Valjevski šetač
„Mi smo sagradili kuću, 1965. godine, kada je ovde bila bara, kada su tu bile samo tri kuće, stalno u vodi. Kad je ,Krušik’ izdržavao ona silna preduzeća i kad su plate bile plate. Onda smo udarnički gradili stadion. Bilo je tri ili četiri dnevnice - ako ne dođeš kad se odredi, odbiju 20 odsto od plate. To smo uradili, pa smo onda skupljali pare za jezero, bazene, kupalište, šta sve nije pominjano. Od toga nije bilo ništa. Bilo bi nam lepo, bila bi to divota da se ovo uredi! Kad je drvored sađen? Ne mogu da se setim ali znam da je to dala Opština da se uradi za neki Titin rođendan. I ovaj ovde, baš pred našom kućom, nekako je najveći, a skoro su se svi održali”, priseća se penzionerka Jelena Delić, koja živi u Suvoborskoj na broju 26.
U jednoj od onih porodičnih kuća u nizu od početka ulice, odmaknutih daleko od trotora, sa prostranim dvorištima. O vremenu kad su urbanisti imali odgovore i autoritet. Dok idete tim delom Suvoborske ulice gotovo da ne verujete da je tako šta moguće, da za sve ima mesta i prostora i da sve funkcioniše. Pa i drvored, 28 stabala divljeg kestena. Nakon poslednjeg stabla, druga je priča. Bliža ovim vremenima. A za jezero i bazen, za kupalište - ima šansi.
TRANZICIONE PRODAJE U anketi na Radio Valjevu, građani govore o tome da li čuvamo ono što nam je ostavljeno u baštinu. Izdavaja se muški glas starijeg čoveka. Predstavlja se kao Ljižanin, koji je, eto, upravo zbog toga i došao u Valjevo. Da vidi može li se ponešto od prodaje najvrednijeg u toj varoši sačuvati. Kaže: „Imali smo u Ljigu tri zgrade koje je trebalo sačuvati. To je bila prva podignuta kuća u varošici, kafana Čede Nedeljkovića, i ona je srušena. Inženjer Pajkić je uništio. Druga zgrada, takođe kafana, sto godina je imala, i ona je porušena. A ono za čime me srce boli, zbog čega sam ovde i došao, to je Železnička stanica iz 1916! I ona je prodata! A ja sam želeo da to bude Ljiški muzej. Eto kako mi čuvamo!”
Mi u Reviji „Kolubara” prepoznajemo reči našeg saradnika, ljiškog fotografa u penziji, hroničara ove varoši na granici nekadašnje Drinske i Dunavske banovine, Dragoslava Cila Marjanovića (83). Samo on ume ovako da se bori za Ljig i Ljižane!
PAUČINE Ni krtice im nisu ravne: kroz dvorišta, bašte u cik-cak, oko kuća, pod prozore, kroz guste drvorede, korene u parkovima, preko ulica i troataora - svugde se kopa, danima, mesecima, godinama. Nikad kraja. Zaboravio se i početak. Postavlja se telefonska mreža. Tražite neki smisao, logiku trase, čini vam se da ni radnici nisu baš sigiurni kuda će to kanal ići, ponekad se da videti nekakav papir „u rukama glavnog”. Kako li će sutra, kada i ako počnu kvarovi, tek biti traganja i prekopavanja. Teško gradu koga čeka (bar) još jedno prekopavanje, za toplovode.
Stoga, konačno bi valjalo uvesti urbane standarde, a poznati su, za sve telefonske, strujne i ine mreže. Da se ukinu „paučine” iznad zgrada, između zgrada, ispod zgrada, da nam kablovi kao kobre ne vise nad životima, da nam na trgovima i raskrsnicam ne stoje trafo-stanice, da se kuće ne budže i ne ruže konzolama i sanducima. Da nam pod prozorima ne stoje bandere. Valjda smo grad. I valjda grad zna šta neće.
LEBDEĆI VRTOVI I GARAŽE Kao po pravilu, to su višespratnice na uglovima ulica. Izazovno za projektante. Višespratnica na ulazu u Tešnjar, na uglu Knez Miloševe i Radničke kod kasarne „Kadinjača”, na uglu ulica Hajduk Veljkove i Pantićeve. Lokacije jedva za kuće na sprat a kamo li za zgrade sa tri ili četiri sprata i lokalima u prizemlju. Svaki santimetar je izgrađen. Razumljiva logika investitora, što više na malom – veći profit. Sve ostalo isporučuje se gradu: nema parkinga, nema garaža ali su tu trotoari za zadržavanje „tik uz ulaze za lokale”. A dvorišta, čemu to, za to su parkovi...
Gde je greška? U namerama investitora? U gradskim planerskim službama, koje te sadržaje nisu rešavale blokovski? Sad caruje parcela i na njoj sve.
