Sprdoludnja

Image 1364

Pa jel’ ovo bilo teško!? Sudeći po načinu dobijanja novog Ustava Srbija je dokazala da bi, ako je moranje, mogla da usvoji i po nekoliko ovakvih akata nedeljno. Samo ako ima dobre volje i neophodne sloge. A čekalo se tolike godine! Te ne može zbog ovog, te zbog onog, kad ono, sada kada je zagustilo, dok dlanom o dlan, eto nama najvišeg pravnog akta.

Sve je poČelo tako što se čulo za priču da neko hoće da nam uzme Kosovo. Došlo to do naših drugova rukovodilaca, Koštunice dr Voje, dr Nikolić Tome i ostalih, a bio i Dačić Ivica, pa oni poteci… Nisu dali da ih dušmanin prestigne nego se, kao pravi Srbi, očas složiše i za par dana sastaviše ustav.

Doduše, dr Voja je rekao da se ustav već godinama priprema, da je napisano nekoliko desetina varijanti, pa je ovo kao kruna svega toga. Javna rasprava nije vođena jer taj termin dr Voju podseća na komunizam, a on to mrzi skoro kao Đinđića, a u Parlamentu takođe nije bilo debate, jer je predlog ustava bio tako sročen da tu ni nije imalo šta da se razglaba.

A i žurilo se, neprijatelj nikad ne spava, zato su mu onolike oči. Po sopstvenim priznanjima učesnika, radilo se žurno i udarnički, ali o tome je već i pisano i govoreno, pa su i mnoge pohvale na račun ove noćobdijuće grupe izrečene.

Onda je pozvan narod. Ponuda je bila sledeća: Ko glasa za Ustav, glasaće i za ostanak Kosova, a ko ne glasa za ustav, glasaće za gubitak Kosova. Neki koji su se tek sad probudili pomislili su da ni zaspali još nisu. Pa ovako je već bilo, rekli su. Građanima Srbije, ili kako je to lepše danas reći – SRBIJI, uvek je nuđeno da bira između raja i pakla, između neba i zemlje. Vlast je, naravno, nudila raj (nebo nam je još uvek kolektivna adresa), oni drugi su nudili ono drugo, pa sad ti biraj. I narod je birao, uvek pravu stvar. Između svega i ničega, birao je sve. Zato sada toliko imamo. Nakupilo se vremenom. Zato imamo i Kosovo. Upisano. Pa sada neka izbriše ko sme. Voja Koštunica će da uzme tu čarobnu knjigu, čim je odštampaju i da je stisne pod miškom. Pa neka mu je otmu, ako su majčini sinovi. Neka prebrišu Kosovo ako smeju i mogu!!

Sudeći prema rezultatima referenduma, građani Srbije, ili, kao što je pravilno i od Boga rečeno – Srbija, nije se baš nešto odrala od sekiracije za južnom pokrajinom. Problem je u tome što je većina birača već punoletna pa su prestali da slušaju bajke, uključujući i ovu o čarobnoj Knjizi u koju kada se nešto upiše, to više niko ne izbrisa. (Nije nam još saopšteno da li je u raskovnik knjigu upisano samo Kosovo ili i Kalifornija, makar Aljaska, Vojvodina se podrazumeva.) Zato su mnogi ostali kod kuće e da bi se poštedeli bar ovoga cirkusa. Jeste da su Srbi herojski i nadasve izdržljiv narod, ali sve ima svoje granice.

A možda ih je i mrzelo.

Američki mediji, pak, otkrili su pravu stvar: kažu, citirajući jednog od domaćih bajkopisaca, kako je novim Ustavom Srbija raskrstila sa Miloševićevom epohom!! Amerikanci! To, po njima Toma Nikolić i Ivica Dačić, raskrštavali sa Miloševićem!? I Voja Koštunica, čuveni već raskršćivač!! Pa ako su oni raskrštavali, pokojni nam predsednik može slobodno da se nada selidbi. Od Ispod lipe, pravo u Kuću cveća, gde mu je i mesto, ako dozvole tamošnji samoupravljači. Da, u Kući cveća je sve kao nekad, pa je i samoupravljanje opstalo. Zato toliki odlaze tamo da gledaju i da se sećaju, kako je to bilo pre hiljadu i kusur godina.

Inače, ako je o g. Tomi reČ, mišljenja smo da bi njemu ponajbolje bilo da raskrsti sa g. Šešeljem. Doduše čeka se reč Haškog suda, pa su radikalni Srbi malo više nervozni. Nisu sigurni da li da Velikog Šefa i dalje obožavaju, ili da počnu da pljuckaju u prste zarad okretanja nove stranice. Političke ljubavi u Srba, pogotovo ako su velike i bezgranične, traju koliko i vodeni cvetovi: jedan dan, jedna noć i gotovo… Ili, neko misli da za radikalne to ne važi?

A glavna sprdnja, odnosno sprdoludnja što je viši jedan stadijum u kome se onaj što se šegači sa drugima u isto vreme sprda i sa samim sobom, da ne kažem luduje, je u tome što ni bajkopiscima nije baš preterano stalo do Kosova. Znaju oni da je rat izgubljen, da je kapitulacija potpisana, da je tamo strani protektorat. Čitaju i oni novine! Ali, pusta navika! Od osamdesetih godina pa na ovamo, „najskuplja srpska reč” pokazala se kao neverovatno efikasna vodica za ispiranje usta.

Grgoljili su njome do sada razni, pa im se i posrećilo. Čim od nekoga čuju poziv da se ide na Kosovo, Srbi sve ostavljaju i kreću. Nije poznato čime ih je onaj Domanovićev (slepi) Vođa bio namamio, ali hajde da pogađamo. Uostalom, upravo su slepe vođe najveštije u pronalaženju „najskupljih reči”.

Kosovu, naravno, od grgoljenja nije bilo bolje, a Srbiji još manje. Sada bi i ovi najnoviji (?!) da grgolje. Makar još jednom, dok još ima Kosova ovakvog kakvo jeste. Dok još ima čime da se plaknu usta i zubi. Dakle, navali narode, glasaj za nas, jer ćemo mi da spasimo Kosovo, da osvetimo kosovske junake. Ne damo mi našu kolevku, naše večito ognjište i rodište. Večito razroki, gledaju ka Kosovu, a misle na izbore.

A kad Kosovo ode?

Čime će da grgolje?

Šta li će da nude?

Da li konačno: vladavinu prava, prosperitet, pamet, kulturu, toleranciju?

Da li će moći, da li hteti?

Ili da tražimo neke druge.

Da, ipak druge.

Ovo više nema smisla.