Slučaj Novi Sad

Sasvim suprotno od uvreženog, „prašnjavog” (auto)portretisanja Novog Sada kao kulturnog ili duhovnog žarišta cele zemlje (setimo se besmislene sintagme „srpska Atina”), društveni život u njemu je na prilično niskom nivou. To se, pre svega i bez mnogo muke, vidi u njegovim „zapuštenim” medijima, koji bi, po definiciji, trebalo da budu oslonac iliti zamajac socijalnim gibanjima.

Od glomazne, dugogodišnjim raspadanjem i unutrašnjim konfliktima opustošene „državne” radio-televizije, preko privatnih, skaredno neprofesionalnih televizijskih i radijskih kuća, do malobrojnih štampanih medija koji nikako da se izbore za „mesto pod suncem” – svugde se čuje ista priča: o konfliktima, nerešenim odnosima, lošem položaju novinara i profesije... Uzroci za to su dvojaki - koliko subjektivni, toliko i objektivni jer novosadski mediji nikako ne uspevaju da se na tržištu nose sa moćnim prestoničkih informativnim kućama, iza kojih stoji ne samo snažna finansijska potpora već i decenijama stvarana centristička medijska slika. (Ovde treba reći da većina beogradskih štampanih medija u izdanjima za Novi Sad i Vojvodinu imaju nekoliko stranica sa ovdašnjim lokalnim temama, što predstavlja problem za dva novosadska dnevna lista koja izlaze na srpskom jeziku.)

Da svojevrsni paradoks sa početka teksta bude potpun, pozabavila se činjenica da je jedini ovdašnji uspešan „medijski projekat” – magazin „Svet” i njemu pripadajući konglomerat „šljaštećih” izdanja. Osim u činjenici da se oslanjao na decenijsko urušavanje svih vrednosti i propagiranje širokim masama ugodnih niskih kulturnih obrazaca – uspeh ovog „medijskog projekta” treba tražiti i u njihovoj distributivnoj mreži Press International, drugoj po snazi u Vojvodini, koju su stvorili uz podršku pripadnika prethodnog režima i prilagodili svojim izdanjima.

Udomljavanje doajena – Velika većina lokalnih novosadskih i pokrajinskih političara ne pokazuje niti svest niti interesovanje da podrže stvaranje snažnih i profesionalnih medija, pogotovo onih čiji bi značaj prelazio atare grada ili Južnobačkog okruga. To se – što je još jedan paradoks - odnosi i na one predstavnike vlasti koji javno zagovaraju viši stepen vojvođanske autonomnosti.

Sa druge strane, vlasnici i urednici medija, kao i znatan broj novinara, blisko je povezana („kao sitna crevca”) sa određenim političkim i interesnim grupama, i to tako da je veoma teško razlučiti - pogotovo u gradu kao Novi Sad, koji se po mnogo čemu nalazi „na pola puta” – kakve su prirode te veze: rodbinske, srednjoškolske, prijateljske, interesne, poslovne ili političke. U periodu posle 5. oktobra 2000. mnogi su se „doajeni” nezavisnog novinarstva skrasili na određenim „zanimljivim” i dobro plaćenim pozicijama, naplativši tako svoju „mukotrpnu bitku” sa režimom Slobodana Miloševića. Zbog nemogućnosti ostvarenja profesionalne distance, u Novom Sadu je izuzetno malo kritičkog novinarstva, te mnogi lokalni političari nisu izloženi preko potrebnoj medijskoj „kontroli”.

Osim što je naplatila „minuli rad”, starija generacija novinara, poslednja koja je etablirana i sa one strane Petrovaradinske tvrđave, činjenjem ili nečinjenjem onemogućava stasavanje nove generacija novinara. Zbog nemogućnosti ostvarenja profesionalnih ambicija ili pak egzistencijalnog minimuma, mnogi mladi i talentovani novinari pronalaze drugi posao. I inače devastirana profesija dodatno se unižava. Retki su „klinci i klinke” u Novom Sadu koji znaju sastaviti bar dve rečenice a da se nisu okušali u novinarstvu.

Slučaj Bulevar – Redakcija „Bulevara” insistira na činjenici da su mediji ne samo informativno već i kulturno dobro. Smatramo da oni stvaraju društvenu klimu koja ne određuje samo sadašnjost već i budućnost i da zbog toga moraju biti savesni i oprezni.

S tim u vezi je i naše „drugačije viđenje” mnogobrojnih problema koji su našu zemlju i okruženje snašli proteklih godina. Smatramo da mediji ne smeju, ako već političari moraju, da kalkulišu sa iznošenjem istine i odlažu suočavanje sa prošlošću. Zbog oštrog suprotstavljanja nacionalizmu kao dominantnoj ideologiji, „Bulevar” je od samih svojih početaka izuzetno neomiljen među političarima i ljubiteljima bivšeg režima, kao i od nacionalističkih stranaka opozicije. Naši pokušaji da podignemo profesionalni kontakt sa njima na viši nivo uglavnom su ostajali bez uspeha.

Odnos sa predstavnicima novih vlasti u gradu i pokrajini bio je sklon turbulencijama, da bi u poslednje vreme dobio zadovoljavajući oblik, što svakako ne znači da naš odnos prema njihovom radu nije i dalje kvalitetno kritičan.

Jedan kolega je primetio da se u poslednje vreme uopšte osećaju vetrovi promena u odnosu pojedinih ovdašnjih političara prema novinarima i medijima. On to naziva „sazrevanjem demokratije”. Oslanjajući se na opreznost, rekli bismo da pre nego što se donesu konačni zaključci valja ustvrditi kog su porekla ti vetrovi.

Još uvek smo veoma daleko od onog idealnog stanja, kome bi svi trebalo da težimo, da mediji i novinari od strane predstavnika vlasti budu smatrani partnerima, a ne poslušnicima ili podređenom profesijom. Nadamo se da će očekivana normalizacija stanja u zemlji i okruženju doprineti i povratku dostojanstva novinarskoj profesiji. U svakom slučaju, jedno je sigurno. Političari i novinari će morati zajedno da pronađu odgovor na pitanje šta je to pametna i etična politika, a šta profesionalno i etično novinarstvo.