Velenje to je „Gorenje”

Svaki odlazak u Sloveniju, ranijih godina, u vreme velike SFRJ, bio je doživljaj za sebe. Imao sam tu sreću da u Deželu idem često, što po novinarskim zadacima, a posebno u vreme kratkog, trogodišnjeg, izleta u privredu, kada je tadašnji „Stevan Filipović“ imao najbrojnije i najčvršće veze baš sa slovenačkom privredom. Poziv da u ime moje sadašnje redakcije beogradskog ekonomskog dnevnika „Pregled” sa grupom kolega iz drugih prestoničkih redakcija budem gost „Gorenja” izuzetno me je obradovala. U Sloveniji nisam bio od 1990. godine. To je jedina bivša SFRJ republika koja je i zvanično član Evropske unije, sa nacionalnim dohotkom od preko 15.000 dolara po stanovniku. Desetak puta više od nas. Hteo sam da na licu mesta saznam kako su Slovenci uspeli da ne „crknu gladni bez naše pšenice i voća”. Naravno, interesovao me je i tranzit kroz Lijepu našu i kako sada izgleda put „Bratstva i jedinstva” od Beograda do Zagreba, koliko automobila ima, kako će nas dočekati hrvatski carinici, koliko sati ćemo čekati na granici...

CARINA – Granični izlaz iz Srbije, kod Šida, prolazimo po uobičajenoj proceduri i kratkim zadržavanjem, tek da se udari pečat u pasoše. Na hrvatskoj strani potpuno isti ceremonijal. Carinika nigde, oba policajca, i srpski i hrvatski, izuzetno ljubazni. Hrvat uzima pasoše muškog dela ekspedicije i odlazi u kontejner. U autobusu muk. Sam prelaz niz kontejnera, obavezne rampe i državne zastave. Posle pet minuta svi pasoši su vraćeni uz policijski osmeh i „Srećno”. Autoput kroz Hrvatsku, kao i ono parče od Beograda do Šida, ravno, bez rupa, ali i bez gužve. Prepoznajemo Spačvanske šume, ali bez debelih slavonskih hrastova, koji su posečeni u poslednjem ratu, Vinkovce, Slavonski Brod, pa Sisak, obronke Psunja, Sljeme sa TV predajnikom... Kafana „Ribarska koliba” gde se jela najbolja riblja čorba i paprikaš je sada napuštena, prozorska okna polupana, ali je zato na desetine savremenih parkinga sa restoranima, mokrim čvorovima... U motelu kod Velike Gradiške, na kratkom odmoru, ne izazivamo baš nikakvu pažnju. U restoranu primaju sve vrste valute uključujući i dinare. Kurs je odokativan i prema simpatijama. Kolega iz „Blica” konstatuje da su automobili „besni” i da ih vozi mladež.

Slovenački prelaz je super moderan sa desetak ulaznih i izlaznih traka, zastavama Dežele i EU. Sve sija, blješti, tek da se zna da je to za Zapadni Balkan ulazna kapija u Evropu. Pasoška kontrola traje nekoliko minuta. I konačno evo nas u nekoj novoj Evropi, čija vrata su za nas još uvek zatvorena, ali ne i zaključana.

VELENJE – U staroj dobroj „Prosvetinoj” enciklopediji piše da je Velenje rudarski gradić u Sloveniji. I tako je nekada bilo. Krajem 19. veka ovde se počelo vaditi lignit. Oko rudnika se formiralo naselje Velenje. Dugo je postojao znak jednakosti između grada i rudnika. Jednog trenutka u rudniku je bilo pet hiljada rudara. Danas ih je upola manje. Zalihe lignita su za narednih 60 godina, a ugalj se koristi za pokretanje termoelktrane Šoštanj, uz nuklearku u Krškom najznačajniju električnu centralu u Sloveniji. Inače, sadašnji prosek plata u rudniku je 1.000 evra.

Velenje danas ima 25.000 stanovnika i praktično punu uposlenost. Sedam hiljada Velenjaca radi u „Gorenju”, tu su i veliki tržni centar, nekoliko značajnih privatnih fabrika, među kojima i televizora, iz koje i dalje izlaze TV aparati sa oznakom „Gorenja”, ali je vlasnik neko drugi. Grad čist, sa bujnom vegetacijom uobičajenom za podnožje Alpa i malom nadmorskom visinom sličnom kao Valjevo, oko 180 metara. Valenje je grad koji ume da brine o sebi i svojoj istoriji, tradiciji. Posle 1978. godine do nezavisnosti Slovenije 1991. godine zvao se Titovo Velenje, danas opet samo Velenje. Zato je glavni gradski trg sa monumentalnim spomenikom „najvećem sinu naših naroda i narodnosti” netaknut, na starom mestu – Titovom trgu. „Gorenje” je i dalje na istoj adresi u Partizanskoj ulici, a nad gradom bdiju dva prelepa dvorca iz 19. veka. Sve je na svom mestu, čak i limeni oklopi u dvorskim holovima. Stariji stanovnici govore veoma dobro srpski, dok oni mlađi od dvadeset godina ne znaju ili natucaju poneku reč.

GORENJE – Davne 1950. godine u selu Gorenje 11 ljudi formiralo je preduzeće kome su ime dali po mestu nastanka – „Gorenje”. Danas je to kompanija, sedmi proizvođač velikih kućnih aparata u Evropi, sa godišnjom produkcijom od 2,8 miliona komada. Ukupan promet 47 kompanija, 33 filijale u Evropi, SAD i Bliskom Istoku, sa imenom „Gorenje”, je 840 miliona evra. Zaposleno je 10.000 ljudi. U proteklih sedam godina „Gorenje” je investirao čak 422 miliona evra. Deo proizvodnje je prepušten robotima. Efektivno dnevno radno vreme je koji minut preko sedam sati. „Gorenje” je privatizovano, ali na slovenački način. Po trećinu akcija imaju paradržavni fondovi (penzioni, socijalni, zdravstveni...), banke i osiguranje, a trećina je malih deoničara, od kojih 10 odsto rade u „Gorenju”. Ovih dana je država, odnosno njeni fondovi, iznela deo akcija na berzu. Kupili su je radnici, tako da je sada učešće malih akcionara povećano na 40, a države smanjen na 25 procenata. Izuzetno elokventan i nadasve ljubazan predsednik Uprave, to je najčešća funkcija prvog čoveka velikih firmi u Sloveniji, Franjo Bobinac nam kaže da ne beže od strateškog partnera, koji bi kupio 5-7 odsto akcija i bavio se plasmanom gotovih proizvoda i delova. Vlasnici su se prve tri godine odrekli raspodele dividende i tako pomogli fabiku. Danas trećina dobiti ide na dividende. Lane je profit bio 23 miliona, ove godine se očekuje 33 miliona evra. Prosek plate je 500 evra, uz izuzetno visoku opštu i zajedničku potrošnju (besplatno letovanje, školovanje dece, lečenje, povoljni stambeni krediti...). Slovenačka posla.

Na tržištu Dežele se plasira samo 7 odsto godišnje proizvodnje, odnosno 17 dana rada „Gorenja”. Proizvodi iz Velenja, ali i fabrika iz Ljubljane („Tiki” i Marles”), Češke, a iduće godine iz Valjeva prodaju se u 60 zemalja sveta. Čak 65 odsto proizvodnje ide u EU. „Gorenje” je trenutno sedmi proizvođač bele tehnike u Evropi, a cilj im je da bude peti, što mu garantuje mirnu i uspešnu budućnost.

FABRIKA U VALJEVU – Kada se grad identifikuje sa fabrikom, onda jednostavno nema poslovnih niti drugih tajni. Čim je autobus „Laste” stao pred luksuznim hotelom (šta mislite ko je vlasnik) nekoliko radoznalih mladića pitalo nas je ko smo. I kada su čuli da su novinari usledilo je pitanje: „Ovde ste zbog fabrike u Valjevu?”

Franjo Bobinac nam kaže da još nije sigurno, ali će se najverovatnije u Valjevu godišnje proizvoditi 200 do 250 hiljada frižidera i zamrzivača, da će se plasirati na sva tržišta „Gorenja”, da će izgraditi halu znatno veću nego što im u ovoj fazi treba, da će biti logistički centar i da će zapošljavati 250 do 300 radnika. Nadaju se da će radove početi možda i do kraja godine, a redovna proizvodnja je planirana za početak 2006. godine, mada veruje da će se to desiti koji mesec ranije. Vrednost investicije je 8-10 miliona evra. Objašnjava direktor Bobinac, vrlo detaljno, zašto su se opredili za gradnju na livadi (nerešeni imovinski odnosi, dugovi i socijalni program preduzeća u privatizaciji...), hvali preduzimljivost i ekspeditivnost valjevskog opštinskog rukovodstva, posebno odlazećeg predsednika Izvršnog odbora SO Žarka Kovača. Ubeđeni su u „Gorenju” da će se proizvodnja širiti, zato grade veliku halu, da će najveći deo materijala i delova nabavljati u Valjevu (stiropor, plastika, ambalaža, vijci...) i Srbiji. Čuli su i neke predizborne priče o njihovim razlozima dolaska u Valjevo, ali ne žele da ih komenatrišu. Direktor „Gorenja” Beograd Marko Mrzel i njegov pomoćnik Momir Nino Milošević, hvali valjevsku firmu „Rapan” i njenog prvog čoveka Radenka Nikolića. Prijatno je biti Valjevac u „Gorenju”.

PONOVO CARINA – Utisaka je premnogo. Gostoljubivost na svakom koraku. U Sloveniji se uvek dobro pilo, sada se i jede dobro i obilno. Svečana večera u jednom od ona dva zamku, opet „Gorenja”, trajala je nekoliko sati. Na meniju je bilo 11 jela i 12 vrsta arhivskog vina, uz svako jelo adekvatno vino, plus šampanjac kao dobrodošlica. U hotelu sa tri zvezdice svi, nas 25, dobilo je jednokrevetne sobe, sa televizorima sa mnoštvo programa, među kojima i RTS i Pink. U blizini hotela je i devedesetometarska ski skakaonica, hala sportova sa svim sadržajima...

U povratku novo iznenađenje. Na slovenačkoj granici nas uopšte ne zaustavljaju. Isto je i na hrvatskoj strani. Na izlazu iz Hrvatske, opet nema zadržavanja. Na srpskoj granici, nedelja ujutru, kolona od nekoliko kilometara kamiona koji čekaju da počne radno vreme, jer noću za njih carina ne radi. Očekujemo da ćemo u svoju ući bez poteškoća, ali ne lezi vraže. Pun sat smo čekali da se carinici smiluju i da bi nas posle toga bez ikavog pregleda, a svi skupa nismo kupili sitnica ni u vrednosti od 100 evra, pustili da dođemo kući. Srpska posla.