Spavaona

Nikad pre odlaska u vojsku nisam čuo reč – spavaona.

Kod nas u Srbiji za veliku prostoriju za spavanje, govorilo se – spavaonica. (po analogiji učionica, a ne učiona, kupatilo, a ne kupaona... po srpsko-hrvatski što bi se reklo).

Čak su i relativno lepi i veliki gradovi, poput Novog Beograda zaradili epitet – spavaonica (a ne spavaona).

Onda nam je i čitava zemlja (Srbija) već devedesetih počela da biva jedna bučna i neudobna spavaona (sve dok se nismo probudili 2000).

Onako naspavani bili smo orni jedno tri godine (tačnije do proleća 2003).

Tada nas je opet „pod svoje” uzeo raniji predsednik, potonji premijer, i njegov hronični dremež nas drži do dana današnjeg.

Kao da mi iznutra i ne primećujemo da spavamo, bolje reći dremamo (prosto onako, na Njegov način, žmirkamo kao kad „ne možeš oči da otvoriš“).

Na sve ovo mi je skrenuo pažnju Veton Suroi svojim zapažanjem posle prvog dana takozvanih pregovora u Beču – bilo je kao kad se probudite i ne znate da li je ovo 1981. ili 1991. kao da se za srpsku stranu ništa nije promenilo.

Meni ovo liči na onaj trenutak pred ogledalom posle „burne noći”, kad čekaš da te neko zovne (jer ni kako se zoveš ne znaš)!

Ne čekajte da se neko javi, glavu pod česmu, o'ladite je, i sve će vam odma' biti jasno.

Mislim, s kim imamo posla.