Valjevo: primeri poželjnog ekstremizma

Revija „Kolubara” je u svom martovskom broju pisala o Ivani Savić, mladoj Valjevki kojoj su se u Nebraski (SAD) dešavala čuda. Otišla je tamo u avgustu 1998. godine na devetomesečno dopunsko školovanje, a njen povratak onemogućio je NATO bombardujući Srbiju. Imala je onda 17 godina, dva puna kofera koječega i neostvarivu želju da se vrati svojima u Valjevu.

Upisala se tamo na studije ekonomije i dizajna, postignutim uspehom je pretekla sve u generaciji i uputila se na magistarske studije. Radom i pameću ponovo se izborila za primat i stekla mnoštvo počasti. Kao jedini generacijski predstavnik obratila se učesnicima velike i raskošne godišnje univerzitetske svečanosti što pre nje nije doživeo niko od studenata pristiglih iz država izvan SAD. O Ivani su opširno pisale tamošnje novine Bellevue Leader. A kad joj je, prema ustaljenoj praksi univerziteta, ponuđeno ispunjenje jedne njene želje, Ivana Savić se opredelila da na univerzitetsku svečanost, gde je ona u važnoj ulozi, doputuju iz Valjeva obe njene babe – Stanislava Savić i Ljubica-Lola Medenica i deda Dragiša Medenica. Doktorske studije su nova avantura u koju se uključila ova odvažna Valjevka.

Ove valjevske novine su tokom proteklih godinu dana obelodanile i niz drugih i drugačijih primera poželjnog ekstremizma mladih. Trojica mladića iz Speleološke grupe Društva istraživača „Vladimir Mandić Manda” – Vladimir Milutinović, Nemanja Nešković i Ivan Nastić – opisali su u „Kolubari” svoje učešće u penjanju na Mon Blan u surovim zimskim uslovima. To pre njih tako rano (u vremenu od 23. marta do 11. aprila) nije učinio niko iz naše zemlje, a na početku 2006. godine pretekle su ih u svetskoj konkurenciji samo dve ekspedicije.

Pripadnike valjevskog Društva istraživača, one koji su ga osnivali 1969. godine i mnogobrojne što su mu se docnije priključivali, u nova a davno željena iskušenja poveli su David Maksimović i Ognjen Jović. Završavajući studije arhitekture napravili su projekat za novo zdanje Doma istraživača, koje već postaje stvarnost privlačeći pažnju Valjevaca. Izrasta na mestu gde se donedavno Domom istraživača zvao jedan ruševni kućerak.

Ognjen i David su i predvodnici u svim radovima koji se izvode poput nekadašnjih seoskih moba. Zajednički, sa radošću, raskrčili su neveliki prostor na obali Kolubare, sa raznih strana prikupljali (i još to čine) potreban građevinski materijal. Već su utemeljili tu svoju buduću kuću, a onda počeli i da je zidaju... Završeni su podrum i prizemlje, uzdaju se da će je do naredne jeseni staviti pod krov. Količine raspoloživog građevinskog materijala i raspoloživog novca uslovljavaju dinamiku te izgradnje.

Budući Dom valjevskih istraživača (mladih po godinama ali i onih drugih – mladih duhom) rasprostiraće se na 380 metara kvadratnih. Okrenut je i otvoren prema znamenitoj reci (kojom malo vode otiče) i starom ali i te kako lepom parku „Jadar” na drugoj rečnoj obali. Njegovi tvorci su ubeđeni da će ta građevina po svemu podržati neke buduće istraživačke ideje ne zanemarujući ni ono što je od prethodnika nasleđeno.

David Maksimović, sadašnji predsednik Društva valjevskih istraživača, priželjkuje znatniju podršku od dosadašnje, ma sa koje strane ona pristizala. Zadovoljan je, dakako, i onim što su do sada učinili u svom nesvakidašnjem neimarskom poduhvatu. Svakoga ko bi hteo da se podrobnije obavesti o Klubu i njegovim ovovremenim pregnućima upućuje na internet adresu Kluba: www.istrazivaci.org.yu

Valjevskom sportu, međutim, poodavno ne cvetaju ruže. One su, međutim, baš u toj oblasti ucvetale i to na najraskošniji mogući način premladoj Kristini Živanović, učenici osmog razreda Osnovne škole „Sestre Ilić”. Na Svetskom kupu u karateu, održanom u Nemačkoj, Kristina je u konkurenciji kadeta osvojila – zlatnu medalju. Za taj uspeh njoj je u Valjevu, za skori praznik ovoga grada (slavi se svakog 20. marta), dodeljena glavna opštinska nagrada. Među ovogodišnjim ali i svim dosadašnjim dobitnicima toga priznanja Kristina je najmlađi laureat.

Ovo opisivanje ponekih raznorodnih primera poželjnog mladalačkog ekstremizma zaključujemo predočavanjem činjenice da u valjevskim srednjim školama postoje čitava odeljenja u kojima nema ni jednog pušača. Ili ih je sasvim malo. A u ona davna i čedna vremena njihovih očeva i dedova, kad je „jedino imalo po svemu primerne mladeži”, takve sitnice su bile nezamislive. Svedočeći o tome po svome iskustvu i sopstvenom pamćenju, ovaj novinar je sklon uverenju da od ovovremenih mladih ljudi nikada nije bilo boljih, nije bilo pametnijih, radnijih, lepših, vaspitanijih, itd. devojaka i mladića.

Ima, doista, i izuzetaka koji kvare opštu predstavu. O tome u ovom serijalu javljaju iz drugih varoši. Prenebregavaju pri tome pokatkad ono što je preovlađujuće. Što je dragocenost.