Valjevac Aleksandar Popović

Zanimljivu knjigu o Aleksandru Popoviću, značajnom dramskom piscu i „poslednjem srpskom boljševiku”, napisao je novinar Radovan Popović. U njoj je, uz mnoštvo epizoda iz piščevog života, unekoliko razjašnjeno i dramatičarevo poreklo. Učinjeno je to onako i onoliko koliko je bilo celishodno za izdanje koje se rasprostrlo na 134 strane, ispunjene i mnoštvom fotografija i drugih ilustracija.

U tom životopisu ima i činjenica koje kazuju o porodičnim korenima Aleksandra Popovića u Valjevskom kraju. Radovan Popović na samom početku ove svoje knjige, najnovije u dugom nizu sličnih što ih je posvetio značajnim srpskim piscima i književnim pojavama među Srbima, o Aleksandru Popoviću kazuje:

„Rodio se u Beogradu 20. novembra 1929. godine, i u rodnom gradu, u kojem je ceo život proveo, umro 9. oktobra 1996... Rođen je u uglednoj građanskoj porodici, okružen ljubavlju bogatih roditelja. Njegov otac Momčilo bio je industrijalac – bavio se niskom gradnjom – i imao čak tri automobila, a mati Stanojka, rodom sa Uba, podizala ga je uz negu i pažnju svojih pet sestara i od njega tri godine starijeg brata Dimitrija”.

Majka je mladom Aleksandru pričala o dalekim precima, „među kojima je bilo hajduka, barjaktara, vojvoda, ali i intelektualaca”. Toj plejadi pripadao je i piščev deda po majci, „Milivoje Miša Prekodrinac  (zato što se doselio iz Bosne; imao je sa ženom Mirićijom osmoro dece) bio je nesvršeni pravnik, ugledni radikal, čak i predsednik Ubske opštine”; sa te dužnosti „otišao u rat i nije se vratio”. Sa majkom i tetkama Aleksandar je u ranoj mladosti odlazio u pozorište i time bivao fasciniran. Majka mu je bila pobožna, „držala je, sve do svoje smrti, u dubokoj starosti, do svih običaja: kandila, sveća, panaija, dobočinstava...”

Otac Momčilo je, kad se Aleksandar vratio iz petogodišnjeg zatočenja na Golom otoku, „odbio svaki kontakt sa sinom” ali ga je docnije ipak „angažovao da mu pomaže u asfaltiranju ulica”.

Dimitrije, Aleksandrov stariji brat, poginuo je „pred sam kraj Drugog svetskog rata”. Jedna od tetki, majčinih sestara, zvala se Selena.

Predosećajući svoj kraj, pisac „Razvojnog puta Bore šnajdera”, „Ljubinka i Desanke”, „Čarape od sto petlji”, „Krmećeg kasa” i mnogobrojnih drugih dramskih dela želeo je „da počiva u porodičnoj grobnici u Nepričavi, selu između Uba i Valjeva”. Učinjeno je, ipak, drugačije – sahranjen je na beogradskom Novom groblju, u Aleji zaslužnih građana.

Knjiga Radovana Popovića „Poslednji srpski boljševik” odličan je aktuelni podsticaj nastojanjima da se bar još u ponečem približimo potpunom razjašnjenju valjevskog porekla Aleksandra Popovića.

Počnimo od mesta njegovog rođenja. U svoju knjigu „Pozorište u Valjevu 1860-2010” uključili smo i ovakvo svedočenje Jovana Ćirilova, preuzeto iz NIN-a od 18. oktobra 1996: „Rodio se pre 67 godina na Ubu, majka mu je otišla sestri bliznakinji da se porodi. Kad je Aci dojadilo da objašnjava kako se tamo kao novorođenče obreo, počeo je da piše da se rodio u Beogradu gde se i začeo i odrastao”.  Ub mu je kao mesto rođenja upisan i u „Jugoslovenskom književnom leksikonu” iz 1971, takođe i u „Enciklopediji srpskog naroda” iz 2008. i srpskom izdanju „Britanike” iz 2005. godine gde, čak, stoji da se i školovao u rodnom mestu („a od 1950. živeo je i radio u Beogradu”). Oslanjajući se na dokumentaciju Muzeja pozorišne umetnosti, tvorci leksikona „Ko je ko u Srbiji ‘95” opredelili su se za Beograd kao mesto rođenja Aleksandra Popovića. Tako je, uostalom, učinio i Radovan Popović u knjizi koja nas je podstakla na ovakvo traganje a pre njega Milisav Savić, u svom leksikonu „Ko je ko – pisci iz Jugoslavije 1994”.

Tu dilemu na nesumnjiv način razrešava ubska matična knjiga krštenih u kojoj je upisano da je Aleksandar Popović rođen na Ubu 20. novembra a kršten („u domu roditelja”) 15. decembra 1929. godine. Detetov otac Momčilo, „trgovac iz Uba”, bio je tada star 28, majka Stanojka 24 godine. Aleksandra je krstio ubski sveštenik Ljuba Kostić, kumovao Vojislav Keserović, trgovac iz Beograda. Uz te podatke još je upisano (dakako: kad je za to došlo vreme) da je piščev brak sa Danicom Đuričić prestao njenom smrću, 29. novembra 1984, i da je on u novi brak, sa Nevenkom Lanbauer, stupio 30. avgusta 1989. godine u beogradskoj opštini Vračar. Ubeležen je i datum Popovićeve smrti.

Od Jovana Ćirilova je i dragoceno, za našu zainteresovanost nažalost odveć kratko, kazivanje o Popovićevim roditeljima: „Rodio ga je otac trgovac i majka domaćica, rođena Valjevka. Roditelji Momčilo, od milošte Moma, i Stanojka, upoznali su se u jednoj amaterskoj trupi u Valjevu kad su igrali Molijera. Otac je imao radnju u Valjevu, magazu u Beogradu u Karađorđevoj i kuću u Ulici prote Mateje, koju je srušila ratna bomba”. Od Milutina Jovanovića Đoke ostala je, pak, tvrdnja, objavljena 24. oktobra 1996. u „Tamnavskim novinama”, da je Momčilo Popović bio na Ubu jedan „od osnivača Diletantskog pozorišta Tamnava” i da je pripadao prvim njegovim glumcima.

Nove pojedinosti o Aleksandrovim roditeljima doznajemo od njegovog srodnika Dimitrija Popovića, nastavnika u penziji, nekadašnjeg direktora valjevske Osnovne škole „Andra Savčić”. Stanojka i Momčilo počivaju na seoskom groblju u Stepanju. Kad je Aleksandar umro, stepanjskim Popovićima je javljeno da će i on biti sahranjen u Stepanju ali je ipak prednost pripala Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu. Momčilo je u tom selu i rođen (njegovog oca zvali su Puja). Kao vlasnik radnje za poslove u oblasti graditeljstva dosta je sarađivao sa valjevskom  „Jablanicom” i u prvo vreme stanovao u „Grandu” i „Narcisu”, potom u sopstvenom dvosobnom stanu u zaleđu robne kuće „Beograd”.

U matičnim ubskim knjigama, venčanih, i valjevskim umrlih, nalazimo potvrde za ta kazivanja ali i nove činjenice od značaja za ovo istraživanje. Stanojka Nikolić iz Stublenice, ćerka Miše i Mirićije, sa Momčilom je venčana na Ubu, 22. novembra 1925. godine. Kumovali su Sveta Milosavljević iz Beograda i Ubljanin Vićentije Stanić.

Momčilo je umro u svom valjevskom stanu (Trg maršala Tita lamela 5) 13. januara 1975. godine uveče. Matičar je uz taj podatak upisao da je on rođen u Stepanju 25. februara 1904. i da su mu se roditelji zvali Miroslava i Milorad.

Popovići iz Stepanja su krajem 18. i u prvim decenijama 19. veka imali u svom rodu nekoliko sveštenika pa se po njima tako i prezivaju. Toj porodičnoj skupini pripadao je i ikonopisac Jeremija Mihailović ili Popović koji je umro 1825. godine.  A o Nikolićima iz Stublenice zasad se može reći samo to da ih je u vreme popisa iz 1863. tamo imalo samo u jednom domaćinstvu.

Nastavnik Popović nam je kazao i to da je Aleksandrov brat Dimitrije stradao negde u Sremu kao mobilisani pripadnik Ravnogorskog pokreta. Docnije su mu posmrtni ostaci preneseni na groblje u Stepanju. Aleksandar ima i sestru Miru, živi u Nemačkoj, udata je za lekara Beograđanina.

Ubski učitelj Vićentije Stanić, kum na venčanju Stanojke i Momčila, središnja je ličnost onovremenih ubskih teatarskih pregnuća što uvećava verovatnost o izvesnom pozorišnom angažmanu i ovo dvoje zaručnika što je, bar unekoliko, bilo znano i Đoki Jovanoviću i Jovanu Ćirilovu. Uzdamo se da će i o tome, bar naknadno, moći da se dozna štogod više.

Inače, u svojoj knjizi o Aleksandru Popoviću, bez koje ne bi bilo ni ovog bavljenja književnikovim valjevskim poreklom, Radovan Popović je spominjao i nekoliko drugih Valjevaca, pozorišnih umetnika i književnika: Vojislava Brajovića, Mila Gligorijevića, Milovana Danojlića, Nenada Jezdića, Desanku Maksimović, Jasminu Ranković-Avramović.

A sahrana Aleksandra Popovića – među srodnicima, prijateljima i znanicima poznatog i kao Žak, Aca, Ale, Aleks, Ap – završena je Raičkovićevom „Kamenom uspavankom” koju je čitao najmlađi Avgust iz poslednje dotadašnje podele „Ljubinka i Desanke” – Nenad Jezdić.