U Somboru, prvi put

Valjevo slovi za varoš u kojoj se odvajkada nastanilo valjano pozorište. Baš zbog takvog dobrog glasa ovdašnje predstave su uzduž i popreko, i levo i desno, i tamo i ‘vamo, igrane po celoj ovoj i onoj nekadašnjoj, većoj državi.

Kako se među svim tim gradovima, a mnogo, mnogo ih je bilo, kako se na toj mapi uspešnih gostovanja nikad ne nađe Sombor – niko ne zna. U svakom slučaju dogodi se i to ovog maja. Elem, da čast bude veća, poziv stiže od uglednog somborskog Narodnog pozorišta, jednog od najuspešnijih i najstarijih profesionalnih teatara u Srbiji.

Da cela stvar bude zanimljivija, sa ekipom Gradskog pozorišta „Abrašević” krenula je i gradska delegacija. Neko od zlobnika bi mogao reći, kad već gradski oci ne ulaze u valjevsko pozorište, dobro je da će bar neku ovdašnju predstavu gledati u kakvom drugom gradu, ali to bi zaista netačnost bila i humor loš. Gospodin gradonačelnik je sa nevelikim, ali odabranim timom krenuo da uzme somborski „pelcer” za one sitnice i krupnice koje naša kulturna politika nikako da savlada i reši.

Znali smo da se Sombor nalazi otprilike na pola puta između dve kulturne prestonice, Valjeva i Budimpešte. Vodeći se tim nedovoljno poznatim, ali zato narcisoidno netačnim putokazom, lako stigosmo do Sombora. Sa istoka atar mu poče Telečkom visijom, zapadne strane mu gledaju na Dunav, na severu se graniči sa Mađarskom. A sa juga, sa juga je ostao potpuno nebranjen od naše ekspedicije.

Sombor je, ne treba to prećutati, predivan grad. Posle prvog utiska tu je i prva dilema – da li je to elegantna varoš prepuna zelenila ili park u kome je neko posadio zgodan i umiven grad. U tom razmišljanju već stiže i drugi problem – gde pre pogledati, šta pre videti.

Trg i zgrada Magistrata su svakako centralno arhitektonsko obeležje. Gradska kuća, nastala na temeljima kaštela grofa Jovana Brankovića impresivno je zdanje sagrađeno u stilu neoklasicizma.

Teško da ćete se odvojiti i od Županije – izgrađena pre dva veka, impozantna zgrada, sa čudnovatim bočnim tornjevima i kupolom koja sliči onim sa čuvenih venecijanskih crkava. Upravo u ovom zdanju, koje ima više od 200 prostorija, videsmo u Svečanoj sali monumentalnu sliku Ferenca Ajzenhuta „Bitka kod Sente”. Saznasmo da je to zapravo najveće oslikano platno u Srbiji.

Svuda oko Županije (ali ne samo tu) veliki, besprekorno održavani travnjaci, bokori raznoraznog cveća, stabla tise, bođoša i platana.

Barokna palata grofa Graškalovića, Preparandija, zadužbina Njegove svetosti Patrijarha Brankovića, kitnjasta Kronićeva palata... samo su neka od slikovitih mesta pored kojih smo samo „protrčali” jer opčinjeni lepotom Sombora počeli smo zaboravljati zašto smo uopšte došli.

Valjalo je predstavu igrati, ali se malo i sa domaćinima upoznati, a „pade” bogami i jedan vrlo interesantan sastanak. Domaćini, fini neki ljudi, mladi, ljubazni, smireni, tačni. Njihov „prvi čovek”, gospodin Jović, jedva 30 godina napunio, glumac po profesiji, Akademiju umetnosti završio, između dve predstave i puta do gradonačelničke fotelje „uvatio” pa magistrirao. G-din Aleksić, član Gradskog veća, školovan čovek, glumac po profesiji. Gospođa Keskenović, direktorka Narodnog pozorišta, glumica, naravno. Bio je tu još neki čovek, što nije glumac, nisam mu ime zapamtio. Al’ što dobro kafu kuvaaa....

I tako... Imalo se šta čuti u vrlo prijatnom razgovoru, sa prijatnim ljudima. Sombor i Valjevo su gradovi gotovo iste veličine, površine, vrlo slični po broju stanovnika. Slični po problemima koji ih tište. Slični po tome što ih država ne ferma ni za tri groša, već samo danak na danak nameće.  Kod Somboraca, što se finasija i ekonomije tiče još i gore no kod nas. „Velika” privreda propala načisto, a mala preduzeća ostala baš – mala. Srednje privrede,  gotovo da i nema. Privatizacija poprilično čabrirala, novca niotkuda, „seci uši, krpi ....”, što bi se ono reklo.

Ali, uvek ima neko – ali! Neće Somborci da seku kulturu da bi krpili....! Neće ljudi da ruše tradiciju, neće da se odreknu svog brenda, svog zaštitnog znaka. Racionalnije ponašanje – da,  bolja organizacija – da, ali ne daju da propadne ono što je vredno i lepo. Ne kažem da je Valjevo u eri praznih džepova pustilo kulturu niz vodu, daleko bilo. Ali, moglo bi se štošta od bačkih domaćina naučiti.

Činjenice govore:  iako je budžet Sombora „tanji” od našeg i to za više desetina miliona, oni ipak za 50 posto više od Valjeva izdvajaju za kulturu! Krajnje dobronamerno priupita naš gradonačelnik g. Jakovljević  kako izdržavaju troškove kulture, koliko košta profesionalno pozorište, da li mi imamo šanse da napravimo to isto, „pravo” pozorište.

I dobi odgovor: teško je, vrlo teško organizovati novac u te svrhe kad nema za ‘leba. Ali kultura je duhovna hrana. Njihovo pozorište, koje  zapošljava preko 50 ljudi, od toga 13 glumaca,  košta preko 50 miliona godišnje !

Ali (opet to čudnovato ali) – ne mora pozorište da bude toliko, može i manje da košta, dosta manje. Zavisi kako se postavi cela stvar. I ono najbitnije – da li se ta predivna, a skupa igračka zaista iskreno želi ili ne. „Ako se stvarno želi, valja raditi brzo, odlučno i energično i stići ćete do cilja”, reče  gradonačelnik somborski. Gospodin Jakovljević, pred tv kamerama, nešto kasnije kaza da će Valjevo imati profesionalno pozorište i da će se u budžetu za narednu godinu odvojiti početna suma...

Hoteći da verujemo kako će tako i biti i da će se poluvekovna valjevska bruka sprati, mi akteri predstave odosmo... Valjalo je pripremiti scenografiju, štelovati svetlo, ton, raspakovati kostime i „štimovati” sve one stvari koje čine pozorište.

No, ne dadoše vajni domaćini. „Prvo fruštuk – ondak na put”, što bi rek’o Đ. Balašević. Ovde, istini za volju, ne beše ni pomena o fruštuku, neg’ o gurmanluku u kotlićima u kojima se na vatrici krčkala neka razna pedigrirana rečna riba. A do čarde, gde se ručak služio, ne dadoše nam peške ići, neg’ čilaše u fijker upregli. Valjda, taki običaji, pa nismo domaćine uvrediti hteli.

Između prethodnog i dole počivšeg pasusa moglo bi se štošta relaksirajućeg opričati, ipak valja to za neku drugu besedu ostaviti jer u ovom pisaniju, glavnu ulogu ipak pozorište imade.

Elem, bez sve šale, Narodno pozorište u Somboru je nešto što stvarno treba doživeti. Prelepa zgrada podignuta je pre 127 godina. Sagradili je građani, deoničari i iste godine tu prva predstava odigrana. A onda i druga i treća... I tako do danas. Mnoga velika rediteljska imena vodila brigu da u divnom prostoru živi prava teatarska umetnost: Mata Milošević, Ljubomir Draškić, Dejan Mijač, Stevo Žigon, Paolo Mađeli, Gorčin Sojanović, Egon Savin... Dobrim predstavama broja se ne zna – „Kate Kapuralica”, „Mrtve duše”, „Dekameron”, „Bogojavljanska noć”, „Ruženje naroda”... Na ovogodišnjem „Sterijinom pozorju” Somborci igraju „Lepet mojih plućnih krila”.

Pozornica i sala – san za svakog glumca. Bina prostrana, sjajno tehnički opremljena, funkcionalna. Gledalište kao u beogradskom Narodnom pozorištu, samo manje i ušuškanije. Udoban parter i dva sprata polukružnih galerija sa dvadesetak baroknih loža. Ukupno 330 mesta – prava mera stvari !

Predstava „Razvojni put Bore Šnajdera” našeg Gradskog pozorišta igrana je puno puta, na mnogim festivalima pobrala je sve nagrade, glumci su naviknuti na pune sale i zahtevnu publiku. Pred ovaj nastup ipak kolena malo klecnuše, koja graška znoja probi, tu i tamo nečujna nervoza i predivno pretvaranje da niko nema tremu.

A onda, onda  se otvori zavesa i ... Sve je bilo kao u magnovenju, svi ti likovi Ace Popovića prosuše se u punoj lepoti, suludosti i sjaju, sve leksičke bravure dopreše do svakog kutka besprekorno akustične dvorane. Kad neko ima profi-pozorište, ima i odnegovanu publiku, koju ne možeš lako pazariti. Kupili smo je jako skupo, dajući sve od sebe, ali smo dobru trampu napravili. Svaka dobra caka, svaki promišljeno plasirani geg, sva veština i emocija dobila je pravu reakciju. A na kraju aplauz koga se valja sećati.  

Koktel posle predstave upotrebih za razgovor sa uspešnom direktorkom pozorišta, iskusnom somborskom glumicom. Reče da je samo jednom u životu bila u Valjevu, pre dvadesetak godina, i da je tada kao studentkinja pozorišne akademije odgledala bez daha odličnu „Abraševićevu” predstavu „Sveti Georgije ubiva aždahu”. Reče još gospođa Keskenović da je prosto neverovatno da i dalje imamo takav kvalitativni nivo, a slovimo za amatersko pozorište. I još kaza, da ne voli kurtoaziju, da bi se „Šnajderu” svakako mogle naći zamerke, tu i tamo, ali da bi ova predstava mogla biti na repertoaru mnogih profesionalnih teatara, pa i somborskog.

Ja nisam rekao ništa. Ispih nadušak nekoliko piva i bi mi nekako milo. Ne zbog piva, već zbog „Šnajdera”. Možda i zbog toga što sam u „Svetom Georgiju” igrao Gavrila. Ipak, ponajviše osetih nešto nalik sreći, što buduće valjevsko profesionalno Gradsko pozorište te večeri baš valjano beše „ u tem Somboruuu”.