Smiljanići iz Sinđelićeve

Uoči Spasovdana, 8. juna, umro je Slobodan Smiljanić Bobile (89), kasapin i trgovac stokom iz Sinđelićeve 33, kaldrmaš valjevski, jedno od petoro dece pokojnih Stevana i Katarine. Sahranjen na Gračanskom groblju, sutradan po Spasovdanu, 10. juna, „otišao je pravo u Raj”. Iz braka sa Janom (1922-2004, rođ. Šimatić iz Virovitice), nekadašnjom radnicom „Krušika”, ostao je naslednik, sin Miroslav (1963), apsolvent veterine. Tako se ugasio život poslednjeg iz te generacije valjevskih Smiljanića, po kojoj se prepoznavao život (bar) jednog gradskog kvarta (a i šire).

Otac Bobilov, Stevan Smiljanić (1872-1968) u Valjevo je, iz sela Bakionice kod Požege (užičke), došao sa 12 godina, kod svojih ujaka Gavrilovića, da uči kaspaski zanat. Bio je učesnik svih ratova, koje je Srbija vodila za života njegova – od balkanskih do velikih, svetskih. Pamte ga, bogme i potpisnik ovih redova, kao čoveka „od reda i rada”, kočopernog i u starosti, prekog čak. Uvek je nosio kamašne, uspomenu sa Solunskog fronta u Prvom svetskom ratu, sa ušnim školjkama iskrzanih ivica od promrzlina nastalih u povlačenju preko Albanije, sa obaveznom duvankesom (nije pušio, duvan je gnječio prstima i ušmrkivao ga). Imao je kuću u Pantićevoj 94, gde Mišarska pod pravim uglom izlazi na tu ulicu (u njoj godinama sede Marići, glava kuće sada je Nikola-Nine), koju je u zlim vremenima izgubio zbog toga što je kumovima i prijateljima, koji su „propali u poslu” bio menični jemac. Pokušaj da spase kuću nije mu uspeo, kupili su je kasnije poznati valjevski fotografi Antići, Milka i Boža, doseljenici iz Požarevca. Smiljanići se tada preseljavaju na Mijuškovića plac od 13 ari, u Sinđelićevoj 33, gde i sada žive.

Iako mu se otac, kažu, ženio pet puta, pa rodbine u Užicu i okolini ima „koliko 'oćeš“, Stevan je u svom jedinom braku sa Katarinom – Kajom (1888-1956, rođ. Mijušković) izrodio petoro dece. Najstarija im je kći Vida (1907-1999) bila udata za oficira bivše jugoslovenske vojske u otadžbini, Mila Cvetanovića, internirca u Nemačkoj i(li) Norveškoj, potom emigranta u SAD. Imaju sina Nikolu, univerzitetskog profsora u penziji, poliglotu, i kći Ljubicu. Nikola, nekada čuveni zlokućanski golubar sa velikim kavezom u deda Stevanovoj avliji, u braku sa Nadom (rođ. Sarić), unukom valjevskih „foto Milke” i Bože (Antića) ima troje dece – sinove Stevana (Stivena) i Majkla i kći Venes. Ljubica je bila udata za zubara dr Medenicu iz Beograda, sa kojim ima kći Margo i sina Martina.

Sin im se Petar (1910-1993) nije ženio. Kada je Smiljanićima, biće to posle 1945, propao posao liferacije stoke za vojsku, Pera je otišao u Ameriku, gde je, u dva navrata, proveo 12-13 godina. Po/> definitovnom povratku u Valjevo, na delu porodičnog placa u Sinđelićevoj 33, podigao je kuću. Drčan, kao i svi Smiljanići uostalom, nije hteo da je izvuče „na liniju trotara”, pa je tadašnja vlast donela odluku da je sruši kao „bespravno podignut objekat”, za primer drugima valjda. Sličnu sudbinu do sada, ako pamćenje ne vara, doživela je u centru Valjeva, nekoliko godina docnije, samo još kuća Brankovića (iz Stapara), u Hajduk Veljkovoj 39-41, gde je nekada bio gredama poduprti kućerak u kojem je kao „zaštićeni stanar” živela „baba Milevica” (Mileva Bogdanović), bliska rođaka Smiljanića. Kuća je inače bila vlasništvo Mašinke i Jovana Blagojevića, tazbine čuvenog valjevskog šnajdera Zlate Petkovića. Kod Mileve su, kao srednjoškolci, stanovali i Drpići iz Đurđevca, tužilac u penziji Ljubomir i stariji mu brat Vojislav – Šilja, poljoprivredni tehničar. Na tom mestu sada je „karingtonka dva”, četvorospratnica u kojoj svoje stanove ima nekoliko političara, biznismena i profesora. Smiljanići su docnije, na mestu srušene Perine kuće, podigli poslovni objekat sa dva lokala, koje pod kiriju drugima sada izdaje Bobilov sin Miroslav.

Kćer Stevanova i Kajina, Danica Dana (1912-1966) bila je udata u Novi Sad/>/> za službenika na železnici, Velju Radančevića, ujaka Jovanovića (pokojne Zage, ud. Spasojević, iz Vlade Danilovića (Žikice Jovanovića Španca) 44) i glumca Tome Jovanovića). Imali su dve kćerke, Miru i Ljubu.

Najmlađe od petoro dece Stevana i Kaje Smiljanić bio je gvožđarski trgovac Vukadin Vule (1929-1994), koji je godinama bio šef „Divine” gvožđarske radnje u sadašnjoj Knez Mihajlovoj ulici, u Gradcu, iza benzinske pumpe „Jugopetrola” na ulazu u Tešnjar. Vule u braku sa Milkom (rođ. Jovanović) ima sina Stevana (1954), preduzetnika, vlasnika butika „Set Star”, u svom lokalu do ulice na porodičnom placu u Sinđelićevoj 33, i kći Ljubicu Ljubu (1963), advokaticu. Stevan je oženjen „Krušikovim” ekonomistom Milenom (rođ. Milovanović), imaju kći Jelenu (22), studentkinju prava i sina Petra/>/> (20), studenta arhitekture, dok Ljubica u braku sa Nešom (Mikice) Stanišićem ima sinove, Stefana (15), gimnazijalca i Vukadina (10), osnovca.

Slobodan Smiljanić Bobile se godinama bavio kasapskim zanatom. Svakog proleća je kupovao stado do 150 ovaca, koje je čuvao na ispaši, na iznajmljenom vojnom poligonu Đenovac (na Petom puku), a obor je imao na imanju Miletića u Kličevcu. Muzao je ovce, pravio kiselo mleko i sir, tokom leta ih šišao i skidao vunu, a s jeseni je ovce prodavao. U tom poslu pomagali su mu momci, kojih su Smiljanići uvek imali, a od čobana prisećamo se Milojka, Božane, Badže, Vite… Docnije je dobio dozvolu da u Sinđelićevoj 33 otvori kaspanicu, u kojoj je prodavao sve vrste mesa, topio svinjsku mast, pravio čvarke, kavurmu, švarglu, kobasicu… i tvrdio da od „Mađara boljih majstora za ta posla nema”.

Druga velika ljubav Smiljanića bili su konji, sportski kasači koji su se i na beogradskom hipodormu kod Careve ćuprije uspešno takmičili, taman koliko i na nekadašnjem valjevskom hipodromu na Senjaku (obnovljen 1952, ugašen 1968), nekadašnjem Dabića polju (to je sada deo kruga Valjevske bolnice sa ZSK-ovim fudbalskim igralištem). Bilo je u Smiljanića nekoliko dobrih kasača, čast da budu pomenuti imaju Beta i Tatoš. Pre nekoliko godina Bobile je opet kupio američkog kasača, ali su ga trgovci, belosvetski magupi, prevarili i „uvalili mu konja sa istegnutom tetivom na nozi”. U sulkama njihovih kasača, uz profesionalne vozače, najčešće je bivao Vukadin, jer je, tvrde njihovi potomci, iako prgav kao i svi Smiljanići, ipak bio „strpljiviji i taktički potkovaniji” od brata Bobila, koji je „obožavao da kupa i timari” konje „i leti i zimi”. Bobile je voleo da Smiljanića konje izvede iz štale, koja se i danas nalazi u dnu placa u Sinđelićevoj 33, istimari ih i upregne u sulke ili čeze, a zimi u sanke, pa da se „za merak” provoza valjevskim ulicama. Sa njim je najčešće bivao sinovac Stevan, sin Vukadinov, u mladosti fudbaler OFK Valjeva, sada slikar „za svoju dušu” na čijim platnima su upravo „lepotani na četiri noge” sa kojima je godinama drugovao.