Veca Andrić

Valjevski kulturni i, iznad svega, pozorišni život ove 2012. godine iz­gubio je dva stuba, dva prvaka – re­di­telja Mila Gajića i glumca Vecu An­dr­i­ća.

O Milu Gajiću se već pisalo, i pisaće se.

Sada o Veci.

Ne pišem o njemu prvi put. Pisao sam i ranije i često, više puta, posebno posle nje­govih zapamćenih ostvarenja na amaterskim festivalima, jugoslovenskom, u Hv­aru i u Trebinju, i republičkom, u Kuli...

I u mojoj knjizi Sanjalište teatra, ko­ja je posvećena jugoslobenskim pozorišnim festivalskim susretima,  veliki br­oj strana je upravo posvećen Veci An­dr­i­ću.  

Početkom pedesetih godina u sali ondašnjeg pozorišta svake godine je održavan festival amaterskih pozorišnih dr­užina srednjih škola... Ne znam kako je bi­lo kasnije, pošto sam sredinom pedesetih godina prošloga veka bio u Beogradu, na studijama i nisam mogao brižljivije da pratim sve tadašnje događaje u valjevskoj kulturi.

Možda baš prve godine, na opšte iz­ne­n­ađenje, na tom festivalu najbolji utis­ak je ostavila  predstava Srednje ekonomske škole, u kojoj je glavnu ulogu igrao Ve­ca Andrić. Sećam da je igrao ubedljivo, u st­vari neočekivano...

Kaća Hranjec, koja je vodila našu po­z­o­rišnu družinu, pozorišnu grupu Va­lje­vs­ke gimnazije, ukazivala je – kada smo an­al­izirali srednjoškolski festival i, po­sebno, našu predstavu – na igru Vece An­drića. Naročito je isticala, dobro se sećam, njegovu opravdanu dikciju i uverljiv scenski pokret.    

Razume se, bio je to povod da se upoznam sa Vecom. I posle smo se češće sretali. Kako je  bio u generaciji moje sestre Olivere, i to je bio razlog da češće bivamo zajedno. Međutim, posebno nas je vezvalo, mislim,  naše podgorsko poreklo –  on je bio iz Dragodola, a ja iz Kamenice. 

 Dešavalo se i da smo se nalazili  u tada jedinom i uvek prepunom autobusu ko­ji je išao za Loznicu – preko Kamenice i Osečine.  Tada smo pričali ne samo o po­zorištu, razume se  o njemu najviše, već i o tome šta bismo želeli da radimo kada za­vršimo školovanje. Veca je u to vreme bio opsednut glumom. Pričao mi je da se raspitivao kod naših drugova koji su bili na studijama u Beogradu – među njima su bili Zoran Joksimović, Milenko Ra­do­v­ić, Ljuba Popović i Dejan Mijač –  da li bi mogao,  i sa diplomom srednje stručne šk­ole, da se upiše na Pozorišnu akademiju. Jednom mi je rekao, baš tužan, da su mu  kazali da nema pravo da studira na Ak­ad­emiji. Drugi put je, opet, bio ozaren, jer mu je neko rekao da je za upis na Poz­ori­š­nu akademiju važan prijemni ispit, a ne bilo kakva  srednjoškolska diploma.

Međutim, po završetku srednje škole, zaposlio se, kao i moja sestra Olivera, u tadašnjoj banci, u Valjevskoj banci...

I ostao je u njoj do kraja radne kar­ij­ere...

Znalo se da je i u bankarskim krugovima bio veoma cenjen.

U stvari, čitavog života Veca Andrić je  – uz punu podršku supruge Milice, in­a­če poznatog profesora Valjevske gimna­zi­je, a kasnije i ćerke Tatjane, koja je za­vr­šila prava – imao dva puta: stručni i um­etnički.

O stručnom putu ima pozvanijih koji bi o tome mogli ili trebalo da govore.

Umetnički put mu je bio, mislim, i nje­mu samom bliži...

I bio je poznat u najširoj javnosti, i to ne samo valjevskoj,  kao glumac, pošto je go­dinama ostvarivao veoma uspešna i za­p­amćena teatarska ostvarenja u valjevskom Ab­raševiću          

Kada su valjevski amateri prvi put uč­es­tvovali na Festivalu dramskih amatera Ju­goslavije u Hvaru, o njihovoj predstavi, kao i svima ostalim  uostalom, podrobno se razgovaralo na festivalskom okruglom st­olu, nazovimo tako te višesatne fest­i­v­a­lske razgovore, odnosno analize i ocene.

Posebno povoljan utsak -  i na publiku, ali i na pozorišne ljude – ostavila je predstava Gospođe ministarke. Veca  je igrao Čedu. Iako je to uloga koja ne omogućava veliki scenski tok, Veca je bio, doista, atraktivan. Te godine u žiriju su bili reditelj i profesor Pozorišne akademije  dr Hugo Klajn, pesnik i profesor Kazališne akademije u Zagrebu dr Drago Ivanišević, dramski pisac Pero Budak i još neki tada poznati pozorišni stručnjaci iz svih krajeva tadašnje zajedničke države. 

I tada sam – upravo posle tog valjevskog predstavljanja – dugo o njoj razgovarao sa Hugom Klajnom, koji je bio predsednik žirija. Kako su u mnogim predstavama, najviše u beogradskim i zagrebačkim, igrali studenti pozorišnih akademija, pita me Klajn – znajući da sam Valjevac – da li i Andrić studira u Beogradu. Bilo mu je žao, video sam, kada sam mu rekao da je bankarski službenik. Istovremeno, video sam da mu je bilo i milo što je taj valjevski glumac, Veca Andrić, pravi amater...

Kada sam  kasnije o tome govorio Veci, bio je, tako mi se činilo, i tužan i ponosan: tužan što ne studira glumu, a ponosan što je ostavio, i to baš na Klajna, takav utisak.     

Posebno je Veca bio omiljen u Tr­eb­i­nju, gde su Valjevci bili veoma uvaženi. Nji­hove predstave su uvek dobijale najviša priznanja, ne jedino stručnih lica, već posebno publike... Uostalom, bio je me­đu retkum amaterima koji su dobili plaketu grada Trebinja.     

Sarađivali smo i u Savezu amatera Srbije. Nije se ukljčivao jedino u rasprave o pozorišnom amaterizmu, već je nastojao da se zauzima i za ukupno širenje amaterskog pokreta. Naročito je bio uporan u zalaganjima da se i u manjim sredinama probudi amaterizam. Uzimao je kao pr­im­er opštine Valjevskog kraja – Mi­onicu, Ub, Osečinu, Lajkovac i Ljig. Ta­ko­đe, tražio je da se podstakne i školski am­aterizam. I bio je jedan od najupornijih u tome.  

I rezultati su bili vidni. Tako je u Mionici reditelj Miroslav Trifunović veoma mnogo učinio za razvoj amaterskog pozorišta.

I sa svojim pozorištem, odnosno Malom scenom, Veca je pokazao svoju neprekidajuću ljubav za glumu i za teatar uopšte.

Glumačka snaga Vece Andrića bila je u izuzetnoj spremnosti da uloge ostvari autentično, dajući im i svoja uverenja. Pripremao ih je pažljivo i dugo.

Naročito je bio cenjen scenski govor Vece Andrića. To je uvek isticano.

U stvari, u valjevskom pozorišnom životu Veci Andriću pripada posebno mesto. Zaslužuje priznanja – i dobijao ih je za života – i sada kada, nažalost, više nije sa nama!...   

I na kraju, predlažem da se pripremi monografija o Veci Andriću. Kao i uvek, spreman sam da pomognem, koliko mogu!