Valjevski šetač
Prvi od deset lokala na početku valjevske prve tržnice, od mosta na Kolubari, ima četiri metalna izloga, od kojih su dva i vrata. Drugi lokal, ili druga dva, imaju takođe metalne neinventivne izloge. Sledi možda jedini pristojan, drveni, tipski prepoznatljiv, uz dobro pogođenu boju fasade. Pa onda najveći, sav okovan metalom, kao da se neko šalio šta se sve u nas može od neukusa. Uz njega mali izlog, ambicioznije zamišljen, sa mermernim ramom u staklenom zidu. Pa onda nekakva verzija i metalnog i drvenog, da pogrešiš gde je ulaz. Pa izlog „pekarski” high tech, uz njega „metalizirna” mesara, pa crveni limeni izlog, pa onda opet neka verzija belosvetskog dizajna.
Deset lokala, deset priča o palanačkoj, periferijskoj nepismenosti. Blagi haos - kaže mlađi svet - iz kog se što pre treba prenuti. Jer, uređuje se plato iza Kasapa, već startuju ambicije vlasnika za izlozima, restoranima i prema Kolubari. I budu li neprikosnoveno dirigovali svoju predstavu „javne” lepote, bolje da se tog buvljaka Valjevo unapred odrekne. „Kasapima” treba jedinstven i urbanistički i dizajnerski odgovor. Što pre. Ili sve to srušiti i dobiti pogled na zdanje Muzeja, sa reke.
Izgubljena obala
Nije u magli, nije ni pod pritiskom vremena i ćudi. Jednostavno, niko nije onaj blagi, skoro nežni i prelepi luk Kolubare kad ulazi u grad sagledao onakakvim kakav je već bio. Na desnoj obali, pre mlina na Jadru, onog starog, protezao se pojas obale, kao zeleno ostrvo omeđeno visokim topolama. Na njih liči drvored na fotografiji, snimku panorame grada sa pogledom sa Vidračkog paviljona pre jednog veka.
Trebalo bi sa istih mesta slikati grad, njegove prostore i zdanja. Pa te fotke staviti pored starih i videti šta se između dva veka dešavalo, šta se izgubilo, šta se – što je najgore – uništilo, a nije smelo. Ne radi sentimenta i žala za prošlim, već sa istim vrednosnim kriterijumima, meriti i ceniti. Onog malog zelenog ostrva - obale, nema.
Zeleni pojas
Stižu vesti: naša prestonica vapi da obnovi, uspostavi zaštitne zelene pojase, da ga njima prošara, provuče gde bi moglo - po svaku cenu. Holanđani čuvaju kilometarsku peščanu plažu bez i jednog traga civilizacije, pa i korpe za otpatke, sa strogom zabranom da se išta zida u okolini.Čuva se za ljude da upoznaju pesak, more, nebo, vetar. Da osete sva čula u dodiru sa primarnim.
A u nas su urbanisti zagovarali, koju godinu unazad, da se zeleni zaštitni pojasi ukinu, da se to sve isparceliše, izgradi. Pa mi imamo brda, planine, dvorišta! I tako krene gradnja bez plana i reda, brda postaše klizišta, od podzida ni kuće se ne vide. Ulica jedva i za pešake. Ni vetrovi kao da ne zalaze u te lavirinte. Od šume betona jedva da ima koja saksija.
Sinđelićeva u rukama graditeljki
U istoj ulici, Sinđelićevoj, skoro u isto vreme, tri dame valjevske arhitekture svojim zdanjima trajno će promeniti njen izgled. Najpre, Ružica Makisimović, spratnim poslovno-stambenim objektom postavljenim u dubinu duž uske parcele na broju 28, na mestu nekadašnje kafeterije „Balkan”. Iako još u gradnji, blago zasvođen erker „komunicira” u dubini sa jednom ranije podignutom zgradom. Kontinutet. Na istoj strani, Anđelka Mandić-Milutinović otkriće nam se kao projektant stambene višespratnice na broju 36, na nekadašnjem placu pokojnog obućara Miće Aksentijevića Kekavca, u okruženju i takvih višesratnica kao što je prva Jablaničina „crvena karingtonka”.
Preko puta, od broja 45 do broja 51, na placevima sada pokojnih Pere Matića, dr Milana Stanišića, kazandžije Dragiše Sekulića i podstanarske porodice Grozde Vojić, arh. Jasmina Popović ponovo je na iskušenjima gradske stambene kuće. I susedstva Belobrkove „Radišića kuće”, na uglu Sinđelićeve sa Pantićevom ulicom. Kakvo uzbuđenje i iščekivanje! A ponajpre slutnja da će se takvi izazovi obnove grada često da dešavaju.
