Umetnost omaža

Dvanaest neobično raspoređenih dela Milana Hrnjazovića, studenta treće godine FLU u Beogradu, nametnulo se temom starom koliko i prva sklonost čoveka da filosofira. Rađanje, smrt i svrsishodnost života, ma koliko bili naučno precizno definisani, religiozno obojeni, privlačni ili zastrašujući, večiti su pratilac svakoga od nas.

Ono što ovu izložbu čini osobenom je svakako tehnika izvođenja radova. Stvaralac nije odoleo izazovu nove umetnosti. Kombinujući ulje i kompjutersku grafiku umetnik otvara polemiku. Simboli sa kojima se susrećemo ne prete mističnošću, iščitavmo ih sa lakoćom. Kosmičko jaje u kom se ogleda svaka pojavna forma, embrion materije, jutro novog dana. Plameni dlan budi sećanje na zidine pećine u Gagrgasu, krik koji do nas dopire iz kamenog doba, želju i muku čoveka u pokušaju da ostavi trag. Umirujuće lice drugog sveta zrači odsustvom straha. Nova generacija stvaralaca – režisera, slikara, muzičara i pisaca pokrenula je trend.

Omaž je kao izražajna forma već dugo prisutan na umetničkoj sceni, ali uglavnom u obliku pojedinačne stidljive hvale ili pokude određenog umetnika, žanra ili pojave. Kraj Dvadesetog veka doneo je čitavu generaciju stvaralaca koji u pokušaju da isplivaju iz mnoštva informacija, opsena i uzora stvaraju autentičnu umetnost. Dodajući prepoznatljivoj tehnici enformela mitski simbol rođenja, dlanu u kom naslućujemo nepostojanost pop-arta - potrebu da traje večno, vizantijskom duhu ruho metafizike, umetnik na osoben način odaje poštu simbolima prošlosti. Stopljene u ritmu prastarih pitanja slike pred nama u tehničkom pogledu čine da granice stilova u umetnosti prestaju da postoje.

Tome doprinosi i senzibilitet novog tehničkog medija. Jutro, dan i smrt - tri kompjuterske grafike varirane sa neznatnim izmenama na prvi pogled odudaraju. Impresionističkom maniru slikanja u ciklusima Hrnjazović dopisuje nemoguće – tamu. U kompozicionom rešenju grafike su gotovo identične, dok boja i svetlost čine da plima optimizma nadolazi ili nestaje. Ali ne tamo gde bi to bilo očekivano. Život biva potamnjen, novo doba ne donosi mir - na trenutak kao da smrt trijumfuje. Bivamo poraženi. Tama, pojačana svedenošću prostora, od koje upalašeno skrećemo pogled u stranu naš je spas. Okupana svetlošću, pročišćena od praroditeljskih greha, stvorena istom božanstvenom promišlju nosi u sebi optimizam smrti. Ali ne smrti kao čina nestajanja već kao mogućnosti za život večni. Inovativna su i neobična rešenja prostornih dimenzija i tehničke perspektive. Naslućujemo da bi i oni mogli imati ekspresivnu funkciju. U cilju pojačavanja dramatičnosti umetnik i objektima podaruje snagu gesta.

Odajući poštu srednjovekovnoj duhovnosti, renesansnoj preciznosti, baroknoj ekspresivnosti simbola, ali i ocima moderne umetnosti – impresionističkoj maniji ponavljanja forme, De Kirikovoj otuđenosti, masovnosti pop-arta, zvučnosti apstrakcije, tehnici majstora enformela, Milan Hrnjazović je uspeo da zadovolji Sezanove zahteve - realizam, preciznost, protest protiv banalnosti.