Valjevski šetač

Marija Andrić živi u maloj Ulici braće Jugovića, kod kovača, i oseća se Tešnjarkom za svojih petnaestak godina. Kaže da bi volela da oživi stara čaršija. Da se ponovo u njoj nešto dešava. A šta iz saznanja jedne devojčice upozorava da se nešto mora učiniti protiv umiranja najstarijeg gradskog prostora. U Tešnjaru se neće otvoriti neka limarska radnja, ili stolarska, teško opstaju i servisne radionice. Tešnjaru jedino priliče, a za to su i kuće podizane, neke druge veštine. I to se zna – šta je bilo, čega nema a moralo bi ga biti. Hoće li biti naslednika za onih nekoliko zanata, sajdžijskog, grnčarskog i tkačkog, recimo. Sve spalo na tri slova.
Tešnjarci se u siromašnim vremenima bore da od svojih kuća naprave pristojne stanove, a od njih se ne živi.

Tešnjar, umesto zanatske četvrti sa restoranima i galerijama, prerasta u stambeno naselje skučenog stanovanja, koje će neminovno izbrisati polako i to što jeste zanatlijska, dućanska ostavština iz dalekih vremena. Gasiće se lokali zarad stambenih potreba. Grad očito nema odgovora na pitanje šta i kako dalje nakon onog poleta da se uredi nekadašnja Ulica Ive Lole Ribara, sada nastavak Birčaninove. Nema prečeg posla u ovim vremenima za grad. To Marija Andrić oseća kao nedostatak i prazninu. Trebalo bi i pre njene generacije učiniti nešto.

VIRTUELNI VAŠAR

Ima više od dve decenije kako je iz centra ovog grada iseljen vašar. Nije se od buke, razglasa, noćnog arlaukanja moglo živeti. Ta buka ugasila je možda najstariju insticiju zajednice i na ovim prostorima: okupljanje radi poslova, trgovanja, informacija.

Vratio se vašar, doduše ne na isto mesto ali u grad. U Knez Miloševu, na Trg kneginje Ljubice. Vašar bez publike, jakih razlasnih kutija, šljašteći, estradni. Na trgu koji je grad uredio i zaboravio da kao domaćin utefteriše u svoje posede.

Na ovom novom, za razliku od onog sajamskog, nema naroda. Ne dolaze da trguju i na svirke sa pevaljkama seljaci kao što su iz sela dolazili na valjevski vašar. Roba nema ali ima pevaljki i velikih, crnih razglasnih kutija. Nema ni varošana. Zapravo, nema publike. Imamo tih nekoliko sati noćnu reviju svega što smo mislili da je iz grada otišlo na urbanu marginu, što je zapravo već umiralo. U spoju sa u nas pogrešno protumačenim pravom vlasništva dobili smo i našu verziju prava na kulturu.

Kulturu šatre, utemeljene na shvatanju da se od svog dvorišta može napraviti pozornica.

LAS VEGAS NA NAŠ NAČIN

Veliki lokal, nekad samoposluga u prizemlju višespratnice, preuređen je u mali Las Vegas u valjevskom najvećem naselju ispod Ulice Uzun Mirkove. Imate sve: tombolu, bingo, igrice na ekranima, svetleće epruvete i naprave za kuglice sreće; na razglasu ritualno ređanje brojeva. Prostor svetao, uređen, čist, skoro sterilan, sa bifeom, stolovima, stolicama, separeima...

Ljudi koji žive u okruženju ovog valjevskog najvećeg lokala za igre na sreću, imaju i priču: da je lokal zakupio naš čovek iz Amerike, da je on „od onih”, iz onog gore sela podno planine i da čovek ima para da plaća. A mnogo košta... Ništa valjda kao te kockarnice, igre na sreću ne odslikava siromaštvo u koje se zagazilo. Siromaštvo iz koga se mora izaći. Pa i ta priča o našem čoveku iz Amerike, čak i da je stvarna.
Napredovali smo. Od sitne kocke na tomboli u Bulevaru do avenije u Las Vegasu.

STAZA

Zamislite da ste krenuli u zoru, pre vrućina iz centra pored novog Hrama, preko mosta, livadicom između „Krušikovog” stadiona i Gradca, pa pored ustave u hlad drvoreda Prve brazde. Pešice ili na biciklu.

Tuda prolaze hiljade Valjevaca i u rano jutro i popodne. Noću ređe jer nema rasvete. Dok idete tom stazom ceo grad je oko vas, nema buke, nema prašine, pa ni smoga. Prava pešačka zona. Samo malo da se poradi, da kad padnu kiše nema blata. I po koja sijalica. Naći će se i po koja klupa za starije da ispod preostalih topola, uz svežinu sa Gradca, predahnu od tropskih vrućina do raskošnih sumraka.