Sveti Sava, na barikadama, s pevanjem i pucanjem

Kad god se u Smederevu nešto zvanično priča o istoriji novinarstva, svejedno kakva je prigoda, govornik ne ispusti da pomene činjenicu da je ovde u pretprošlom veku sahranjen Dimitrije Davidović - "otac srpskog novinarstva" - sintagma je koja se u takvim prilikama najčešće koristi. To da je novinarstvo, kao takvo, sahranjivano u ovom gradu u prošlom veku u više navrata, obično se ne pominje.

Medijska sirotinja - Pošto je istorija krajem prošlog veka bila jedini proizvod u kom na ovim prostorima nismo oskudevali, da bi čitaocu bio jasniji trenutni odnos lokalnih novinara i političara, neophodno je, i u ovom tekstu, malo tog artikla.

Smederevo

Za razliku od gradova slične veličine po Srbiji, Smederevo je petooktobarske promene dočekalo u lokalno medijski prilično sirotinjskom ambijentu, po formuli 3-2-1; u Smederevu je bilo tri lokalne radio stanice, dva nedeljnika i jedna gradska televizija. Od ta tri radija, jedan je, najmlađi i jedini privatni, bio (i ostao) muzički, drugi je bio (i ostao), i bukvalno, u vlasti socijalista, Radio S - većinsko vlasništvo Genes S grupe. Treći, najstariji, ima nešto složeniju priču. Početkom devedesetih, s prvim višestranačkim gibanjima, Radio Smederevo je izašlo na glas kao "opozicioni radio". Jednostavno, u to vreme van Beograda nije bilo mnogo medija preko kojih su opozicioni prvaci mogli da dobiju priliku da progovore i obrate se javnosti. Istovremeno, držeći svoje talase otvorene za mišljenja slušalaca, najčešće u živo, a koji se pa nisu libili da kritikuju vlast, Radio Smederevo je postao lokalni vodž populi, po tome se pročuo i van gradskog atara i, naravno, stigao do statusa "neprijatelja režima". Uz ovo treba napomenuti da Smederevo nije, kao neki drugi gradovi u Srbiji, nikada (do 5. oktobra) osetilo blagodeti opozicione vlasti. Tradicionalno uporište socijalista nije sebi moglo da dozvoli takav luksuz. Gradski radio je, posle nekoliko godina uživanja u osvojenim pozicijama, počeo prvo posredno da trpi ekonomski pritisak lokalnih vlasti, da bi na koncu, ispostavilo se, jedini način da se otresu ovako neugodnog lajavca u sopstvenom dvorištu bilo direktno preuzimanje. Na brzinu je revidirana procena kapitala, kojom su radnici bili većinski vlasnici, u korist opštine, oktroisan je direktor i glavni i odgovorni urednik i, uz nejake glasove esnafske podrške i pobune, posao je bio obavljen. Niko u etru nije više remetio mir lokalnih političara.

Televizija, u Smederevu od milošte prozvana "brdska" - što zbog lokacije što zbog kvaliteta programa, nije imala te probleme. Osnovana sa namerom da bude glasilo lokalne vlasti, najvećim delom kapitalom Sartida, u vreme kada su sve pare bila naše pare, odnosno njihove, Televizija Smederevo je od prvog dana usrdno ispunjavala namenjenu joj ulogu. Novinari ove kuće su, posle promene vlasti 2000. godine, tvrdili kako su "kolektivno učlanjeni u SPS" (a da to neki od njih, tako su govorili, nisu ni znali). Kada je krajem septembra te godine postalo jasno da je đavo odneo šalu i da je izvesno odstupanje sa vlasti ondašnje vladajuće garniture, sve je došlo da pucanja, i bez preterivanja; tadašnji predsednik opštine je, iz derta, šta li, u kancelariji direktora Televizije pripucao iz pištolja, srećom ni u koga posebno, onako generalno. Zatrpana burnim događajima koji su usledili, cela stvar je ubrzo pala u zaborav, bilo je dovoljno izvinjenje, tada već vrlo skoro bivšeg prvog čoveka gradske vlasti, da sve prođe bez posledica i većeg publiciteta.

Ljubavna štampa - Iz do sada napisanog čitaocu je jasno da je Smederevo, u godinama kada je to trebalo, imalo svoj mali RTS. A imalo je i svoju malu "Politiku". "Naš glas" je više decenija bio jedino štampano glasilo i kao takav mnogo češće bio u situaciji da bude tetošen od vlasti nego što mu je prekonosirano zbog retkih ekscesa individualnog zastranjivanja. U takvim okolnostima, višestranačje je dočekao sa već prilično pročešljanim novinarskim redovima tako da je ljubav koju je lokalna vlast gajila prema ovim novinama mogla (i morala) da bude uzvraćena. Tada se, uvidevši prazan prostor u koji se valjalo učantrati, pojavljuje "Smederevac", prvi privatni lokalni list posle pedesetak godina, sa sasvim drugačijom koncepcijom. Mnogo je faktora uticalo da ove novine ne potraju duže od šezdesetak brojeva, tek ponovo je par godina "Glas" bio usamljen da bi 1997. počela da izlazi "Smederevska sedmica". Ova dva lista, "Glas" i "Sedmica", nikada jedan drugom nisu bili konkurencija iz prostog razloga što su i jedan i drugi kao osnovnu ideju imali nameru da se dopadnu onima koji ih kupuju. Dok je tiraž jednih bio prodat unapred, drugi su morali da od kupca, svakog pojedinačno, na kiosku izvuku pare. Suočena sa novim izazovom, vlast se odlučila na novu taktiku: ignorisanje. Mogla je "Sedmica" da objavi šta je htela (ne baš bukvalno ali blizu) a da niko iz lokalne vlasti ne odreaguje. Svesni skormnih dometa pisanog u odnosu na elektronske medije, vodeći ljudi ondašnje političke vrhuške držali su se ovoga do poslednjeg dana. Baš kao što se i "Naš glas" do poslednjeg dana trudio da ne skrene sa pravoga puta. Ostalo je zapamćeno (i zabeleženo) saopštenje redakcije kada u sred oktobarskih događanja jedan broj nije odštampan jer su demonstranti na barikadama zaustavili vozilo "Glasa" sa pripremom. Već u narednom broju na naslovnoj strani je osvanuo Koštuničin lik i "Glas" je, praktično, krenuo tamo gde je stao.

Novije doba - Promena na čelu države i opštine za prvu posledicu je, prema očekivanju, imala promenu rukovodećih ljudi na Televiziji. Očigledno, lekcija naučena od prethodnog režima nije bila potcenjena. To što je struka bila poslednji kriterijum za odabir novih prvih ljudi Televizije takođe je odnekle bilo poznato. Nesrećni Radio Smederevo je, izgubivši sistematičnim delovanjem, onog što ćemo kasnije nazivati lokalnom samoupravom, i pozicije i slušanost, i još bitnije - ekonomsku samostalnost,ostao gde je i bio, a što je praktično značilo da je pušten niz vodu samosnalaženja za opstanak. "Glas" se, kako će se kasnije pokazati, najlakše adaptirao na novonastalu situaciju. Sednicama sada više nije predsedavao Mika nego Žika, škole nije otvarao Pera nego Laza, o uspesima privrede nije govorio... Negativnih likova u opštinskom vrhu ionako nije ni pre bilo. E sad, što su ovi koji su sada na vlasti do pre neki dan bili državni neprijatelji, Bože moj...

Ispostavilo se da je pred najveća iskušenja stavljena "Smederevska sedmica". Preko noći su oni, čast izuzecima, koji su jedva čekali poziv da se nađu na njenim stranicama (na drugim nisu ni mogli) postali ljudi do kojih se dolazi zakazivanjem sastanka preko sekretarice. Da stvar bude gora, to uglavnom nisu bili isti koji su sa novinarima "Sedmice" strahovali da li će se neka njihova odštampana izjava ili tekst protumačiti kao dovoljan razlog za hapšenje, tužbu ili zatvaranje novina, u zavisnosti od toga u kojoj je fazi bio prethodni režim. S druge strane, novinari "Sedmice" su po prvi put bili u situaciji da budu na ti sa predstavnicima lokalne vlasti što, naravno, i nije neka preporuka pred čitaocima. Ruku na srce, tek posle izvesnog perioda adaptacije, ponovo su počeli da se pojavljuju tekstovi koji nisu bili po volji opštinskim strukturama. To nam je bio znak da smo opet na dobrom putu. Uskoro nam je ovo potvrdila i jedna više simbolična no na neki drugi način značajna odluka.

Sveti Sava u velikom finalu - Svetosavska povelja je priznanje koje su u Smederevu godinama dobijali najčešće prosvetni radnici, kulturni poslenici, ređe sveštenici, naučnici i delatnici drugih fela. Najređe (ili nikako) novinari. I logično je, novinarstvo baš i nije delatnost bliska duhu svetosavlja, novinari nisu neke cvećke, uvek tu, na ovaj ili onaj način, ima nečega što ne može da se podvede pod bogougodno. Kada je objavljen spisak ovogodišnjih dobitnika Povelje, za većinu je najveće iznenađenje predstavljalo pojavljivanje imena "Našeg glasa". Da se razumemo, nije "Smederevska sedmica" bila aspirant na jedno ovakvo priznanje, još manje mu se nadala zbog razloga navedenih pre dve rečenice. Ipak, tako kratkom pamćenju nove vlasti ni mi a ni mnogi naši čitaoci, sudeći po reakcijama, nismo se nadali. Obrazloženje u kojem se kaže da je razlog ovakvoj odluci ovogodišnja proslava pedesete godišnjice lista tek nije to koje bi moglo da drži vodu. I Radio Smederevo ove godine proslavlja 30 godina rada pa ga se niko nije setio. Ili možda u radiju treba da sačekaju još 20 godina, možda priznanje ide samo na zaista okrugle jubileje? Kako bilo, ostao je gorak ukus u ustima, a nama je izbijen još jedan argument u raspravi sa onima koji tvrde da je "sve isto samo njega nema".