Tešnjarske slike (3. deo)

Tekst novinara i pisca Darka Marjanovića objavljen u Velikom narodnom kalendaru Kolubara za 2002. godinu

“Fakva” i poljanica

U bogatoj istoriji valjevkog fudbala nikada nigde nije zapisano ni pomenuto ime FAKVE. To je možda zbog toga što Fudbalski aktiv Kosančića venca, popularno nazvan FAKVA, nikada nije bio zvanično registrovan, mada je postojao, imao navijače i velike, dalekosežne i zaista radikalne planove. Najspre FAKVA je trebalo da bude postojan predstavnik fudbalske Poljanice, zatim ukine sve zavisnosti od onih koji imaju loptu i najčešće obe leve noge i najzad spreči igranje fudbala u krmkama i gojzericama, pogotov leti, uz uzvikivanje: - Fudbal nije za sinjorine!

U to vreme propaganda FAKVE i fudbala bila je veoma razvijena i raznovrsna. To su bile brojne lakirane sličice fudbalera i akcija koje su se kupovale kod čokalija, zajedno sa čokoladama od špinovanog šećera; albumi od isečenih slika iz “Sporta”; nedeljni prenosi koji su se slušali ispod zvučnika u Glišićevoj ulici, a Saša je običnim danima odlično imitirao Radivoja Markovića, s tim što je ubacivao imena Fakvinih igrača. Sve to činilo je da fudbal bude prva stvar u kraju, mada se i bez toga ne bi silazilo sa travnate Poljanice.

A Fakvin tim, hvaljen i osporavan, dugo je određivan. Do njega se došlo posle dosta internih tuča, pocepanih pantalona, pa i komšijskih svađa. U čuvenoj utakmici sa Bairom nastupili su: Gile Tamba, koji je imao taj kvalitet da kad stane na gol lopta nema kuda da prođe, što je kasnije pravilima na “male goliće” izmenjeno. Ljuba “Tarzan” morao je da igra, jer je bio najstariji i najjači i niko nije smeo d amu kaže da je glup za fudbal. I u Fakvi su bili osetljivi na vlasništvo, pa je Saša igrao jer su njegovi golići iako on to nije nikada drketno isticao. Kreca je znao da igra lopte, a njegov otac, koje je nekada igrao u VSK-u, naučio ga je neke cake. Kreca je imao običaj da kada šutira na gol uzvikuje imena ponatih fudbalera. Jedina prava zvezda Fakve bio je Duća - “Šeki”, koji je držao fudbal u malom prstu i mogao da pimpla loptu preko cele Poljanice na glavi i nogama. Tako je jednom driblao Tambu da je ovaj uzeo loptu i prebacio je preko magacina. Prialo se, inače, da je za “Šekija” čuo i Škoba i da će ga uzeti u “Metalac”.

Jedinu utakmicu van Poljanice Fakva je odigrala u Bagremaku sa Bairom, gde je sanjom došlo mnogo navijača. Za razliku od Fakve, Dragan - “Cimbalo” određivao je tim na licu mesta:

- O, Mića, O, Prća, O, Gara, O, Cole - krilo, O, Dragan - for - nabrojao je. Kada su zatim usledili nezadovoljstvo i negodovanje brojnih kandidata, “Cimbalo” se okrete i kao ljutito uzviknu: “Koji bre, Dragan!” a zatim, podižući obrve, dodade: - A, to sam ja - čime su bile razrešene sve dileme oko sastavljanja tima.

Tu utakmicu Fakva je pobedila sa 4:1. Šeki je bio najbolji. Sudio je Braca - “Ćuk” koji je znao da imitira pištaljku. Kuriozitet utakmice bio je, što je publika sa Baira, iako je njen tim gubio, bila veoma raspoložena i iza gola pevala stare gradske pesme. Stariji Bairci ostavili su jagnjiće i ćurke koje su vezivali za palčeve i prekinuli artiju “džandara”.

Kada su kasnije analizirani svi momenti ove ubedljive pobede u gostima, jednodušno je ocenjeno da je ona bila logična, imajući u vidu veoma temeljne pripreme. Naime, odmah je nađen stari fudbal, koji je odnet kod Ninka sarača da se zaštopa na šniru. Fudbal je do utakmice uredno mazan zejtinom. U “Sportu” su kupljeni plavi dresovi sa belim kragnama. Sašin otac, kovač, iskrivio je šipke i napravio goliće. Na Dulovoj šupi nacrtan je veliki gol sa rakljama iznad kojeg je pisalo: “FAKVA”. Tu se vežbala preciznost šuta koja se jano ocrtavala na zidu, jer je lopta namerno valjana u blato i vodu. Nabavljene su i mreže u vidu krupnijih zavesa, sa ružama, a pobednički pehar ličio je na nečiju vazu za cveće. I sve bi bilo idealno da jedinu grešku u toku pripreme nije napravila baba Smiljka koja je celo popodne zašivala na prednjoj strani: FAKVA, pozadi brojeve. Gledajući čas ispod, a čas iznad naočara, okrenula je šeticu. Tako je Fakva imala dve plave devetke, što nije mnogo smetalo, jer su tada u modi bile bombone sa sličnim nazivom, posebno cenjene zbog kutije.

*

Koju godinu kasnije postavljeni su koševi u шkolsko dvorište. Sa kožnog fudbala, koji je jedva prolazio kroz obruče, prešlo se na “Bugarke”, a neko je jednom doneo “Vojtovku” sa kojom su u to vreme igrali američki profesionalci. Poput Fakve formirana je košarkaška ekipa Poljanice, koja takođe nije nikada zvanično registrovana. U Fakvi i Poljanici i oko njih poniklo je pet košarkaša Metalca, kapiten Crvene zvezde, internaconalni košarkaški sudija, treneri, tri juniorska reprezentativca Jugoslavije. Oni će posvedočiti da su se Saša, Kreca i Šeki i ostali dobro razumeli u fudbal i da su uvek u zadnjem džepu nosili one lakirane sličice na kojima je pisalo, na primer: “Kostić u akciji” ili “Irović interveniše”. Neko sigurno pamti i neke druge sličice i te kako važne za istoriju ovih klubova, po nekima nepravedno zaobiđenih u mozaiku valjevskog sporta…

(KRAJ)

Prvi deo

Drugi deo

Darko Marjanović (Valjevo, 14. septembar 1952 - 12. septembar 2000), novinar. Radni vek proveo u listu “Napred” gde je najčešće pisao o urbanim pitanjima i problemima. Ogledao se i u umetničkoj prozi i bio nagrađen za taj rad. U mladosti prvotimac košarkaškog kluba “Metalac”, u vreme najvećih uspeha valjevskih košarkaša. Objavio knjige “Voz u zelenoj reci” (priče) i “Šareno platno” (roman).