„Tamni vilajet”, u našoj i njihovoj blizini?

Radovan Marjanović

Ima li čovek pravo da bude ličan, kad zna da će drugi na osnovu toga stvariti mišljenje o jako krupnim stvarima? A ne bi li bilo i nepristojno, napisati kako su mi možda najupečatljiviji utisak ostavili odžaci? Ni na nadrealističkim slikama nisam ih video da rastu sa tavana, jer od krova nema traga... Nekih dogodovština, bilo me je i sramota. „Solidno obavešten” o tamošnjim prilikama (kako li je tek obaveštena „šira javnost”!), uletao sam u iznenađenje pre no što bih se povratio od prethodnog. Tek je kasnije bilo zabavno setiti se kako sam u autobusu namerno seo do prozora da mi se jedan bradati obraz ne vidi, a drugi je pokriven rukom. („Eno nano, ćetnika!”, slušao sam „u mirno vreme”.) A posle izvesnog vremena pogledam po autobusu: sve sam bradat muškarac. Naravno, Musliman... Ili da sam kraj sebe stavio sarajevske novine, nek se vidi da sam „njihova raja”. Ne znajući da su opozicione, a svuda pored puta veliki bilbordi: Alija, i „SDA-jedina”! Prilikom kasnijih poseta slabo šta se menjalo oko mene, i u meni. Nezainteresovano pogledam mahramu (maramu, u eri smo prevođenja svega i svačega), a onda se setim kako ću ovde biti pitan imali ih, i koliko. I kako će se mrštiti kad kažem da ih ima, ali manje nego upadljivih krstića ili neupadljivih krstova, kod ovdašnjih žena. „To je nešto drugo!”, poklopiće odmah bosanskog zeta, jugonostalgičara i mondijalistu. Naravno da je drugo, svoja govna nikad ne smrde kao tuđa. Zato je valjda i rečeno, da prvo treba počistiti pred svojom kućom... Uopšte, stari utisci su se pojačavali. Posle ove posete u januaru, siguran sam da nisu trenutni, pa bar zato ne moraju ostati „privatnim”. Za svaki slučaj, osećanja držim za zubima...

PREVIŠE JE ISTO kao ranije u oba „blentiteta”. (Dobar znak, uvek je smeh i na svoj račun.) Normalno je da su reke, planine i putevi, na istom mestu, i nebo iznad njih. Isti su ćevapi u somunu, na Baš-čaršiji. Iste su bogomolje jednih na ruševinama bogomolja drugih, zatravljene poljane umesto nekadašnjih grobalja i groblja umesto nekadašnjih parkova. Iste su ruševine koje niko ne popravlja, i ne uklanja. Iste su ruševine u ljudima, i ruševine od ljudi. Uključujući mlade koji odrastaju kao ruševine nekadašnjih mladih, sve više međusobno odvojeni „narcizmom malih razlika”. Osobito jednim jedinim Bogom, koga samo različito zovu... Iste su i dobro poznate ulice, osim ako ne pitate za stara imena. Isto je kao kod nas, samo što tih imena tamo „nejma”, a kod nas ih „nema”. I što se Tito dobro drži... Isti su i neki novi ljudi, među kojima takođe uzaludno, tražite poznata lica. Isti je i ogroman broj „vani”, čitavih 350.000 još samo želi da se vrati, a onih koji ne žele niko živi ne zna koliko je. Ista je tabla na kojoj piše „Han Pijesak”, posle eksperimenta sa „An peskom” i administrativnim uvođenjem ćirilice i ekavice. (Verujem onom što sam pročitao u novinama: da je negde stvarno pisalo, ćirilicom: „Velcame to Bosna”). A i ćirilica se u Republici Srpskoj, ne kotira mnogo bolje nego u Srbiji. I isto neki gube vid očinji gledajući kako piše, čuvajući ono malo mozga od naprezanja da vide šta piše. Isto je i srpsko groblje u Varešu, van grada i na ivici šume, dok je na drugoj strani puteljka čitavo naselje očerupanih zidanih garaža, a malko dalje desetak spaljenih kuća. Netaknuto je sve vreme od „njihovih”, ali već više od deset godina ni od „svojih”. Ni novim grobom ni novim spomenikom, uglavnom ni ostacima novijih sveća od onih koje sam palio prilikom ranije posete. Redom i bez reda, sevap je, ili kad sam već tu...

SAMO JE ZVORNIČKO JEZERO SVE MANJE, a ade u njemu sve veće. Kažu da je i šuma sve manje, ne računajući one pored puteva koje se vide, zbog čega se i ne seku. Manje je i SFOR-a, ali se i dalje pojavljuje kad mu se, i kako mu se prohte. A i optimizma je sve manje, a želje za odlaskom sve više. „Zelena trava doma mog”, odavno nije hit, ni za starije. A i što bi? Zeleno žbunje visoko tri-četiri metra, već raste sa tavana i kroz prozore nekadašnjih domova (ustanova, kasarni, škola). Izgradnja državnog i paradržavnog, nacionalnog i političkog, banke, predstavništva, agencije, trgovine, kafići... Svega osim proizvodnje, osim nešto u drvnoj industriji. (Premalo one prave, finalne.) Sreća u nesreći su čiste reke, sa rakovima i pastrmkama umesto nekadašnje šljake. Dušu dalo za teferič, mnogi ga sada mogu praktikovati sedam dana u nedelji. A i za kukanje, jer nema zlatnih ribica koje bi jedine mogle da pomognu! Nema prozaičnog ekonomskog i građanskog, karakterističnih za „dosadne” zapadne zemlje u kojima se ne dešava ništa „istorijsko”, a život većine protiče u duhu onog: rodili se, živeli, radili, voleli se i množili, i umrli u dubokoj starosti okruženi potomstvom. To ostaje za neka kasnija vremena, to što predstavlja zajedničko u etnički, religiozno i kulturno različitom. Mnogo govori i to šta je (za koga je), a šta nije renovirano! Holidej In renoviran je odmah, Elektroprivreda kasnije, „Oslobođenje” se smanjilo i odselilo a njegov bivši soliter renovira mladi „Dnevni avaz”, Kasarna „Maršal Tito” malim delom, za neke ustanove kojima baš tu, po Srbima, nikako nije mesto. Predsedništvo vlade BIH nije ni započeto, a ni Univerzitetska biblioteka, nekadašnja Vijećnica...

ISPADA DA JE ISTA KAO I RANIJE, BOSNA ZEMLJA PARADOKSA? Ne baš, pitanje je koliko je sada sve pomenuto i nepomenuto, sastavni deo nekadašnjeg amalgama zvanog Bosna! Mrtvi gradovi poput onih sa Divljeg zapada posle prohujale zlatne groznice, ovde ne samo zbog prohujalog rata nego i propalih željezara i rudnika gvožđa, nemaju drugi pol u novim gradovima. Nema „ključa” za sve brave, pa ni pandana Srpkinji iz Istočne Srbije koja u osnovnoj školi predaje hrvatski jezik. (Što je i dobar znak, znači da se vratila ne samo ona nego i prilično Hrvata.) Muž Hrvat, rat proveo sa porodicom kod njenih, a posle povratka obučava vožnji ljude kojima nije jasno ni kako kundure da kupe. U Srbiji im je ostao sin koje se tamo oženio (ne bi me iznenedilo da je Vlahinja), i sinom od već šest godina. (Šta li će mali za sebe reći, kad ga oni... sa punim rukama i džepovima etiketa, budu pitali koje je nacije!) A kćerka studira fakultet za fizičko vaspitanje, u Leposaviću. Pobegavši prethodno iz Prištine, u koju je prethodno pobegla iz Vareša!

GLAVNI POSAO, zasad bez pravog rata (a dal će i ka će, ne znamo), od ostatka države pokušavaju da naprave još jednu (Herceg-Bosna), pošto su prethodno od jedne napravili dve. Od kantona probaju da naprave države, zasad kantoni imaju ministarstva. (Kakav uzor, za naše ljubitelje lokalnog a autonomnog!). Upravljanje zajedničkim poslovima a osobito unapređenje tih poslova, ostaje da malo popričeka... Strana pomoć vidljiva je na svakom koraku, osobito po tablama koje ne propuštaju da je istaknu. I više po džamijama nego po drugim (valjda i potrebnijim) objektima, ali one se baš lepo vide tako da mogu parirati Srbima, koji osim crkava, takođe skoro ništa ne podižu. Nema veze što su donacije sve tanje, i životni standard opada. Šućur Alahu ili hvala Bogu (zavisno od toga koje su vere ili vjere prosjaci), sada prosjaka ima širom Sarajeva. Ali je zato, kao i kod nas, „Pink” jedna od najgledanijih stanica. Beogradski, a ima svoje studije i po Republici. Novokomponovana je svuda isti zajednički imenilac, baš kao i novokomponovani, znate već koji...

Jasno je da ima ohrabrujućih, pa i baš dobrih stvari. Snabdevenost svim i svačim, otvorenost prema celom svetu, prosto se podrazumevaju. Ali ne treba zaboraviti ni planirano vraćanje Principovih stopa. Kao ni „vaskrsenje” Muje i Hase, posle crnog „najkraćeg bosanskog vica”: „Bili jednom Mujo i Haso...”. Problem je samo koliko ih je, a osobito koliko su dostupne javnosti kao primeri, pored onih njima suprotnih! Ohrabrujuće deluje i ono što smo zvali u mirno vreme, dupliranjem kapaciteta. Nije to više dupliranje, jer svaki entitet i svako veće mesto u njemu, želi da ima ono što ima onaj drugi. Šta znaš, možda će baš tu, u Lukavici ili na Palama, ne u Banja Luci, biti glavni grad! A i ako ne bude, nije važno. Ako komšiji i ne crkne krava, neka crkne on od muke, što imamo i mi! Ovde je to dobra stvar, samo u miru krave crkavaju, a kada se dupliraju pomenuti kapaciteti, groblja se ne dupliraju nego rastu normalno... Ohrabrujuće deluje, čak, i fušeraj. Na primer, u samom Sarajevu prodaju karte za autobus koga ne(j)ma, a kad posle sat smrzavanja uđete u sledeći - drugi prevoznik, jarane! Jal plati kartu jopet, jal sađi pa čekaj sledeći, ide za sa(ha)t! Ali je zato svaki kondukter na dužim linijama, pokretna menjačnica. Plaćaj rajo u čemu hoćeš i šta imaš, i reci hoćeš li kusur u jednoj ili tri monete! Ali ipak, ovo je dobar znak. Setimo se ekspeditivnosti koja je prethodila ovom fušeraju, ekspeditivnosti u etničkom čišćenju...

Može se reći da je više i šansi za reintegraciju jer je manje identifikacije sa „svojima”, čak i onima nesporno zaslužnim. (Šta o „zaslugama” misli druga strana, njena je stvar.) Profesionalno deformisan i nesposoban i da gledam a ne poredim, pretvorio sam se u oko i uvo dok smo čekali da nas SFOR pusti da izađemo sa Pala, baš pri vrhuncu hajke na Karadžića. Kakve će biti reakcije u autobusu? Bile su nikakve, mrtva tišina, karabinjeri u autobus nisu ulazili (samo su im cevi gledale u gume autobusa i noge putnika), niko nije morao ići u potok da bi ih psovao! Neki kažu (pišu) da je „običnom narodu” dosta svega, dosta i Karadžića i s Karadžića. Jes, mož da bidne, al ne mora da znači... Možda to samo SFOR radi svoj poso, Karadžić svoj, oni koji noćom lepe plakate sa njegovim likom svoj, oni koji ga cinkare svoj, ostatak Srba svoj. Ćuti, gleda šta se radi, namiče kraj s krajem, pridržava gaće, i čeka đavola ili Boga, onog ko pre dođe. Svog ovna-predvodnika, da mu kaže šta da čini, i protiv koga!

NIJE LI NAROD U AUTOBUSU, nije li cela Bosna, jedna velika „Gola Vera”, koju prožima bespomoćna patnja i rezigniranost, što reče naš pozorišni kritičar za glavnu glumicu u istoimenom komadu, triput silovanu, i kojoj u krilu umire slučajno ubijeni glavni krivac? Ne baš! Više ga prožima fatalizam, strašno uverenje da je sve što se desilo, moralo da se desi. Krivaca za popaljeno i raseljeno, napušteno i po svetu razbacano, posebno krivaca za bele pod konac postrojene krstove i „nišane” na vojničkim grobljima, za decu koja se neće roditi... pri fatalizmu, nema! A pošto se jednom već desilo, neće biti čudo ako se desi ponovo... Uopšte nije malo onih, na sve tri strane, koji to što se desilo doživljavaju kao „prvo poluvreme”, kome nužno sledi drugo i koje priželjkuju. Ako sudbini podižu crkve i džamije, ne pitajmo šta od nje očekuju dok se u njima mole! Šta sa njima imaju hrišćanski ili islamski bog, koji čoveku ne oduzimaju potpuno slobodu? Time ni odgovornost? Alah bog je milostiv, Bog hrišćana je predobar. Sumnjam da bi i Perun sve ovo prihvatio.

Sa fatalizmom, kako je poznato ali se s tim ne računa, ide pasivnost. Samo iskra treba da kresne, samo neko treba da pozove, samo malo da pogura! Posle se sve zalaufa, javlja se strah da se ne zakasni, ne ostane u manjini... Bez obzira što se svi brinu za dušu, ili baš zato: ne za ljudsku ili onu čuvenu bosansku nego srpsku, hrvatsku ili bošnjačku. A slabo i za telo. Mada čovek misli i oseća kako živi, mada neki kažu: „Jebeš Bosnu, koja zemlje nema!” jer je Bosna izgubila dušu, a glad tela siguran je način da je nikad ne stekne. Onu prepoznatljivu, multietničku, multikonfesionalnu, multikulturnu... onu zbog koje je i rečeno ono izvorno: „Jebeš zemlju, koja Bosne nema!” Da li bi proključao kara-kazan kada bi otišao SFOR, da li bi zemlja i dalje bila kako-tako jedinstvena, demokratska i sekularna? U školama nema veronauke ali je badnjak pred svakom srpskom kućom ili stanom, „bratske zemlje” džamije podižu gde god stignu (Herceg-Bosna mi nije poznata). „Visoki predstavnik” odlučuje o svemu i svačemu u duhu zapadnih merila, domaće glavešine samo su savet poglavica urođeničkih bantustana, pompezno zvanih Republikom i Federacijom. Da, ali šta li spremaju za posle „punog osamostaljenja”?

Izgleda da je taj njihov i naš fatalizam, čije su posledice kod njih zasad vidljivije, moj prvi i najtrajniji utisak. Izgleda da me je on i naveo na ovo pisanje. Pored njega imamo i skoro sve što je imala predratna Bosna: mešovito stanovništvo, religije i kulture, okrenutost prošlosti i u njoj nenaplaćene ili preplaćene dugove, veru da će dati Bog (baš nama) da bude dobro i da neće valjda (baš nas). A kad se na ovim prostorima nije desilo ono od čega se strahovalo i u šta se nadalo da se neće desiti, i kad smo se učili na tuđim iskustvima?