Statisti

Ima tome gotovo godinu dana kako smo gledali na TV-u da hapse nesrećne carinike na radnom mestu.
Ništa sporno, jedino sporno je bilo što su hapšeni uz prisustvo TV ekipa i što su mirni građani (da ne kažem carinici), hapšeni na način kojim bi priličilo da se hapse najveći kriminalci, ubice, ratni i drugi zločinci. Moj prijatelj s kojim sam sve to gledao – komentarisao je duhovito: ma to nisu carinici, to su statisti zbog snimanja obučeni u carinike.

To bi se i zaboravilo da se ta praksa nije nastavila do dana današnjeg.

Tako smo svojim očima gledali kako „interventna”, u punoj opremi, privodi sudiju Kljajevića kao poslednju barabu, gedali smo slike Mikija Savićevića i ostalih „obeleženih” žešće nego na poternicama Interpola, videli smo spremnost naše policije da razvali vrata u ranu zoru jednom akteru u aferi „gradska čistoća” da ga obore petorica na pod, iako se nije branio i pružao otpor.

Verovatno bi to bilo sve uredu, da na istim mestima (u novinama i TV-u), ne slušamo i ne čitamo – kako se „štiti” ljudsko dostojanstvo nespornih počinilaca višestrukih ubistava, kriminalaca koji na istu tu policiju pucaju i ubijaju ih (Milan N., Dragan P., N.D. i slične skraćenice).

Gde nestade ta odlučnost i spremnost naše policije kad je trebalo uhapsiti, na primer, „gospodu” Legiju, Arkana, Zvezdana, a o Mladiću i Karadžiću da ne pričam.

Ne dovodim u sumnju potencijalnu krivicu Kljajevića, Savićevića i ostalih „carinika”, ali ne sme se Legiji i sličnim omogućiti da postavljaju uslove kako će i kome biti „privedeni” bez kamera i u strogoj tajnosti, a bes i „spremnost” iskaljivati na ljudima koji u fizičkom smislu ne predstavljaju nikakvu opasnost.

Umalo da zaboravim - šta bi sa slobodnim i nezavisnim medijima i Udruženjima?