U Sitardu, posle dve decenije

U Sitardu sam prvi put bio 1988. godine kao deo tehničke ekipe koja je u tom holandskom gradu postavljala veliku izložbu privrede Valjeva. To je predstavljalo krunu tek za počete saradnje koju su nagovestili umetnici Gjus Rubruk i Voja Jovanović, a onda se ta komunikacija razvijala na nivou gradskih struktura koje su predvodili Dušan Mihajlović kao predsednik Opštine Valjevo i gospodin Tonar, tadašnji gradonačelnik Sitarda.

Onda je 1989. u Valjevu boravila velika delegacija Sitarda i organizovana velika izložba njihovih umetnika na više lokacija u našem gradu. Svi smo bili oduševljeni sjajnim i duhovitim mladim muzičarima iz njihovog duvačkog orkestra i neuobičajenom i fenomenalnom predstavom avangardnog Sirkel teatra. Činilo se da je Valjevo tada bilo istinski deo razvijene Evrope i da je, kao i cela zemlja, nezadrživo koračalo u izvesniju, u bolju budućnost. Vezu dva grada je dodatno podupiralo prijateljstvo njihovih građana, koje se razvijalo na privatnom planu, što je izgledalo kao garancija za dugovečnost i trajnost uspostavljenih veza.

Zatim sam 1990. godine imao zaista veliku čast da sa Dušanom Jovanovićem, Miroslavom Jeremićem i Milomirom Romanovićem imam izložbu u Sitardu. Bili smo izuzetno dočekani i imali fantastičan tretman, kakav nisam doživeo nikad docnije, pogotovo ne u svom gradu.

Niko, naravno, nije predosećao svu dubinu tragedije koja nas čeka. Naši odnosi su teško postradali. A kako i ne bi kada su tada gotovo potpuno uništene temeljne ljudske vrednosti. Čak smo, mi u Valjevu, svojim nevaspitanim jogunjenjem, uspevali da potpuno deyavuišemo svaki iskreni pokušaj pomoći Sitarda u godinama kada nam je pomoć bivala i te kako potrebna.

Posle 2000. godine kontakti su se intenzivirali, mada ne u onakvom obimu kao nekada. Prošle godine je u Valjevo stigla nova delegacija Sitarda i počela da ostvaruje projekat koji potpuno finansira holandska vlada, a tiče se njihove pomoći oko formulisanja VIZIJE GRADA VALJEVA. Sve primedbe tipa „zar treba da nam Holanđani pomažu oko naše vizije”, padaju u vodu pred činjenicom da nam niko nije branio da to već sami uradimo. Očito je da su nam bili potrebni disciplinovani i temeljni Holanđani da nam pomognu u metodologiji stvaranja ovog strateškog dokumenta, potpuno uvažavajući specifičnosti i jedne i druge sredine.

Uglavnom, u redosledu aktivnosti u vezi sa VIZIJOM došlo je na red i to da delegacija Valjeva ode u Sitard i predstavi početnu verziju Vizije grada Valjeva. Sticajem nenadanih okolnosti bio sam u prilici da budem jedan od dvanaest ljudi, uključujući i gradonačelnika Zorana Jakovljević, koji su posetili ovaj holandski grad. Put i boravak su finansirali Holanđani, od nas se pak očekivala ozbiljnost i odgovornost, odnosno da temeljno učestvujemo u stvaranju za nas Valjevce veoma važnog dokumenta.

U Sitardu 2009, ponovo nakon skoro dvadest godina... Dovoze nas u sam centar grada, na prelep gradski trg oivičen kućama tipične holandske arhitekture, sa ulicama koje se zrakasto šire od samog centra. Jedna od njih je i dugačka pešačka zona. Smešteni smo u starom hotelu Limburg, na samom trgu – mali, ali izuzetno funkcionalan hotel sa lepom baštom. Ništa ekstravagantno, ali besprekorno čisto, sa vrednim i ljubaznim osobljem. Najvrednija – vlasnica hotela. Radi sve. Čisti ispred hotela i radi na recepciji, konobariše u hotelskom restoranu, sabira i sortira račune...

Zagledan u kafić preko puta hotela sećam se devedesete godine i trenutka kada je naša mala ekipa došla iz Valjeva. Tu nas je onda dočekao Jan, frontmen sitardske grupe Viners, koja je neposredno pre toga bila u Valjevu i sve nas oduševila svojom svirkom. Bili su u Valjevu u periodu velikog nacionalnog buđenja i ogromne popularnosti jednog čoveka i to je očito dobro upamtio. Spustio je poslužavnik, istrčao iz kafića u kome je radio kao konobar i počeo da nam viče: Slobo, slobodo!!!

Posle dve decenije prelepi trg izgleda isto, a kafić u kome je Jan radio ima drugo ime. U nekoliko navrata sam pominjao Vinerse ali niko nije znao o čemu govorim. O Janu se nisam ni raspitivao, bilo mi je nekako tužan i sam osećaj da smo dvadestak godina stariji. I Sitard i Valjevo, naravno i ja.

Brzo sam se uverio da Sitard, posle toliko vremena, izgleda još bolje. Ono što je bila zanimljivost sama po sebi to je da je naseljeno mesto Sitard deo grada u kome se nalaze i obližnji Helen i omaleni Born. Ništa neuobičajeno za pragmatične Holanđane. Holandija je prenaseljena. Na površini koja je dva puta manja od Srbije živi oko 16 miliona stanovnika, a još je i 20 odsto teritorije te zemlje pod vodenim površinama. Dakle, gradovi i naselja se naslanjaju jedni na druge, utapaju se i pretapaju, granice im se brišu. Sigurno su procenili da je jeftinije i praktičnije da se tri naseljena mesta objedine u jedno.

Uglavnom grad SITARD – HELEN – BORN nalazi se u južnom Limburgu, najbogatijem delu Holandije. Okružen je velikim naftnim postrojenjima, površina pod njima je zastrašujuća. U neposrednoj blizini grada je distributivni centar za Evropu i ogromna hala za proizvodnju japanskog auto giganta Micubiši. Imali smo retku priliku da prisustvujemo promociji električnog automobila, novog proizvoda ove velike fabrike. Rekli su nam da je to odgovor Micubišija na ekonomsku krizu, njihov je adut za oporavak auto industrije.

Treba reći i to da smo imali vrlo zahtevan program boravka. Svaki dan smo u sali za sastanke gradske uprave imali od devet do jedan sat razgovore o viziji Valjeva, onda kratku pauzu pa popodne razgove sa ljudima iz gradske uprave o funkcinisanju grada, njihovim problemima i kako ih oni rešavaju. Imali smo tako priliku da razgovaramo i sa glavnim gradskim urbanistom, ljudima koji se bave socijalnim problemima i problemima mladih, predstavnicima privredne komore, turističke organizacije i komunalnih preduzeća. Bili su odlično pripremljeni i vrlo strpljivi, sa velikim uvažavanjem su odgovarali na sva naša pitanja.

Dnevni program se završavao oko pet sati, potom su sledili atraktivni izleti.  Jedan od tih izleta predstvljala je vožnja brodom po reci MAAS, koja izvire u Francuskoj a uliva se u Rajnu. Odlinna prilika da sa broda gledamo fantastične kuće i njihova dvorišta na pontonima, besprekorno uređene marine, ogromne tegljače, uredne i čiste kao da su tek porinuti iz nekog brodogradilišta, da pređemo prevodnice koje su osobenost Holandije. Fascinantno je koliko stanovnici Holandije žive u simbiozi sa vodom, koja im je deo gotovo svakog ambijenta. Hrana im se u dobroj meri i temelji na onome što kao svoje plodove iznedre velike vodene površine. Dakako, ukoliko im ne uzmete za zlo što u ishrani kombinuju slatko i slano, uživaćete u njihovoj raznovrsnoj hrani, sa mnogo povrća.

Videli smo, između ostaloga i upravnu zgradu naftne kompanije Sabik, koja liči na svemirski brod tek prizemljen na travnatu ledinu. Ulazili u njihovu tek izgrađenu Regionalnu bolnicu, koja je trebalo da košta 200 miliona evra, da bi na kraju koštala 380 tih miliona. Toliki omašaj u proceni delovao nam je kao deo naše svakodnevice. Radi poređenja podsećam da bi gradnja naše glamurozno i predimenzionirano zamišljene hale sportova trebalo košta oko 10 miliona evra. Ili zatvoreni bazen, koji bi trebalo da staje „svega” oko dva miliona evra. A za nas su to nedostižne svote. Sama bolnica pre izgleda kao veliki šoping mol, sa nizom prodavnica neophodnih za bolnicu i pacijente, raspoređenih u prizemlju, dok su na spratovima ove sajber ustanove ordinacije i sobe. Posebnu pažnju su nam u okolini privlačile njihove kuće, sa prelepim dvorištima, neomeđenim nikakvim rogobatnim ogradama, sa besprekornim travnjacima i mnogim  cvećem. Na svakom koraku visoka kultura stanovanja i svojevrsni hedonizam u stvaranju kućnog ambijenta. Sve zajedno sa, za nas, nedostižnom čistoćom.

Saznali smo i poneke frapantne stvari. Na primer, da samo Južni Limburg od turizma godišnje prihoduje milijardu evra i da su od napuštenih rudnika lignita napravili nekoliko svetski poznatih turističkih atrakcija, a jedna od njih je i najveće zatvoreno skijalište na svetu koje radi cele godine. Kada su 1995. godine rudnici zatvoreni, u Limburgu je zbog toga bila trećina stanovništva nezaposlena, a samo posle 14 godina ogroman procenat nezaposlenih je odlično živeo baveći se poslovima vezanim za turizam.

Sve to saznali smo od Anje Nieviere, direktorke Turističke organizacije regije Limburg, koja je na sastanak došla izuzetno pripremljena i odlično obaveštena o situaciji u Srbiji. Rekla je i nešto što nam se naročito svidelo – ako želimo da postižemo rezultate u turizmu, a ona zna da za to imamo potencijal, onda rukovodilac Turističke organizacije ili javnog preduzeća ne sme da bude član ni jedne političke grupacije, niti eksponent neke interesne grupe. Mora da bude potpuno nezavisni turistički profesionalac čiji ostanak na čelu turističke organizacije neće zavisiti od promene vlasti i trenutnog odnosa snaga na političkoj sceni. To je uslov svih uslova.

Videli smo i za nas neverovatne stvari. Holanđani su u najvećoj meri ateisti (oko 48 odsto, najviše u Evropi). Posledica toga je veliko siromašenje crkve i njenih institucija. Posetili smo velelepni samostan u sred gradskog jezgra Sitard, od njega prave luksuzni hotel sa ogromnom  podzemnom garažom.

Doznali smo i da su plate novinara dva puta veće od prosečnih i da im tako visoke plate omogućavaju istinsku nezavisnost, predstavljaju jaku branu uticajima politike ili nekih drugih agresivnih interesa.

Moram da kažem i to da smo bili izvanredno dočekani. Naročito su nam bili sjajni domaćini gospođa Viktuar, preduzimljiva i sposobna žena i šarmantni, bivši roker, Bert Steivens, član gradske uprave zadužen za strateško planiranje. Bili su gotovo uvek sa nama. Takođe i jedan naš zemljak, momak iz Priboja, Senad, zadužen za prevođenje.

A kakvi smo mi bili gosti? Deo sam sada gradske vlasti i znam da je pomalo neumesno da dajem ocene. Mogli smo o tome razgovarati sa novinarima kada smo se vratili, da je to nekoga interesovalo.

Uglavnom, nismo tamo bili da „nam nešto vidi puta”. Uveren sam da smo bili ozbiljni i disciplinovani, da smo ispoštovali program i sve naše sagovornike i da smo kao reprezenti grada ostavili veoma dobar utisak. Neko će reći – to je normalno, to i ne treba posebno isticati. Takvo ponašanje se i očekuje od ozbiljnih ljudi.  Ali, kada je Srbija u pitanju, normalnost se, nažalost, još uvek ne podrazumeva.