Tražim pomilovanje

Tražim pomilovanje, ne zato što smatram da ga zaslužuju, već da bi me to učinilo humanijom i tolerantnijom no što zbilja jesam. Tražim ga za rasiste, homofobe i hedoniste. Tražim ga i za predavače sa kragujevačkog Pravnog fakulteta, za producente „Teletabisa”, za roditelje razmažene dece, za urednike erotskih programa u periodu kada deca provode najviše vremena pred televizorom, za novinare žute štampe, za iskompleksirane i sujetne profesore, za dangube, za „zemlju Dembeliju'.

Tražim ga i za sve ministre, za lokalnu vlast koja ne da zatvoreni bazen, za Kineze koji jedu pse, za one koji su razarali prestonicu na poslednjim protestima, za vaške, za sve neizlečive bolesti, za cenu bočice Retrovira, za dopingovane sportiste, za Ameriku, za implatante, za sve G-parade, za one kojima su uzori Nikolić i Ilić, za Tadića koji ne zna šta priča, ali ne i za Koštunicu, za mafijašku udovicu, jevtinu literaturu, za sve one koji su me bar i jednom povredili...

Gibonni: Ne odustajem...

Tražim pomilovanje za one koji znaju šta govore, a koje „nepismeni' ne razumeju. Za Olju Bećković, za mlade, savremene pisce kojima se ne daje šansa, za naše tenisere koji nas čine neizmerno ponosnima, za naše ljude u inostranstvu, za Milorada Čavića i njegovu medalju, za Portugaliju čiji su poslanici u Parlamentu nosili target protestujući protiv NATO bombardovanja i za njihovu komunističku omladinu koja je na zidinama Koimbra ispisivala natpise kao što su „Živela sloboda Srbije” i „Živela sloboda Iraka”, za sve one koji se ne mire sa nepravdama i zločinima svojih vlada, za našeg nobelovca, za Srbe i Hrvate koji su se izmirili, za pravo prijateljstvo, za Biljanu Srbljanović, za Džordža Bensona čija je muzika nepresušna inspiracija, za fer odnose, za vernike, hrabre, iskrene, dobre, talentovane, inteligentne, strpljive, ludo uporne, za sve one koji imaju u sebi bar deo onoga što je imao Zoran Đinđić. I za njega... Najviše za njega!

Zaključak: Džordž Benson (instrumental)...

Za koga još tražiti pomilovanje? Tražim ga za one koji se još nisu pronašli i za njihove „ne bih da se zameram” argumente, za malograđansko poimanje morala, za nepismenost i duhovnu i fizičku, za slatku kafu i gorku realnost...