Uhvati pticu rugalicu

Ne može nam niko ništa, jači smo od sudbineeee, mogu samo da nas mrze oni što nas ne voleeee - orilo se nedavno na privatnoj proslavi u jednoj od mnogobrojnih vranjskih kafana. Atmosfera „domaćinska”: brda mesa, potoci alkohola, grljenje, ljubljenje, pa smeh i đipanje u kolu sa pratećim iživljavanjima. Ništa tu ne bi bilo zanimljivo da pomenuti narodnjak nebrojeno puta nije otpevala nekolicina pripadnika kobajagi bivšeg establišmenta, iskoristvši priliku da se u okviru svog kulturnog obrasca zapravo naruga čitavom sistemu. Naleti delirijuma trajali su do zore: red prasetine, red špricera, pentranje na sto, pa porudžbina za muzikante: ‘Ajde opet onu našu!

- Neee može nam niko ništaaa, jači smo od sudbineeeee…

SPRDNJA – Upućeni kažu da su neki akteri tog veselja ovih dana, opet u kafani, ritualno pokazivali oslobađajuće presude, rešenja o obustavama istrage i odbacivanju krivičnih prijava, tražeći od novinara da i o tome napišu koju. Dosta je, kažu, bilo „krpljenja” u medijima, mi smo nevini i tražimo satisfakciju za neopravdane i ničim izazvane prozivke za lopovluk, zloupotrebe i nezakonita bogaćenja. Kad iste te ljude, međutim, pitate otkud im onolika imovina, je l’ su možda odvajali od plate, odmah im se zbrčka čelo i usija pogled: Ima se, može se, šta ćeš… A i vi, novinari, što ne pišete nešto lepo, ima toliko toga pozitivnog…

Prizor iz Vranja

E, u takvim okolnostima, pisanje o odnosu lokalnih političara i novinara za autora postaje mazohistička zabava od koje, razume se, počinje da radi želudac. Bilo kako bilo, da bi se reklo nešto o onome što se ovde može okarakterisati kao „odnos”, najbolje je definisati one koji ga tvore.

Novinari bi, objašnjavaju stručnjaci, trebalo da budu kontrolni i korektivni faktor u svakoj sredini. Nesumnjivo je da bi mediji, pravovremenim i celovitim informisanjem javnosti, trebalo da imaju nekakav uticaj na opšta zbivanja, ali je ovde upravo taj segment nekako najsumnjiviji. Može li se informisati u „divljini”, odnosno tamo gde nema zakona o javnom informisanju ili, što je mnogo važnije, zakona o obaveznosti davanja informacija? Sledi još gori deo: kada se nekako i iščačkaju informacije skrivene od javnosti, što je vrh žurnalizma, je l’ da, čašu žuči gotovo po pravilu popije jedino novinar. Slede mu prozivke, pretnje, nerviranje, maltretiranje na sudu, a o gubitku ionako oskudnih izvora inforacija da i ne govorimo. Zato je i logično pitanje kakva je bila svrha dosadašnjeg kritičkog odnosa prema stvarnosti, kada dugogodišnje ždranje još uvek nije preselo onima kojima su ruke umazane medom, iako svi vide da je ćup prazan? Drugim rečima, kada će konačno neko snositi političku i krivičnu odgovornost za ono što nam se dešavalo poslednjih godina, tj. kada će prestati sprdnja sa pristojnim svetom?

Najgore je, ipak, to što veći deo lokalnog stanovništva ne želi da shvati važnost koju profesionalno novinarstvo ima za njih same.

- E, šta će ti sve to, što golim dupetom na žar - često progovara licemerje, aludirajući na ponižavajući socijalni status onog ko se bavi javnom rečju.

Takav stav, međutim, mnogo ne iznenađuje u sredinama u kojima su novinari najpre ili izdajnici i plaćenici ili heroji i misionari, a ne obični ljudi koji žive od profesionalno obavljenog posla.

KOJI POLITIČARI – Medijski poslenici nisu i ne bi trebalo da budu jedini koji imaju petlju da ukazuju na razmere moralne nakaznosti i socijalne bede. Time bi, je l’ da, trebalo da se bave i političari. Problem je, međutim, što ovde mnogi sebe tako nazivaju, mada se njihovo delovanje nikako ne može svesti pod tu odrednicu. O tome šta je politika za većinu pripadnika SPS-a i JUL-a nema šta posebno da se kaže, jer smo videli kako ona izgleda u praksi. Recimo samo to da koalicija pomenute dve partije suvereno drži vlast u Skupštini opštine, a i njihov „odnos” prema novinarima suštinski je nepromenjen: na jednoj strani postoje oni koji su na budžetu i koji uglavnom pišu o „lepim stvarima”, a na drugoj, oni koje treba ignorisati.

Dok je Milošević bio na tronu, njegovi lokalni eksponenti su prezirali novinare koji su pokušavali profesionalno da rade svoj posao, časteći ih s vremena na vreme kratkim i biranim pogrdama iz poznatog vokabulara. Danas je tenzija malo splasnula, ali slobodnog pristupa informacijama ili nema ili se vrši surova selekcija. To potvrđuje ono što se nedavno dogodilo ispred Gradske crkve. Novinar „Vranjskih”, koji je želeo da fotografiše predsednika Opštine kako dolazi na nekakav sastanak povodom „slučaja Pahomije”, mogao je na licu mesta da se uveri kakav mu je „odnos” sa lokalnom vlašću.

- Šta ti ima da me slikaš, koga si pitao, ko ti je dao dozvolu, nemoj sutra da mi slika izađe u novinama…- reče tada predsednik SO Vranje.

S druge strane, predstavnici lokalne opozicije vole medije i ne izbegavaju novinare, ali je problem što uglavnom nemaju šta da kažu. Zato i oni traže da se o njima piše „nešto lepo”.

Po svemu sudeći, oni su politiku shvatili kao zanimaciju pomoću koje može nešto da se ušićari bez muke, a ima dovoljno dokaza da je zaista tako. Na primer, mnogi su se zahvaljujući 5. oktobru dokopali direktorskih fotelja iako su sve dosadašnje lokalne izbore glatko izgubili ili se na njima nisu ni pojavili. Nema ih u javnosti, ne smaraju konferencijama za medije, a ni pod najtežim mukama neće da priznaju šta nameravaju da rade sa ovim gradom ako slučajno preuzmu vlast. Stranački odbori su zapravo debatni klubovi pojedinaca koji se sastaju s vremena na vreme ne bi li rastumačili šta se događa između Đinđića i Koštunice, Srbije i Crne Gore, Kosova i Kopnene zone bezbednosti, dok političke protivnike neće da kritikuju, jer „nema svrhe”. Drugim rečima, osim množenja stranačkih odbora raspadanjem postojećih, jedini vidljivi rezultat opozicionog delovanja u lokalu za poslednjih desetak godina jeste postoktobarsko zaposedanje fotelja u republičkim institucijama.

Dakle, pitanje je sad, kakvi su ovde odnosi između novinara, čiji rad ne daje skoro nikakve efekte, i političara, koji bi samo da se obogate, ne mešajući se u mnogo u svoj posao?

Ako se pod odnosom podrazumeva postojanje kritičkog stava prema raznovrsnim političkim projektima, onda ovde gotovo da nema odnosa. Kad nema svežih ideja, logično je da ne može da postoji ni kritika tih ideja. Naravno, sami novinari tu i tamo nešto predlažu, ali to političare mnogo ne interesuje. Zato se sve polako svodi na obelodanjive mnogostrukih obmana, prevara i lopovluka, što je besmisleno kada nema posledica za one koji ih čine. U takvim okolnostima nije teško zaključiti zašto novinari koji profesionalno rade svoj posao ni posle 5. oktobra nisu ništa drugo nego „ptice rugalice” kojima političari žele da zavrnu šiju.