Sakam Skopsko

O glumačkom putešestviju valjevske „Male scene” po Makedoniji, međunarodnom festivalu komedije u Kumanovu i poseti bratskom Prilepu

Sakam Skopsko”, bila je prva poruka koju smo „primili” nakon ulaska u Makedoniju. Naravno, radi se o bilbordu kojim se reklamira popularno pivo. Drugo što smo uočili, a to nije bilo nimalo teško, bejahu putevi. Dobri, široki, održavani, brzi... Takvim putevima, međutim, „pripada” i pozamašna putarina, što nam se daleko manje svidelo. Treća konstitutivna stvar u procesu stvaranja prvog utiska su papričke, što gruvane, što u izvornom obliku, što u vencu, što u džaku, volj ti sveže ili sušene. I to svuda, ama baš svuda ih beše, ponajmanje na pijaci. No, da ipak malo vrnem priču unatrag.

Još negde u maju „Mala scena” je dobila poziv da učestvuje na prestižnom međunarodnom festivalu komedije u Makedoniji. Bili smo pomalo začuđeni tom činjenicom, svesni naravoučenija da se dobar glas daleko čuje, al’ baš toliko... Kasnije smo saznali da smo zapravo preporučeni od „Teatra T” (iliti beogradskog Pozorišta na Terazijama), na čijoj sceni u poslednjih nekoliko godina organizujemo beogradsku premijeru naše najnovije predstave. „Šta je to u ljudskom biću što ga vodi prema piću” svakako jeste komedija i to dobra, a napisa je vrhunski majstor svog posla Dušan Kovačević. A ni mi baš nismo „mačji kašalj”, te smo za ovu teatraliju već dobili mnogobrojne aplauze što kritike, što publike, pa bejasmo uvršćeni u program ovogodišnjeg festivala profesionalnih pozorišta Srbije „Joakim Vujić”. Elem, imali smo potrebne reference da se mirne duše odmetnemo u nekadašnju jugoslovensku republiku Makedoniju.

O činjenici da smo jedva uspeli da odemo na ovu mini turneju, o besparici, nerazumevanju za ono što se umetnost zove, moljakanju, prosjačenju, itd... ovom prilikom ne bih, te preskačem taj mučni pasus i uskačem pravo u Prilep. Naime, dobra nam je logika bila, da, kad smo već u Kumanovu, gde se festival održavao, zašto da ne svratimo do nekadašnjih pobratima Prilepčana (neki tvrde da se kaže Prilepci). Tako i bi.

A u Prilepu smo zaista učinili „junačko delo”, ili se to možda zove čista ludost, al’ ja nisam obavešten. O čemu se radi? Da smo, naime, kakva privredna ili politička delegacija, koja predstavlja naše milo Valjevo i majčicu Srbiju, ma ne bi bilo nikakvih problema. Međutim, pozorište, kultura i ostali bakrači, to već ne zaslužuje normalan tretman, pa smo tako, hteli-ne hteli, posle pređenih 630 kilometara i deset sati putovanja po vrelom danu odmah uskočili na pozornicu. Ili, da budem precizniji, najpre na tehničku probu, a zatim je usledila i predstava. I to predstava koja traje gotovo dva časa, koja traži punu koncentraciju i poveći mentalni i fizički angažman. No, voljeni grad i dobra zemlja koju smo tamo predstavljali (pošto smo bili jedino pozorište iz Srbije i Crne Gore) ne nađoše za shodno da nam obezbede preko potrebno prenoćište.

Pojma nemam otkuda nam snaga, otkuda energija (zaboravih reći da smo tog oktobarskog dana iz Valjeva krenuli kapitalno sabajle, tojest u četiri sahata, a da su dva glumca bila i vozači), gde nađosmo onako umorni i upropašćeni od dugoga puta motiv za odlično odigranu predstavu iste večeri!?! U stvari, lažem, znam šta nas je reinkarniralo. Svakako činjenica da smo u Prilepu dočekani kako se samo poželeti može. Da su nas „dvorili” svi, od upravnika profesionalnog pozorišta, preko direktora Doma kulture, do sjajne i krajnje uslužne tehničke ekipe. Dakle, dobili smo doličan tretman, svu neophodnu pomoć i logistiku u najkraćem mogućem roku. Da sve to u rodnom nam gradu nemamo, nema potrebe ni govoriti. Još kada smo čuli da su karte „planule” i da će nas gledati preko pola hiljade Prilepčana (ili se, možda, vikaju Prilepci), gde ćeš boljeg stimulansa.

Predstava je zaista, verujte glumcu na reč, tekla glatko, sigurno i efektno, a tome je u velikoj meri doprinela izuzetna publika. Priznajem, pribojavali smo se koliko će Kovačevićeva umotvorina biti razumljiva, jer se ipak ne radi o istovetnom govornom području, koliko će Makedoncima sve to biti jasno, da li će jezička barijera biti previsoka? Međutim, verovali ili ne, a verujte na reč, publika je na sam tekst reagovala bolje no u Beogradu ili Kragujevcu. Svaka Kovačevićeva igra reči, svaka lucidnost ili jezička začkoljica bila je nagrađena izuzetnom reakcijom. Publika je disala dahom predstave, kao da je tekst bar dva puta na miru pročitala pre dolaska u teatar. Zaista fascinantno! Kada se sa konzumentima umetničkog čina uspostavi takva komunikacija, onda i ne treba pojašnjavati da smo puno puta prekidani gromoglasnim smehom ili aplauzom, a na kraju, nakon dugog poklona, bejaše, bogami u pogolemoj meri, i ubavog cveća. Dakle, sjajna uvertira za Festival.

Kad tamo, u Kumanovu, grad oblepljen ogromnim plakatima. Panoi, široke reklamne trake postavljene s kraja na kraj ulica, festivalske zastave... Prava atmosfera, znak da se nešto dešava! Pokazatelj da Kumanovo spremno i s ljubavlju dočekuje pozorišta balkanska. Tek tada saznadosmo u kakvom se društvu nalazimo. Priznajem, malo nam se i noge odsekoše: „Kamerni teatar 55” iz Sarajeva, pozorište u kome je gotovo ceo svoj vek „spiritus movens” bio Zijah Sokolović; „Nacionalni teatar” iz Sofije; „Makedonsko narodno pozorište”; skopski „Istrioni – teatar”; Kole Angelovski režirao je čak tri predstave, koje su se našle na Festivalu; čusmo da je bugarski Nov dramski teatar „Solza i Smea” prethodne večeri imao sjajnu ekperimentalnu predstavu, sa odličnim glumcima i sijaset izvanrednih scenskih efekata... Pročitah na ogromnom panou da gostuje i neka predstava čudnog imena „Sto e toa čovečkoto bitie što go tera kon pienjeto”?!? Ubrzo sam shvatio da je to naša predstava.

Dakle, iako „Denovi na komedija” nisu takmičarskog već revijalnog karaketera, okupilo se, bome, tu nekog vrlo uglednog, poznatog i priznatog pozorišnog sveta iz četiri države. Valjalo nam se dokazati i prikazati u punom sjaju. Dodatnu tremu donese vest da su sve karte još u podne rasprodate i da se ubacuju pomoćna sedišta, a sala Centra za kulturu „Trajko Prokopiev” ima nešto preko 700 mesta! Više nego ljubazni i predusretljivi organizator nam prenese i želju da makedonska nacionalna TV kuća snimi nekoliko intervjua u popodnevnim sahatima i da traže dozvolu za snimanje cele predstave! Dadosmo! Svoj dolazak potvrdiše i zvaničnici Srpske zajednice u Makedoniji i selektor „Ćurana”, tojest festivala u Jagodini koji okuplja najbolje komedije u izvođenju srpskih profesionalnih teatara! Domaćin nam prenese i pozdrave naše ambasadorke u Makedoniji (Biserke Spasojević, inače dugogodišnjeg novinara beogradske „Plotike”) i njeno izvinjenje što neće prisustvovati predstavi uz najavu da će nas iz gledališta bodriti njen zamenik, generalni sekretar ambasade i ataše za kulturu!!!

Elem, super zgoda za slavno propadanje ili promovisanje sopstvenog kvaliteta. Na našu sreću (mada sam siguran da to baš i nema veze sa srećom), dogodilo se ovo drugo. Nije nam prvi put da smo na nekim važnim manifestacijama „izvukli“ sopstveni maksimum. Zaista, to veče je bilo – naše veče! Veče kada u potpunosti vladaš sobom, predstavom i publikom. Efektno, usredsređeno, sa stilom, jako nadahnuto, uverljivo, sa odličnim ritmom i „poentiranjem” na planiranim, a bogami i nenadanim mestima. Jednostavno rečeno – svojom igrom smo „kupili“ uvaženo gledateljstvo do kraja, bez izuzetka! Publika ponovo izvanredna! Prava, odnegovana, ona koja zna šta je pozorište i koja u njemu uživa! Salve smeha, petnaestak aplauza tokom predstave, petominutni aplauz na kraju, četiri izlaska na poklon publici koja je bila na nogama! I opet – pogoleme ikebane ubavoga cveća.

Običaj je pozorišni, a taj bonton važi svuda, da se posle dobre predstave ide u dobru kafanu. Tako razbiraše i makedonski domaćini. A u tom prijatnom restoranu (u kome nas je dočekalo aplauzom dvadesetak lepo obučenih, naravno meni nepoznatih ljudi), pre no što je krenulo „opuštanje”, našem ovećem astalu priđoše dva gospodina, zamolivši da ne ustajemo. Čestitaše predstavu, dobro je nahvališe, rukovaše se sa svakim akterom ponaosob, a onda se i predstaviše. Bejaše to gospodin Cvetković, zamenik naše ambasadorke, a sa njim i ataše za kulturu, kome, nažalost, ime nisam zapamtio. Lepa gesta njihova, nema šta. Kasnije to učiniše još neki ljudi, predstavnici grada i tamošnjeg pozorišta, a onda se prešlo na „nezvanični program”.

Nema potrebe posebno objašnjavati da su Makedonci gostoljubivi ljudi i da je na stolovima bilo svega i svačega – raznoraznih gurmanluka, paprenog roštilja, gulaša, pa onda „tavče na gravče”, pa opet neko sočno meso vrlo prijatnog ukusa, pa druge đakonije, što slane, što slatke. Tu se malo pozabavismo i serviranim tekućinama. Neko se prihvati rujnoga macedonskog vinca, neko zemi metaksu il’ hlađeni uzo, a ja, principijelno, posle višednevnog sakanja, naručih koju flajku orošenog „Skopskog” (piva). I tako to krenu. Orkestar je uporno svirao isključivo srpsku, što drevnu narodnu, što starogradsku muziku. Domaćini su znali sve pesme i sjajno su pevali ono što je u našoj zemlji gotovo uništeno ili zaboravljeno zahvaljujući turbo-folk-pink bljuvotinama. Pošto smo i mi imali vokalne adute, pojalo se do sitnih sati. Zvuci stare srpske muzike pomalo se prošaraše makedonskim melosom, pa opet natrag, odakle se i krenulo, a (jugo)nostalgija za zemljom koje više nema bila je sve uočljivija i jasnija. Ovlažiše i oči jedne gospođe u zrelim godinama, koja se podseti svog dugogodišnjeg bivstvovanja u Beogradu, a jedan stariji gospodin, koga je seta previše pritisla i počela da ga guši, odveza kravatu i značajno kaza: „Ebem ti politiku i sve političare!”. A cela sala: „To, kume!“

Sutradan, nakon oproŠtajne kafe, razgledao sam Dom kulture. Iako je to već vremešno i pomalo zastarelo zdanje, svi prostori su sjajno osmišljeni, uređeni, sve je prepuno raznoraznog cveća (naravno – ubavog), holovi su čisti, nalickani, prozračni, ispunjeni skromnim, ali lepim i ukusno aranžiranim slikama. Vidi se da o ovome neko brine! U razgovoru sa upravnikom saznao sam da je Makedonija svih 13 pozorišta širom zemlje proglasila ustanovama od nacionalnog značaja. Takođe, da se u kulturu ulaže, da se čuva i edukuje pozorišna publika, da se dvonedeljna manifestacija na kojoj smo učestvovali održava sedmi put, da je uvek izuzetno posećena i visokog umetničkog nivoa. Nakon toga nije mi bilo teško razumeti zašto smo imali dupke punu salu iako smo na Festivalu bili deveta predstava po redu, a iste večeri na TV je direktno prenošena kvalifikaciona fudbalska utakmica između Makedonije i Holandije!

Posle svega krenusmo natrag lepim, prostranim, ravnim i sigurnim putevima. Na granici, makedonski carinik nam pasoše nije ni pogledao, ali je čestitao! Veli, gledao sinoć predstavu. On i njegov kolega, policajac. Mnogo im se svidela. Poželeli nam srećan put. Sreće nam je stvarno i trebalo. Čim smo ušli u milu našu Srbijicu – rupe! Mnogo rupa! Kapitalne rupe, na kapitalno lošim i upropašćenim putevima.

I nigde nema reklame za pivo! Bilo koje, ako već nema za ovo naše. Neozbiljno, kapitalno neozbiljno!