Sedam vremenskih zona daleko

Početak decembra 2007. godine me je odveo u sedam vremenskih zona daleku Maleziju, u njen glavni grad Kuala Lumpur. Na veliku konferenciju „GK3” u organizaciji Partnerstva za globalno znanje (Global Knonjledge Partnership), jedne velike međunarodne organizacije, koja sa jedne strane okuplja poznate svetske kompanije (tipa Microsoft), a sa druge međunarodne i regionalne organizacije iz celog sveta (kako organizacije UN, tako i nevladine organizacije) koje imaju određena znanja, veštine i koje mogu deljenjem svojih iskustava da pomognu razvoju nerazvijenih zemalja i zemalja u razvoju. Teme ove konferencije su bile: ljudi koji dolaze, nova tržišta i tehnologije u razvoju.

Na Konferenciji sam učestvovao kao deo tima Diplo Foundation, međunarodne organizacije sa sedištem u Ženevi, koja se bavi edukacijom u oblasti diplomatije, ali i pitanjima vezanim za korišćenje diplomatije u odlučivanju i upravljanju o temama vezanim za Internet. Upravljanje Internetom je upravo tema kojom se ja u ovoj organizaciji bavim već nekoliko godina. Tokom 2007. godine sam koordinirao projektom koji je okupio oko 30 mladih ljudi iz 18 zemalja celog sveta sa idejom da se definišu teme, problemi i potrebe koje se tiču mladih korisnika Interneta, kao specifične kategorije korisnika. Upravo su rezultati ovog projekta bili tema izlaganja na Konferenciji.

U delu Konferencije koji se ticao novih tehnologija govorilo se između ostalih o novim vidovima društvenog povezivanja na Internetu (Second Life, Facebook, MySpace…), novim mogućnostima, novim izazovima, ali i novim pretnjama i rizicima. Sve je više razlike između virtuelnog sveta i stvarnog sveta, pa je potrebno preći sa povlačenja pararela između ova dva sveta na potpuno novu analizu i novi ugao gledanja na virtuelnu stvarnost sa svim njenim specifičnostima.

Pred sam polazak sam naravno morao da dopunim svoje poznavanje Jugoistočne Azije, kako bih se pripremio za putovanje, ali i isplanirao svaki slobodan trenutak za turističke obilaske. Kada čovek pređe toliki put, mora da ga maksimalno isplanira. Religija, stanovništvo, kultura, privreda, i naravno Petronas kule – najviše zgrade na svetu. Mnogo razlika u odnosu na Evropu, mnogo specifičnosti. Sve to stvara zainteresovanost, ali i pomalo tremu od nepoznatog.

Pošto smo jedna od dve zemlje iz Evrope (pored Crne Gore) kojoj je potrebna viza za ulazak u Maleziju, odlazim na Dedinje sa ubeđenjem da otpočinjem još jedan mukotrpan posao viziranja svog pasoša. Međutim sve je drugačije nego do sada. Ljubaznost na prvom mestu, od portira na kapiji pa do konzula. Udoban smeštaj dok se papiri proveravaju, jedan dan potreban za izdavanje vize, i na kraju materijali sa turističkom ponudom Malezije. Sve je da ne poveruješ, ali onda stiže viza… A na vizi crvenim velikim slovima piše: „Posedovanje narkotika se u Maleziji kažnjava smrtnom kaznom”. Iako nikada niste planirali da imate karijeru međunarodnog trgovca drogom, ova informacija u vašem pasošu vas tera da postanete paranoični i da tokom čitavog puta u avionu proveravate svoje džepove, za slučaj da vam je neko nešto podmetnuo.

Zelenilo, vegetacija. To su prvi utisci posle 20 sati puta i promene tri aviona. Naravno i za nas visoka temperatura za ovo doba godine (od oko 30 stepeni), jer je Kuala Lumpur blizu ekvatora. No, ipak ono što najviše primećujete jeste visoka vlažnost vazduha. Ona se kreće od 70 procenata, ako imate sreće, pa sve do 100% kada postajete srećni jer počinje kiša, ali čim ona prestane postaje još gore. Ovde sam prvi put odbijao da koristim kišobran jer je kiša ta koja je olakšavala život, a vi ste ionako i pre kiše bili skroz mokri da vam je svejedno.

Visoke zgrade, hoteli, tržni centri, kongresne hale. Zlatni trougao, kako se zove ovaj elitni deo Kuala Lumpura u kojem smo mi boravili i živeli tokom svih osam dana. Petronas kule plene pažnju i privlače pogled. Noću su odlično osvetljene tako da uvek mislite da treba ponovo da ih fotografišete jer sada izgledaju još bolje. U pitanju je poslovna zgrada, sedište Petronas naftne kompanije, koja je sa svojih 88 spratova trenutno najviša zgrada na svetu (ne toranj, nego poslovna ili stambena zgrada). Sastoji se iz dve istovetne zgrade koje su na 41. i 42. spratu spojene mostom. Turistima je omogućeno da dođu do 41. sprata i da se na providnom mostu zadrže desetak minuta. Svakog jutra se dele besplatne karte za obilazak Petronas kula i to 1640 ukupno.

Pogled stvarno božanstven. Veliki grad kao na dlanu, a pogled seže daleko. Sve ostale visoke zgrade sada se gledaju odozgo. Dah zastaje, a vreme brzo leti. Opet samo nekoliko sekundi i superbrzim liftom ste u prizemlju. Postajete sitna tačka za novu grupu turista koja sada vas gleda odozgo. Kako li je tek na 88. spratu?

Ljudi ljubazni. Veoma ljubazni. Toliko da vam ponekada smeta to što vas stalno zapitkuju da li ste dobro, da li je sve u redu, kako ste danas… Ipak izgleda da je ta ljubaznost deo mentaliteta, a ne samo profesionalne ugostiteljske etike. Svi su takvi. Uz činjenicu da svi govore engleski (bivša engleska kolonija) osećate se stvarno prijatno.

Kada se izađe iz Zlatnog trougla i ode se u druge delove grada vidi se prisustvo kolonijalne arhitekture, ali i modernih zgrada. Shvatate da je ceo grad uravnoteženo razvijen i izgrađen. Da to nije samo slučaj sa konferencijskim delom grada.

Takođe postoji i deo grada koji se zove Kinseki grad, sa nekoliko zatvorenih ulica punih tezgi sa kineskom robom. Interesantno je da je roba koja se tamo prodaje mnogo kvalitetnija nego „naša” kineska roba, tj. tamo možete naći „prave” lažnjake (rade ih iste fabrike kao za brendiranu robu, samo ne plaćaju korišćenje brenda) za malo veću sumu koja je ipak i dalje manja od cene pravog proizvoda. Naravno u ovakvoj trgovini cenkanje je obaveza.

Noćni život je iznenađujuće dobar i bučan. Noćni klubovi, barovi, diskoteke, nisu nešto za šta biste pretpostavili da postoje u zemlji u kojoj postoji verska policija. Grad je veoma bezbedan i možete se slobodno šetati i ne morate skrivati da ste turista.

Hrana. Hm. Egzotična u najmanju ruku. Drugačija je od sve azijske hrane koje imamo prilike da probamo u Evropi. Ipak posle par dana ustalili smo se u restoranima gde se sprema domaća hrana po našem ukusu. Naravno da prvi dani boravka pokazuju sve blagodeti globalizacije, pa nam Mek Donalds donosi spas dok ne pronađemo dobru lokalnu hranu.

Velika konferencija, koja je okupila predstavnike svih kontinenata. Planeta u malom ugošćena u jednoj veoma gostoprimljivoj zemlji. Uspešno učešće na konferenciji, lep provod… Preporuka svakome, da poseti ovu divnu daleku zemlju. Upoznavanjem nove kulture, novih običaja i drugačijeg načina života čovek postaje mnogo bogatiji i pogled na svet mu se značajno menja.