Uključi, isključi

Protest gimnazijalaca, jesen 1999. godine

Odgovorna vlast nije samo smenjiva vlast. Dok nije smenjena ne mora biti odgovorna, a kad je smenjena odgovara tako što više nije vlast. Na sve prigovore i pozive na drukčiju odgovornost, odgovara podsećanjem da ne bi bilo nikakvih problema da je ostala na vlasti, i privela kraju započeto. A kako gledamo već treću godinu, ni nova vlast staru mnogo ne poziva na odgovornost, u nadi da će se takva, po vlast ugodna praksa, nastaviti... Odgovarala ne odgovarala, njene posledice ostaju! Odgovorna zaista jeste ona koja se ponaša odgovorno (i) prema budućnosti a ne samo prema sadašnjim biračima, ona koja vodi računa i o budućem značenju svojih postupaka. Ne samo o njihovoj ostvarivosti i neostvarivosti, neželjenim uzgrednim posledicama i slično, nego i o tome hoće li oni uopšte biti prihvaćeni i nastavljeni od strane kasnije vlasti! Uostalom, stvarnih promena nema ako nisu trajne, ako ne prežive svoje aktere.

Stvarna promena nije demonstracija svoje volje za moć, pravljenje spomenika sebi. Nije kao ponašanje sadašnje vlasti, koja pokušava ne samo sadašnje nego i buduće građane i njihovu vlast, da stavi pred svršen čin, sadašnjim privatizacijama i sličnim potezima za koje nema socijalni konsenzus. Ili Ministarstva prosvete, koje određuje kada će koji razred krenuti u reformu. Očigledno je da će to biti posle izbora, i to onih redovnih, koji nisu u neposrednoj budućnosti. Bez razmišljanja o tome da li će tadašnje ministarstvo, vlada i parlament, uopšte biti za takve reforme! Gaši na pamet ne pada da je i Šuvar mislio isto o svojoj reformi, on je siguran da njegova reformisana škola neće biti „gašica”, analogno „šuvarici”! Mada je iza Šuvara stajala mnogo jača vlast od ove iza Gaše. I kada iza Gaše nema socijalnog konsenzusa baš kao ni iza Šuvara, i kada svi znamo da ni sadašnji DOS na izborima i posle njih neće biti isti!

Kod odgovorne vlasti nema „Ja pa ja!” Postoji „Mi”, koje obuhvata „nas” koji smo za i koji smo u većini, i „njih” koji su protiv i u manjini. S tim što se i mi i oni formiramo oko aktuelnog pitanja a ne jednom za svagda, i što računamo da će i u budućnosti biti tako. Vlast računa na sadašnje ali i buduće potrebe, na iskazane ali i neiskazane, na potrebe svojih (birača, simpatizera, članova), ali i potrebe onih iz opozicije. A i onih trećih ili neutralnih, bez kojih nema ni društva ni naroda. Ona uči od istorije, i svetla obraza odlazi u istoriju. Zna kako je Đilas 1946. odvratio lideru jedne nekomunističke partije: komunisti nemaju nameru da vode računa o opoziciji, jer sami nikada neće biti opozicija! Milošević je izjavljivao isto: da vlast socijalista nema alternativu. Zna se kako su prošli, iz čega sledi da možemo biti sigurni da će i DOS-ova vlast jednom (možda i vrlo brzo), proći. A i bez toga znamo da „ničija nije gorela do zore!”

Najvažnija je, ipak, njena odgovornost prema budućim generacijama. Pogotovu ako su današnje generacije (i njeni birači), primorane da misle samo na danas i sutra... Ako im ne možemo ostaviti više nego što su nama ostavili preci, treba ih bar poštedeti voluntarizma sadašnje vlasti, trajnih posledica sadašnjih nedovoljno promišljenih ili baš nepromišljenih odluka. A neprekidno se povećava njihov broj, uključujući nedovoljno promišljeno ispravljanje ranijih nedovoljno promišljenih! Na primer, misli li vlast na pogođene reprivatizacijom, ili poništavanjem posleratnih nacionalizacija i agrarne reforme? Zašto sirotinja ne bi prihvatila ono što im je ponudila država iza koje je stajao moćni Sovjetski Savez, i kome je Amerika prepustila mesto šerifa na Balkanu? Pogotovu, jesu li krivi potomci onih koji su tada dobili, i na tome organizovali svoj i porodični život? Oni nisu ništa dobili od države nego od svojih roditelja, koji im nisu morali ni reći odakle im! Njihova vlast treba da pita i njih, ne samo udruženja potomaka onih koji su tada lišeni imovine. A ima ih i mnogo više, od ovih drugih… Ali ko da misli na njih kad se ne misli ni na učenike i nastavnike, studente i njihove profesore, pri reformama školstva koje svaka vlast obavezno preduzima? I koje svaka vlast tretira kao programe na TV, ili fajlove na računaru. Uključi, isključi!

Samo ako je odgovorna, vlast je i demokratska. U stvarnoj demokratiji nema ni tiranije nad budućima, a ne samo sadašnje većine nad manjinom. A bez socijalnog konsenzusa o pitanjima koja se tiču svih, svaka odluka je tiranija manjine, ili je bar nepravedna. (Ko odluči ne pitajući sve strane, nepravedno je odlučio i kad je dobro odlučio!) Uostalom, DOS, pogotovu ovo što je ostalo od prvobitnog, nije ni dobio mandat za jako krupne reforme, nego za rušenje Miloševićeve nedemokratske vlasti. Plivajući na talasu nezadovoljstva Miloševićem a ne zadovoljstva birača svojim programom, DOS je pre izbora s pravom obećao brze parlamentarne izbore. (Sve je aktuelnija „Jututunska juha-haha”: i Mićun nije zaboravio da obeća isto ukoliko pobedi.) Tek na njima bi birači glasali za (programe), a ne protiv (Miloševića)! I zato, ako stvarno želi krupne reforme, treba ne samo da konsultuje, nego i da se sporazume sa ostalima! Radi toga treba stalno da neguje socijalni dijalog umesto samozadovoljnog monologa, u najboljem maniru ranijih vlastodržaca. Komunisti to nisu činili, ali oni su sebe shvatali kao elitu i to nisu krili. Sebi su time davali pravo da vode, čak nateruju ostale. Demokrate su nešto drugo, i ne mogu postupati kao komunisti a ostati demokrate. Ovako malobrojni (bez DSS i DHSS), pokušavajući radikalne reforme ili novi Ustav za koji je neophodna ustavotvorna skupština ili kvalifikovana većina u sadašnjoj (koju ne mogu imati), mogu biti samo Domaća Opozicija Svesti!

Krupni potezi zahtevaju obzirno i promišljeno postupanje, ne impulsivnost. Tu je zaista tačno da dvoje oči vide bolje od jednih... A mi smo upravo suočeni sa krajnje krupnim potezima, krupnijim nego što se to čini čak i onima koji ih izvode. Na primer, reforme u toku i projekti uopšte nisu reforme, isuviše su krupni! Reprivatizacija nije reforma nego revolucija, baš kao što je to, svojevremeno, bila privatizacija. Prodaja nacionalnog bogatstva strancima takođe nije reforma, kao što to nije ni ulazak u NATO ili uvođenje veronauke u škole. Nije to ni prelazak na devetogodišnju osnovnu školu, i opisno ocenjivanje u prva dva razreda! Način izvođenja nije bitan, revolucija može biti i mirna ili legalna. Ali upravo za takvu neophodan je socijalni konsenzus, u protivnom je puč, državni udar, koji takođe može biti bez krvi! Razume se, socijalni konsenzus neophodan je na nivou opštine a ne samo države. Ne zaboravimo da menjanje naziva ulica i trgova, uklanjanje starih i postavljanje novih spomenika, zamena ličnih dokumenata, firmi, pečata, štambilja i memoranduma…, zahteva puno energije i novca. A šta tek ako nova opštinska vlast, ne prihvati ono što je sadašnja „legalizovala”?

To što je krajem socijalizma pokušano sa „društvenim dogovoranjem” i što je nastao surogat, nije razlog da se ono u principu smatra socijalističkim i bezvrednim. Socijalni konsenzus isto je što i društveni dogovor, i u bilo čijoj praksi ne mora odgovarati imenu a ne samo u socijalističkoj… Da bi odgovarao nije bitno gde i ko ga inicira, već ko su mu učesnici.

Tu nema vrdanja, socijalni dijalog nije dijalog bilo kojih pripadnika društva, to nisu „pisma čitalaca” ili „forum javnosti”. Legitimni predstavnici današnjih društava samo su oni koji su za to legitimirani, i odavno su poznati. Predstavnici su, kad je reč o opštim pitanjima: vlast, opozicija, sindikati poslodavaca i posloprimalaca. I tačka! Proširivanje spiska je moguće i poželjno, ali ne na štetu pomenutih. Dijaspora i crkve kod nas su na vrhu liste ostalih, akademija nauka i univerziteti, profesionalna i staleška udruženja, savez potrošača, takođe, ako se radi o nečem užem. Ali, ni zajedno a kamoli pojedinačno, ne mogu zameniti bilo koga od pomenutih, mada je neko od njih nezaobilazan ako je reč o nečem užem! Uostalom, mnogi će se namrštiti što su skupa pomenuti svi koji su pomenuti, a mnogi zato što je neko uopšte pomenut... Sa četvoro prvopomenutih nije takav slučaj, osim ukoliko ne želimo da ignorišemo ustaljenu praksu tamo gde je socijalni dijalog stalan.

Pripremanje ovakvog ili onakvog, pa i sebi prilagođenog socijalnog konsenzusa, nije isključeno. Ishod socijalnog dijaloga nije unapred određen, neko ga može organizovati i zato da upozna eventualne reakcije na potez pre nego što ga povuče, i time ga i ne povlači... Demokratija je stalan socijalni dijalog mnogih, u njoj su isključeni samo manipulacija i nasilje radi dolaženja do konsenzusa, obaveznost prisutna u populizmu i totalitarizmu, plebiscitarnom cezarizmu karakterističnom za socijalizam. Politička borba kao konkurencija, uvažavanje drugih i njihovih interesa kao legitimnih i ravnih svojima, nešto je drugo. Ona pretpostavlja spremnost za borbu dozvoljenim sredstvima, za mišljenje trećih koji su u većini i čije mišljenje i interesi nisu izraženi („tiha većina”). Pre toga, podrazumeva spremnost za takvu borbu sa drugima da promene mišljenje i interese, odnosno prihvate iste od prvih. Bez nametanja svojih, a pogotovo bez političke, pravne ili čak fizičke eliminacije onih koji neće da napuste svoja mišljenja i interese!

Ali, svojevrsna eliminacija prisutna je samim odsustvom socijalnog dijaloga. Ništa se ne menja ako prihvatimo drukčiju formulaciju: dijalogom između onih koji vlast čine. Ukoliko ne zakeramo podsećanjem da dijalog postoji samo između ravnih, i pitajući koliko je dijaloga a koliko monologa, koliko diktata a koliko moljakanja, unutar aktuelne vlasti!