Valjevski šetač
Ovaj grad prosto vapi za dizajnerom, arhitektom javnih prostora! Nižu se slučajevi za koje se može reći da ima i para i želje, ali zalud sve to kad je nevešto, nezgrapno, laički. Ko oblikuje, od ponuđenog bira primereno. Ko se pita i konsultuje? Ko dobre incijative usklađuje sa valjevskim javnim prostorima? Takva adresa, i ime, nažalost, ne postoji.
Stazom za pešake preko velikog, prostranog platoa kod nove pijace niko ne prolazi. Prosto odbija jer je omeđena pobodenim u asfalt gvozdenim šipkama. Za parternu rasvetu na prostoru kod zgrade Skupštine opštine smo svi, ali da li je trebalo stubove stilski uskladiti sa pre toga postavljenim svetiljkama na stubovima opštinskog zdanja? Previše stubova za mali prostor, stilski pre leže arhitekturi sa početka prošlog veka. U Karađorđevoj ulici, umesto parkiranih vozila, dragoceni zeleni „potok” mogao je bar malo da „meandrira”.
A šta će tek biti sa fasadom na opštinskom soliteru na kojem će biti primenjena, odlukom komisije za izbor rešenja, kombinacija plastične stolarije, alukobonda i, na stubovima, „tvrdog” materijala? Da li su male, uske ulice morale da imaju, u dva nivoa, trotoare i kolovoz, pa uskim trotoarima niko i ne ide? Kako pomoći vlasnicima letnjih bašti da ne bacaju pare u podijume, taj „dizajnerski bes”, pa da budu oni, njihovi gosti, ali i grad zadovoljni? Koje klupe smestiti u koje gradske prostore? Kakve korpe za smeće, koja boja za fasadu bar u najužoj gradskoj zoni… Koga o svemu ovome da pitate?
NJIVA, NA NJIVI KUĆA, DO KUĆE FABRIKA
Slika kao iz nadrealističkog filma. Na dugoj parceli, koja se pruža od puta što iz Mionice izlazi prema Vrujcima, tek ozidana porodična kuća sa tremom na četiri vode. Crveni se cigla, nešto jače još uvek nepokisli crep, vide se ukućani: posluju - ulaze, izlaze… Na samoj međi placa, koji je doskora bio oranica, velika hala u izgradnji. Visoka najmanje kao pet kuća, duga da joj se kraj ne vidi. Od asfaltnog puta, niz pomoćnih zgrada prepoznatljivog ulaza - slika ovovremenog standarda industrijskog oblikovanja. Pa kamioni, prikolice… Okolo nema kuća, fabrika, hladnjača. Bar za sada. Samo njive, uglavnom uzorane. U daljinama crvene se novi krovovi. Prostor se intenzivno gradi, menja se izgled izlaza iz varoši Mionice u plodnoj, prostranoj dolini Ribnice. Vidi se i stihijnost.
Ko će kome u toj komšijskoj sudbini smetati? Domaćinstvo fabrici, ili obratno? Kakva je to sila, kakva je to nužda naterala jednu porodicu da gradi okućnicu pored fabrike u današnja vremena? Ili, možda, to isto treba pitati za fabriku. Ipak, svejedno je sada kada su „objekti” pod krovovima. Pitanje je trebalo pre gradnje postaviti u Opštini, urbanistima.
ZALUDNOST
Licitirane su ponovo lokacije za trafike na platou kod Doma kulture i na ulazu u park na Keju. Lokacije na samim prilazima mostu za koje su generacije iza nas, ali i naše, toliko pisale, apelovale na programima lokalnog radija, kod opštinskih funkcionera, da bi ti prostori morali biti pošteđeni svojevrsnog ciganluka. Da je tako šta i slika kulture jednog grada.
Nema osetljivosti na takva upozorenja javnosti, pa kad se i pita odgovori se onim poznatim - „pa to je privremeno, na pet godina”... I tako se nižu petogodišta bez kraja.
NEDOVRŠENOST
Pet solitera markira putanju Sinđelićeve ulice i prilaz Kolubari. Svedoči i o nekom vremenu i stilu. Mudra povučenost prema unutrašnjosti bloka ublažava masivnost koja dominira. Do ulice mali travnjaci, pred nekima i poodraslo drveće, parkirana kola između. Sve to zatvara pogled iza, na sliku urbane nedovršenosti, nedorečenosti i ravnodušnost ljudi koji tu žive. A u soliterima i susednim zgradama živi najmanje hiljadu ljudi. Ispod njihovih prozora prašina, blato, gde ko stigne parkira vozila, do kanti za smeće može se samo imrovizovanim stazama. Ponegde, neki stubovi ocrtavaju (valjda) pripadajuće parcele pojedinim zdanjima. Prostori neuređeni, haotični, povodi za svađe, osvajanja teritorija... A ima mesta i za sređena parkirališta i dečiji vrtić i betonske staze, prilaze, za tako potrebne klupe za stare i mlade, za cveće i baštice... Za sve.
