U Firenci, desetak dana

Stan u Firenci, u centru tamošnjeg gradskog centra, na besplatno korišćenje tokom druge polovine avgusta – takva pogodnost se ni u oskudici, vremenskoj i onoj drugoj, ne propušta. A trospratna kuća u kojoj je taj stan ima prizemlje sazidano u srednjem veku sa nadziđivanjima od pre 200 godina što nije predstavljalo nikakvu nelagodu. Željenom miru iz susedstva je doprinosilo povremeno raspevavanje nepoznate i nevidljive operske dive ali su ga u posleponoćnim satima iz obližnjeg paba remetile preglasne skupine odocnelih uživalaca u vinu.

Via dei Rustici (tako se zove ulica gde se privremeno nastanismo) udaljena je 200-300 metara od Piazza della Signoria a to znači i od stare monumentalne palate Vecchio i Galerije Uffizi.

Svakodnevno prolazeći Piazza della Signoria, čini se najprostranijim u Firenci, brzo se naviknusmo na mnoštvo skulptura koje su pravili umetnički velikani. Među njima je i Mikaleanđelov David, ovde doduše samo replika na mestu gde je stajao original, a original je u Galeriji Akademija, takođe firentinskoj. Da se u nju uđe valja odreći se 11 evra za ulaznicu i još četiri evra za rezervaciju, da bi se izbeglo stajanje u redovno predugom redu.

Toliko košta i ulaz u Uffizi sa oko 1.700 izloženih umetničkih dela gde na Preobraženje provedosmo nekoliko sati, više u hodu nego zastajkivanju. Tamo, bar u po jednom primerku, postrojeni Đoto, Čimabue, Botičeli sa „Rođenjem Venere”, Filipo Lipi, Direr, Brojgle, Đorđone, Mikaelanđelo Buanoroti, Karavađo, Ticijan, Veroneze, Tintoreto, El Greko, Rembrant, Čelini... Znatan prostor ispinula je velika, čudesno sadržajna i još čudesnije postavljena (ili je obrnuto) izložba o Đorđo Vazariju. Uz većinu tih imena Firenca je spomenuta kao mesto njihovog rođenja ili smrti. Često i jedno i drugo.

Uz svu umetnost, palatu Vecchio valja spomenuti i kao zdanje iz koga Firencom upravlja njen gradonačečnik. Sadašnji je među svim italijanskim gradonačelnicima najpopularniji. Ima 36 godina a već je mnogo šta vrednog postigao. Zaveo je, između ostaloga, red u doskorašnjoj firentinskoj saobraćajnoj zbrci. Sada predvodi akciju za završetak Trga San Lorenca, u svemu prema neostvarenoj Mikaelanđelovoj zamisli. Zove se taj čovek – Mateo Renci.

Za putovanje izabran je „Fudeksov” autobus na ustaljenoj relaciji Veliko Gradište-Požarevac-Beograd-Postojna-Trst-Venecija-Bolonja-Firenca. Petnaestočasovna vožnja, uz neznatne formalnosti na graničnim prelazima (najtrajnija na izlasku iz Srbije i povratku u nju) i sa prispećima na krajnje odredište sat i po ranije nego što je predviđeno.

U rano jutro na firentinskim ulicama i trgovima najprisutnije su mašine koje ih, što se čistoće tiče, dovode u željeno stanje. Narednih dana, kad nas je na tim mestima bivalo koji sat docnije, i prizori su se ukazivali posve drugačijim. Svakodnevno ih zaposedaju desetine, možda i stotine hiljada radoznalih pridošlica sa raznih ovozemaljskih prostranstava: bledoliki i tamnoputi, odveć niski i odveć visoki, mršavi i predebeli, ružni ali i mnogi božanstveno lepi (pogotovo među damama), veoma mladi (ima ih i tek prohodalih), sredovečni i veoma iskusni (da se ne kaže – ostareli)... Najviše je tih pridošlica, bar u ove avgustovske dane, sa dalekoistočnih meridijana.

Svako od te mnogoljudne bratije kreće se sa planovima Firence u rukama (bez toga bi se svako snalaženje u firentinskom teskobnom uličnom lavirinbtu pretvaralo u avanturu), sa fotografskim aparatima i bočicama vode za piće. Najčešće hodaju u ovećim grupama, predvođeni vodičima opremljenim kojekakvim barjačićima i mikrofončićima ispred lica; njihovi sledbenici sa slušalicama.

Niko, baš niko ne ide bosonog uprkos vrućini i izazovnoj privlačnosti mnogog pločnika. Jedino u toj ogromnoj skupini ovaj novinar nije odolevao takvoj privlačnosti. Bosonog, sa sandala u rukama, pregazio je mnoge firentinske kilometre, mnoštvo trgova i trotoara, takođe i uličnih kolovoza, češće kamenom popločani nego što su asfaltirani. Izdržavao je u takvom hodu i kad su pločnici bivali užareni sunčevom vrelinom. Ali se nije vozio fijakerima, iako i za to imade lepih mogućnosti, nije koristio ni taksi i čamce a ni poneka druga čudnovata vozila od kojih se neka uzimaju u najam (cena – 29 evra za sat).

Gradskim autobusom putuje se do Fiezola, obližnjeg brega, gde je nastalo prvobitno naselje Firentinaca i gde je naš Crnjanski spevao „Stražilovo”. Na tru, okruženom mnoštvom raskošnih vila, su: zajednički spomenik Garibaldiju i Vitoriju Emanuelu II (konjaničke figure u susretu); moderna skulptura „Beg od vremena” A. Krivelija, ove godine tamo postavljena; biblioteka u velikom starom zdanju; muzej u još većem i starijem; nekoliko česmi sa pitkom vodom; restoran „Aurora”...

Prevelika blaga Firence i Toskane, poglavito umetnička ali i poneka prirodna, ekonomska i kojekakva druga za svega desetak dana mogu se naslućivati ali ne i celovito sagledati. Za to je neophodno i znanje jezika (italijanskog ili bar engleskog), i znatnija literarna predsprema, novčana opskrbljenost, fizička izdržljivost... Poželjna je, najzad, i klimatska naklonjenost; u ove dane uglavnom je bivalo oko 35 stepeni. Uz nešto svežine ostvarila bi se i rešenost od odlasku u neku obližnju varoš; u Sijenu i Vijaređo, u Pizu ili Livorno i Pistoju; upoznali bi čari Toskane.

Uostalom, Firenca i Toskana već su opisane u mnogobrojnim knjigama, starim i novim. Ima ih, svakako, na nama razumljivim jezicima. Beležimo,  ipak, još ponešto od viđenog i doživljenog: reka Arno sa 11 mostova, među kojima je najosobitiji stari Ponto Vekio (u dva nivoa), i sa plažom za sunčanje ali ne i za kupanje; spomenik Dante Aligijeru pred crkvom sv. Kročea u kojoj počivaju Mikalenađelo, Galilej, Makijaveli; skorašnji spomenik Galileo Galileju, postavljen uz Arno, na visokom postamentu; Čelinijev bronzani Persej i mermerni Herkul Bandinelija na Gospodskom trgu; palata Stroci sa svakodnevnim javnim probama (ulaz besplatan) baleta „Tristan i Izolda” čija će premijera biti 3. septembra; knjižara „Edison” na Trgu republike u četiri spratna nivoa; ulični solistički koncerti muzičara ozbiljne spreme i veštine; demonstriranja slikarske veštine na štafelajima ili na asfaltu; ulične predstave klovnova... Građevina, starih i po svemu izuzetno vrednih je toliko, da je van svakog smisla posebno izdvajati samo nekolike.

Firenca je, i na to valja podsetiti, prestona varoš vinorodne Toskane, sa oko 350.000 stanovnika, od Tirenskog mora udaljena oko 50 kilometara. U njoj je, tvrde upućeni, najbolji sladoled na svetu i ne pije se pivo već isključivo njihova vina. Toskance – tvrdi jedan od njih, Kurcio Malaparte u knjizi „Prokleti Toskanci” – odlikuju dve krupne mane: inteligentni su i slobodni. Kaže Malaparte i to da bez inteligencije nema ni slobode. Poneko je s naše strane sklon tvrdnji da se srpskom Toskanom ponajpre može smotrati Valjevski kraj. Pa kad se na taj način približismo zavičaju, prilika je da spomenemo i ovoletnje primere valjevskog prisustva u toskanskom podneblju. Slobodne sate ispunjavao nam je u Firenci roman „Soba s pogledom” E. M. Forstera koji je sa engleskog svojevremeno prevela Valjevka Ljubica Bauer-Protić (više o njoj u našem „Biografskom leksikonu Valjevskog kraja”). Mnoge dane i noći proboravio je u Firenci istoričar umetnosti Ivan Drpić radeći disertaciju za doktorat u Harvardu (proletos odbranjen). Pre godinu dana mladog darovitog Valjevca Matiju Nastasića, fudbalera, bogradski „Partizan” je ustupio „Fiorentini” (dakako – uz zamašnu novčanu nadoknadu).

Tek bi trebalo proveriti da li su u Firenci u 19. stoleću bivala dvojica Valjevaca, velikih putnika evropskim putevima i bespućima – književnik Ljubomir P. Nenadović i jeromonah Sava Grbović. (I o Grboviću je pisano u našem Leksikonu, a opširnije će da bude u narednom Kalendaru „Kolubara”). Firenca je, ubeđeni smo, i za njihova stranstvovanja predstavljala nezaobilaznu postaju.

Uoči povratka, šetnja u predvečerje do nekadašnje tržnice sa jedinim ciljem – pomilovati tamošnju u bronzi izlivenu divlju svinjicu što obećava novi boravak u tom gradu. Original tog „Porčelina” je u mermeru; već je viđen u Galeriji „Uffizi”.