulaciju za normalno izlaženje opštinskog nedeljnika, ali nismo sigurni da li je ona došla tamo gde treba, odnosno gde je završila. Jednostavno, ljudi iz opštinske vlasti obrate pažnju na informisanje samo u trenutku kada to ne mogu da izbegnu. Sada je aktuelan izbor novog direktora pominjanog Javnog preduzeća Štampa, radio i film. Borski političari nemaju poverenje u ovdašnje novinare, pa svim silama nastoje da prvog čoveka firme dovedu iz drugog grada. Misle, valjda, da će tako lakše moći da manipulišu sa „neiskvarenim” čovekom. Malo ih koči obaveza da takvom stručnjaku moraju da daju stan, posao bračnom drugu i normalnu platu (novinarska plata u Boru sada je 9.000 dinara). Ali, kako sada stvari stoje, to ih neće pokolebati.

Kada smo 1994. godine počinjali naš put u nepoznato, na sastanku redakcije smo rekli da idemo i da nameravamo da se vratimo sa štitom ili na njemu. U devetogodišnjem putovanju kroz vreme možda nam je vera malo poljuljana, ali štit još uvek čvrsto držimo i sigurni smo da, u najgorem slučaju, neke dolazeće generacije mogu da nas vrate makar položene na njemu. Stekli smo i samopouzdanje, zaboravljeni od političara, koji mnogo vremena troše na mnogo važnije stvari nego što je informisanje.