Velika šljiva

Gradonačelnik Valjeva u potpunosti stao iza šljive, u veliko nadahnuće, na kome mora da su radili timovi umetnika i umetnica na budžetu, rek'o da kad Njujork može bude Velika Jabuka, što Valjevo ne bi bilo Velika Šljiva.

Ovo sa Kosovom, kao što se zna, još na kurčenju, Nikada nećemo priznati Kosovo. Tako, u tom pravcu, u susret jesenjem zasedanju UN, Srbija podnela Deklaraciju o Kosovu, bez da se sa ikim konsultuje. Te svetske sile, rekle ne može to tako, ali jok, naši tvrde vere. I sve tako, dok predsednik Tadić, jako i u Užicu, nije rek’o da pitanje Kosova ne možemo rešiti samo sa Kinom i Rusijom, koje uvažavaju naše pozicije, već to pitanje moramo rešavati i u dogovoru sa najvećim zemljama EU i sa SAD. Tako smo odjedared postali fleksibilni, pa će Deklaracija doživeti kompromis, sa tim, naravno, da postoje granice preko kojih ne možemo da pređemo, ostaje ono da Srbija nikada neće priznati Kosovo. Na stranu, što svi vele, od onih koji se nešto pitaju u ovome svetu, da je Kosovo realnost, bez obzira priznali ga mi, ili ne. S tim u vezi, i oni koji nisu priključeni na dodvoravanje vlasti narodu, drže da je Kosovo završena priča, te da treba tražiti standarde u zaštiti Srba koji su ostali Dole, a ne busati se na prazno.

S tim u vezi i Nebojša Popov, ko ne zna ko je ne vredi objašnjavati, veli da aktuelna vlast ne radi ništa sem da brine o sebi. Širu analizu stanja u Srbiji na desetogodišnjicu Oktobarskih promena donosi „Blic”, gde pisac i scenarista Nebojša Romčević evo šta kaže – Miloševićevo vreme je bilo pakao svoje vrste, a današnje vreme je pakao drugačije kakvoće, mada posejan rukama Miloševićevih prijatelja i neprijatelja. Konstanta srpskog društva, koja svaki put iznenađuje novim dimenzijama, je neprekidni rat koji država vodi protiv svog stanovništva: aparat i administracija u kojoj se savetnici množe prostom deobom, razne agencije se multiplikuju, takse i porezi bujaju, partokratska podela kolača isključuje sve koji nisu nosioci neke partijske knjižice. Građani postoje radi državne administracije, i dobrobit građana nije ni u prvih pedeset prioriteta vlasti u Srbiji...

Sve je to na lokalu vidljivije, i samim tim drastičnije, razni nikogovići uzeli brinu Svoju brigu koja zaodenuta tzv. lokalnim i drugim opštim interesima. Onaj Mrkonjić, uz upaljene kamere, aplauze onih koji su na raznim sisama, dole u Nepričavi, kobejagi otvara radove na tzv. Koridoru 11, iako se od svih radova pre roka, stiglo do zaguljivanja nekoliko stotina metara livade. I ništa zato. Jako, prošli vikend, u Valjevu održana Prva Rusko-srpska konferencija o suvoj šljivi. Ovde se sve u šesne’st trubi o brendu, šljivi –  za onaj Sajam u Osečini, bog te ne bi j..., Dinkić i druga ministarstva, zato što je Njihov čovek tamo predsednik, dala Šest miliona državni’ para, pored ostalog da peva Nataša Bekvalac – a Rusi, koji došli, rekli da u Rusiji nisu ni čuli za srpsku suvu šljivu. Ništa zato, sad se načisto prešlo na šljivu. Jeste da je inicijator taj Susret sa Rusi, novoformirana Nacionalna agencija proizvođača suve šljive, ali gradonačelnik Valjeva, na taj samit, u potpunosti stao iza šljive, u veliko nadahnuće, na kome mora da su radili timovi umetnika i umetnica na budžetu, rek’o da kad Njujork može da bude Velika Jabuka, što Valjevo ne bi bilo Velika Šljiva.

Sve bi to moglo izađe na dobro, pa pošto vele da se, netom završene Tešnjarske večeri, nastavljaju osmišljavaju, da se tu ubaci Velika šljiva, i sve bi moglo bude dobro i najbolje. Naime, Tešnjarske večeri, koje trajale celi’ Deset dana, su, kako javljaju naši nezavisni mediji, po opštoj oceni organizatora bile uspešne. Sve što su zamislili, to doveli do realizacije, vele Organizatori. A šta su zamislili, vele, Sto programa. Šta bilo u ti’ sto programa? Brat bratu, ništa, ili skoro ništa vredno pomena. Da nije onaj Lens Lopez, sasma slučajno, i kao takoreći rezerva, takoreći solo nastupio, ostalo bi se na borbi vitezova, folkloru, i ostalom prezemnom amaterizmu inih lokalaca. Organizatoru su puna usta kako su građani Masovno ispratili sve programe, mada je belodano da bi građani masovno ispratili i da je Mečka Božana nastupala Deset dana. Da bi to bilo masovno i da je uzastopce nastup’o pokojni Tera baba bika preko Jalovika bog da mu dušu ‘prosti Jarcan. Nažalost, sve je to smandrljano, svega je tu bilo, ali Ničega tu nije bilo. Nije ni moglo biti kad se ne zna šta se hoće, već armija tzv. kulturnih radnika na budžetu iz godine u godinu ponavlja Šarene programe kojima se ne mogu uhvatiti kraj ni konac. Ima li šta prepoznatljivo, jedinstveno, na tim Tešnjarskim večerima. Ima li nešto po čemu taj festival zvuči i znači. Je li to festival pozorišta, folklora, starih zanata, kratke priče, poezije, filma, muzike, pentranja uz konopac, vampirijada. Ništa od toga, i sve od toga, vašar na najgori način. Pita li se tko, zašto su one kafane i bašte u Tešnjaru bile pune samo za trajanja festivala. Jok. Tako da ostaje da jedino ovo sa Velikom šljivom spasi stvar. Nije za džaba, a može i zadžaba, jedan Valjevac, na sajtu UGRADU, na opšteusvojene zaključke o uspesima Tešnjarskih večeri reagov’o stihovima Ramba, koji, veli, to najbolje opisuju: Kvantitet proizvodi kvalitet, tako misli svaki propalitet...

Za kraj da se kaže koja i na pokrenutu akciju Revije Kolubara, da se opiše Kakva nam je vlast. Da se počne od toga da je na onom sajtu UGRADU, dok je trajala ta anketa, preko 60 posto Valjevaca dalo vlasti čistu Jedinicu. Od ovoga i svega je i bog dig’o ruke, ali ‘ajde. Ovo, što se kaže, Majka ne rađa, ovakvu inertnost, samodovoljnost, bašmebriga i lezilebudatejedem viziju  mogu da glasaju samo oni koji zaista Nemaju alternative. Dakle, Jedino Oni. I zašto se Oni, i Oni koje zapošljavaju na budžetski ‘lebac, ne uposle, recimo, kod svog državnog majstora Teodosija, ili kako se već zove, pa da tamo, na te mešalice, i drugi beton, prebacuju norme i dokazuju kreativnost. Zato što su opravili sebi da im to gde jesu bude Jedina alternativa. I tako će bude, dok ne dođu oni koji će vele da bi Valjevo moglo bude Velika Mušmula.