Valjevci na Mon Blanu

Naša ekspedicija trajala je od 23. marta do 11. aprila, baza je bila u Šamoniju, a Mon Blan smo osvojili 7. aprila u 17 sati. Koliko nam je poznato, bio je ovo prvi zimski uspon alpinista iz Srbije i Crne Gore, odnosno najraniji uspon u zimskim uslovima na Mon Blan iz naše zemlje. Što se tiče 2006, popeli smo se na Mon Blan kao treća naveza iz celog sveta.

Pričalo se kako je penjanje na Mon Blan pešačka tura, ali ono na šta smo naišli nije tako izgledalo, bar nama. Od januara ove godine do trenutka kada smo mi započeli penjanje na vrhu Mon Blana bila su dvojica Italijana i dvojica Austrijanaca. Jer, Grand des Mullets ruta-poznata kao zimska turno-ruta, ujedno i jedna od najdužih.

Uspon na „krov Evrope” započeli smo 1. aprila u Šamoniju, na 1.035 metara nadmorske visine. Usledile su potom dve noći spavanja, na 2.500 i 2.700 metara, u šatoru, obe prinudne zbog loših vremenskih uslova, ova druga bila je na glečeru Boson između pukotina. Zatim smo dve noći proveli u domu Grand des Mullets, na 3.051 metar, gde smo čekali da prođe snežna oluja.

Konačno je došao i dan uspona, petak, kada smo se popeli sa 3.051 metar na 4.807 metara (oko 1.800 metara visinske razlike). Krenuli smo oko 3 ujutru, oko 9 sati bili smo na Vallot-u. Tu smo se smrzavali dva-tri sata opet čekajući bolje vremenske uslove. Posle kraćeg presabiranja odlučili smo se za vetroviti uspon na vrh, gde smo stigli u 17 sati. Povratak nazad do Vallota započeli smo u 20 sati, a u dom Grand des Mullets stigli smo sutradan oko 9 ujutru. Nešto pre našeg pokušaja odustale su dve naveze iz Nemačke. Taj dan bio je vedar i jako vetrovit, sledio je povratak do Doma, a zatim i do Šamonija.

Uspon je izveden na turno skijama do ispod Vallota, na 4.360 metara nadmorske visine, gde je već sve bilo ledeno. Od tog trenutka peli smo se koristeći cepine i dereze. Sledilo je nekoliko cugova u snegu, u navezi preko grebena, pa zatim do vrha. I sve to pri jako niskim temperaturama, po dubokom snegu, uz lavine i ogromne strehe. Svake noći čekalo nas je topljenje snega za vodu i kuvanje supica i makarona od heljde, do 3-4 ujutru.

Prelazak glečera Pond ili Bosson i pukotina između ledenih blokova na glečeru, prelepi zalazak Sunca sa oblacima na 2.000 metara... Taj prizor smo dočekali u domu na 3.051 metara, 4. aprila. Iako je bilo dosta snega, koji je popunjavao ove pukotine, bilo je propadanja kroz površinski sloj snega u nekoliko navrata (svako od nas „imao je tu čast” po tri-četiri puta).

Na uspon smo čekali čitavih 12 dana u Šamoniju zbog nestabilnog vremena i lošeg snega. Vremenski uslovi i sneg nisu bili najbolji ni za vreme uspona. Prethodni dan je napadalo oko metar svežeg snega, a o prethodnim danima bolje da ne pričamo. Generalno, problema nije bilo osim manjih promrzlina na nogama (koje tek treba lečiti). U svakom slučaju, bila je to odlična avantura.

Učesnici ekspedicije bili su članovi: Gorske službe spasavanja Alpinističkog odseka Beograd, Speleološke grupe Društva istraživača „Vladimir Mandić Manda” iz Valjeva, Alpin kluba LA Dreamers-a iz Lazarevca, Planinarskog društva „Avala” iz Beograda.