U Jerevanu, među Oskanjanima

U ponedeljak, ovogodišnjeg 19. jula u prepodnevnim satima, čarter letom Beograd-Jerevan, krenuo sam u postojbinu predaka, daleku Jermeniju. Dugo sam se pripremao za to putovanje. Nekoliko dana pred polazak uspeo sam da dobijem adrese i telefonske brojeve naših rođaka koji su se, još daleke 1966. godine odselili za Jermeniju.

Nakon  tročasovnog leta, u kasnim popodnevnim satima avion iz Beograda  sleteo je  na aerodrom Zvartnoc, u Jerevanu. Gledajući kroz prozore aviona, želeo sam da upamtim prvi prizor drevnog grada Erebuni, osnovanog u praskozorje civilizacije (8.vek stare ere), sagrađenog od crvenog tufa, takođe i vijorenje jermenske trobojke na jarbolu iznad aerodroma. Temperatura u gradu 40 C stepeni ali je sa obližnjih brda vetar stvarao  izvesnu hladovinu.

Uputio sam se ka izlazu iz aerodromske zgrade znajući da me tamo čeka Ara Oskanjan, rođak u Jermeniji. Među gomilom zemljaka koji su čekali svoje iz „dalekog  sveta” predamnom se stvorio gorostas širokog osmeha koji nijednim gestom niti izgledom ne potseća na Hajastance (lokalne Jermene).

Ara je rođen  1953. godine u Beogradu, otac mu je Vasilije-Vahe (1921, Valjevo – 1989, Jerevan) a majka Ljiljana, devojačko Antonović. Po zanimanju astrofizičar, doktor nauka, dugo je radio na Opservatoriji  Pjuragan. Kao i većina intelektualaca na uzavrelom Kavkazu, iskoračio je iz struke. U vreme stvaranja nezavisne Jermenije (1989-1992) bio je zaposlen u Ministarstvu unutrašnjih poslova, a tokom ratnih operacija u jermenskoj enklavi Nagorno-Karabah, kada su grmeli gradovi Sumgajt i Kirovagan, učestvovao je sa svojim odredom „feduina” u odbrani grada Voskepar u Karabahu. Oženjen je sa Nune Torosjan, profesorom engleskog jezika, koja je lepotu nasledila od svoje majke Margo Muradijan, glumice evropskog renomea.

Oskanjani stanuju u Ulici Sarjana 40, na Bulevaru Mesropa Maštoca, u centralnom jezgru  Jerevana. Nakon tragične smrti svog brata Armena Oskanjana (1949-2007), Ara je rešio da prikupi dokumenta i porodične fotografije koje bi bile iskorišćene u knjizi „Memoara” našeg pradede Soghomona Tehlirjana (1894-1960). Knjiga je pre nekoliko godina, upravo angažovanjem  Armena Oskanjana, prevedena na istočno-jermenski jezik.  Kontakti koje je Soghomon Tehlirjan imao sa evropskim intelektualcima toga vremena, prijateljstvo sa Avedisom Aharonijanom (1866-1948), književnikom i jednim od rukovodilaca partije „Dašnagcagan” i prilike u Srbiji (Valjevo) nakon marta 1921. godine kada je „Politika” objavila vest o atentatu Tehlirjana nad Taljat Pašom u Berlinu prvi put će biti objavljeni u novom izdanju.

To veče, sa Arom i Nune, krenuo sam u šetnju gradom. Od Trga Opere ka spomeniku Majci Jermenije put nas je vodio preko prirodnih vodoskoka i fontana, 400 stepenika u 6-7 nivoa. Dve neuništive ljubavi jermenskog naroda od iskona traju – prema ženi i prema knjizi. Otuda spomenik ženi, Majr Hajastan, statua veliki razmera koja dominira nad milionskim Jerevanom.

Te noći ostali smo budni do ranih jutarnjih sati. Pregledali smo izbledele  fotografije i rukopise, požutela pisma, porodično stablo i prvi put uporedili dve različite ali približno istovetne varijante roda Der-Hazarjan, Jeghicarjan i Tehlirjan, koje su se razdelile početkom 16.veka. Kod mene se nalazila forma porodičnog stabla koju je načinio Vasken Marković-Tehlirjan (1926, Valjevo –  2002, Detroit), svojevremeno najmarkantija figura među valjevskim Jermenima. Bio je filolog, profesor španskog jezika na Univerzitetu u Mičigenu. Druga me je sačekala na radnom stolu Are Oskanjan, nju je priredio njegov deda Samujel Oskanjan (1891, Turska – 1981, Jerevan), beogradski trgovac, koji se 1924. godine odselio iz Valjeva. Nailazili smo na nepoznate zapise o našim pradedovima, njihove prepiske sa voljenim ženama, na skrivene želje da jednoga dana ponovo osete „miris rodnog kraja”.

Pred nama se našlo mnogo pisanog materijala  što je moglo da zaintersuje svakog sunarodnika, Jermenina iz dijaspore, kojeg ne prati ništa drugo do sudbine malobrojnog naroda, rasparčanog i rasejenog po celom svetu, od  Los Anđelesa do Sidneja. Posle genocida nad Jermenima, 1915. godine, kada je i 85 članova naše porodice masakrirano  po selima, činilo se da više i nema Jermena u Zapadnoj Jermeniji.

Sutradan smo obišli istorijska mesta koja simbolizuju viševekovnu tradiciju hrišćanstva na tlu Male Azije. Dok smo se kolima vozili prema udaljenim destinacijama van grada, atmosferu je upotpunjavala etno muzika Dživana Gasparjana na izvornom duvakom instrumentu – duduku. Opijala nas je ta „putujuća melodija istoka” i grlila  plava zora sa brda Aragac. Put nas je vodio ka centralnoj jermenskoj Patrijaršiji, sedištu jermenskog poglavara Katolikosa. Malo ih je koji znaju da je Jermenija prva zemlja u svetu koja je primila hrišćanstvo kao državnu religiju, još 301. godine.

Ara je, inače, sačuvao veliku porodičnu fotografiju s početka 1919. godine iz Valjeva. Na njoj su naši preci: Hačadur (1858-1941), Oskijan (1863-1928) i Asadur (1867-1934). Kasnije, pred moj povratak, Ara je tu sliku uramio i „naterao” me da je vratim u Valjevo, gde joj je i mesto.

Najzanimljiviji i najdirljiviji bio mi je susret sa Arinom majkom, Ljiljanom Oskanjan (1924), pneumoftiziologom u penziji, koja je u Jerevanu radila u bolnici Abovjan. I dan-danas ona ima spreman stetoskop na stolu u slučaju da nekome od komšija ustreba lekarski pregled. Ljiljana živi u mestu Orgov, u blizini opservatorije Pjuragan.

Izuzetne memorije, sećajući se odlaska iz Jugoslavije, za kratko vreme Ljiljana Oskanjan ispirčala mi je ponešto o svojim prvim danima u Jermeniji i o starijem sinu Armenu, astrofizičaru, naučnom radniku, političaru i eruditi, koji nas je prerano napustio.

Armen Oskanjan se smatrao jednim od lidera demokratskih promena u Jermeniji. Sa grupom „saboraca” (Ovakimjan, Mazmanjan, Hajgazuni), krenuo je 1991. iz Srbije da pronosi istinu o „velvet revoluciji u Jermeniji” i ponovo  pokrenuo „jermensko pitanje”, ono  isto koje je 1878. na Berlinskom kongresu ostalo nedorečeno. Sećam se, tih godina je u Beogradu, Armen Oskanjan  odsedao u hotelu „Mažestik”, koristeći  svaku priliku da se vidi sa porodicom u Beogradu i u Valjevu. Bio je izuzetno pažljiv, komunikativan, otvoren, srdačan i omiljen u društvu.  Mnogo godina kasnije, čuo sam priču o moćnom „jermenskom lobiju” u Evropi i kontaktima koje je Armen Oskanjan, tajno održavao sa evropskim državnicima i intelektualcima.

„Zaven – obratila  mi se majčinski Ljiljana Oskanjan – pomoćićeš Ari da završi knjigu o Soghomonu Tehlirjanu i svima nama. On je ostao u Jermeniji i sve oči su uprte u njega”.

„Naravno – odgovorio sam – zato sam i došao!”