Tešnjarske slike (I deo)

Tačke u ogledalu

Tog aprila sekirama je razbijen debeli led u Pijanom sokačetu, ispod kojeg su već tekli potoci sa brda. Ljudi su se još držali za tarabu dok su silazili ili se peli uz ulicu. Nekako u to vreme, sanke, sličuge i krimke počele su da se odlažu, a čuveni bob “Crvena veštica” pažljivo je okačen na zid u Milovoj šupi. U Pijanom sokačetu, najstrmijoj ulici koja se nastavlja na Knez Jovicinu, “Crvena veštica” nije imala konkurenciju, mada ime boba nije bilo baš originalno. Jer, tako su se najčešće zvali gotovo svi bobovi u Brđanima, na Užičkom putu, na Petom puku, gde je takođe bio i čuveni bob “Koreja”, koji su napravili Zlokućanci. Zlokućancima je najbliži bio Peti puk, a “Koreja” je imao i volan i sedište od nekog autobusa. Ipa, “Crvena veštica” iz Pijanog sokačeta, prekrivena crvenom krparom, sa guvernalom od bicikle i najuglačanijim šinama, prošla je te zime ono što drugi bobovi nisu mogli ni sanjati. Staza niz Majdan, od Poparskog puta, bila je sigurno najstrmija i najopasnija u Valjevu. Ali bob su vozili Ljuba “Tarzan”, Aca zvani “Štene”, Mile “Čikov” (vlanik boba) i braća Saša i Miša, zvani “Kraher” i “Zrikavac”.

Na Majdanu se kretalo od krivog bagrema, prolazilo kroz gusti šljivik, naletalo na skakaonicu kod milicijskih kuća, gde se ulazilo u Pijano sokače. Tu je bila prava umetnost “čamparisati” one sa gvozdenjarkama što su se ležeći spuštali ili one što su vozili “guzarice”. Pravi podvig bilo je takođe savladati krivinu ispred isturene ograde baba-Simke, odakle se glatko i bezbedno, pazeći samo da se ne udari u zapregu, spuštalo do Reona. 2Crvena veštica” išla je i niz Poparski put i izlazila do Direkcije bivšeg Doma učenika. I tu je zalet bio veliki, pa su se svi sklanjali i bežali u kanale. Najviše problema u vožnji je imao Miša “Zrikavac”, jer su mu maglile naočare, a on je bio zadužen za kočenje, koje je primenjivao samo u krajnjoj nuždi. Uopšte rečeno, bilo kojom od ove dve staze da se spuštala, “Veštica” je bila neprikosnovena, a čampara je za nju bila uobičajena stvar. Što se tiče onog debelog leda, za njega su bili zaslužni Mile i Aca, koji su noću ostavljali otvorene česme, dok je “Tarzan” pumpao pumpe koje su u dvorištima u Pijanom sokačetu bile češće nego česme.

* * *

Velike kiše tog proleća pravile su tolike potoke niz ulicu da se niz Pijano sokače moglo spuštati u koritu sve do Poljanice. A tu su već bili izneti poznati rekviziti: konzerve i karbit za pucanje, klis i pale, dače i šmirgla, šibice-letači, trube od vrbove kore. Tu je Ljuba “Tarzan” terao svoje tekire, čarape i darčine, a zbog mačaka je uvek u zadnjem džepu nosio dvopraćku, kojom je nepogrešivo gađao. Mile “Čikov” donosio je i ogledalo koje je stavljano na travu kada se vrat ukoči od gledanja crnih tačkica na nebu.

Jedan događaj izmenio je donekle život i aktivnosti na Poljanici. Aca “Štene”, čiji otac je radio u Opštini, pričao je najpre u poverenju da će se Poljanica te godine uređivati. I zaista tu su uskoro postavljeni vrteška i klackalice, a napravljen je i potporni zid do ulice. Sedišta na vrteškama i klupicama bila su tesna ali sa njih nisu silazili ni mladi ni stari. Zahvaljujući njima, saznalo se da je Saša”Kraher” bacio oko na Radu. U to vreme i komšija Sima kupio je prvog “fiću” u kraju i stalno ga parkirao pored Poljanice. Prvu vožnju vozio je do Mravinjaca. Usput je ispričao da je prodao crveni “Horeks” sa prikolicom u kojoj je vozio “Balkance”, jer su mu lov i kučići dosadili. Na tablici “fiće” pisalo je Srbija i neki mali broj.

* * *

Već drugu godinu mesto za kupanje izboreno je na velikoj Ustavi, gde su se mogli kupati samo dokazani. A pomenuta postava boba bila je veoma talentovana i leti. Zbog neospornog talenta za juru u vodi, i skakanje, gotovo svi nadimci bili su letnji, osim “Zrikavca” koji je Miša dobio zbog naočara a ne što zrikavci leti zriču. Mile “Čikov”, recimo, mogao je da polegne po dnu Ustave i tako izdrži više od minut, gde je gledao pod vodom, pa su mu oči uvek bile crvene. Aca “Štene” bio je uporan u vodi kao štene i nikada se nije predavao. On je imao najbolje minimalke koje su sa prednje strane imale hit-štraftu. Ljuba “Taran” uvek je sedeo do samog mostića na Ustavi i dok su devojke odlazile gore uz Gradac na ramenima je držao Sašu i Acu i istovremeno pušio cigaru. A kada mu dosadi skakao je u Ustavu sa velike stene, pazeći pritom da sve poprska. Saša “Kraher” dobio je nadimak jer je u povratku sa kupanja kod Rajka Mićića, na mostu na Kolubari, jednom za opkladu popio 12 krahera, i uz to iz čepova izvadio pet klikera. Manje više svi oni bili su izuzetni i na Ustavi i na Komejino bazenu, na koji se te godine ređe išlo, jer je Komeja počeo da naplaćuje ulaz. A kada se kretalo kući najčešće se išlo uzvodno, pored “penzionera”, čije je samo ime plaže govorilo o sastavu kupača, te se na nju gledalo sa potcenjivanjem. Na Mejinoj česmi pila se voda, a “Tarzan” je uz krike skakao čak sa puta. Malo iznad Krive vrbe kupači su uvek premeštali kamenje, nosili stene i pravili dubinu. Tu se gazila voda, a na Anatemi je bila prava revija kostima, minimalki, vezanih učkurima i pertlama. Tu su devojke šetale nove kostime i frizure, probale da plivaju kao Ester Vilijams. Kod ploča i gore kod Tri topole hladile su se lubenice i pivo u reci, igralo lopte na livadi, pržio sataraš ili kuvao pasulj, pa su te plaže zaobilažene. Put se završavao na Deguriću kod brane, gde je sunce najpre zalazilo i gde se uza zid najbolje igrala jura.

Tog leta Miša “Zrikavac” bio je na Divčibarama, gde se snimao neki film o vitezovima i odakle je doneo pravi luk i strele i mnogo kora od borova za pravljenje čamaca. Aca “Štene” pričao je kako je more slano i ako potopiš uši ne može da potoneš…

Darko Marjanović (Valjevo, 14. septembar 1952 - 12. septembar 2000), novinar. Radni vek proveo u listu “Napred” gde je najčešće pisao o urbanim pitanjima i problemima. Ogledao se i u umetničkoj prozi i bio nagrađen za taj rad. U mladosti prvotimac košarkaškog kluba “Metalac”, u vreme najvećih uspeha valjevskih košarkaša. Objavio knjige “Voz u zelenoj reci” (priče) i “Šareno platno” (roman).

Nastaviće se...