Veljko Marić (1959-2010)

Valjevo i Valjevce je 10. oktobra, posle kraće bolesti, na svoj 51. rođendan, napustio sudija Veljko Marić, v. d. predsednik Višeg (Okružnog) suda. Sin pokojnog dr Bože i penzionisanog agronoma Jele (rođ. Vasić), osnovnu školu i Gimnaziju završio je u Valjevu, a Pravni fakultet u Beogradu.

Radni vek je proveo u Opštinskom, sada Osnovnom, i u Višem  sudu, gde je za sudiju, a potom i za v. d. predsednika izabran 2008. godine. U 2004, po izboru kolega, proglašen je za najboljeg predsednika srpskih sudova (tada je bio predsednik Opštinskog suda). Bio je među osnivačima (nezavisnog) Društva sudija Srbije u teškim vremenima režima SPS-a i Slobodana Miloševića.

Na Veljkovoj komemoraciji u Gradskoj skupštini, njegovom opelu u hramu Vaskrsenja gospodnjeg i sahrani na Novom groblju, 12. oktobra (na Miholjdan), okupila se elita pravosuđa Srbije. Mnoge su lepe reči o Veljku izgovorene. Među njima i ona da je bio „plemić među sudijama”, valjevskim i ne samo valjevskim. Mnogo toga lepog rečeno je o Veljku – Brđancu, dobrom, plemenitom i druželjubivom čoveku, boemu i šarmeru, zapaženom članu Abraševića, sudiji koji je video brže i dalje od savremenika.

“Čistunci” su mu zamerali što se može videti u društvu „ovih” ili „onih”. Veljko je sa smeškom komentarisao kako je njegovo pravo, te da o tome neće čaršija odlučivati. Sa istim smeškom je potpisniku ovih redova pokazivao razglednicu, dobijenu od anonimnog pošiljaoca, na kojoj su bili revolveri i pištolji, uz tekst: „Biraj koji je tvoj!”. Kao sudija krivičar znao je od koga, i zbog čega, dolazi, držao ju je ispod stakla na stolu u kancelariji predsednika Opštinskog suda. Nije pravio dramu od toga, a povod da je uopšte pokaže bila je panika u Opštinskom sudu, izazvana anonimnom telefonskom pretnjom jednoj od koleginica sudija, koja je sudila, i osudila, one koji su i Veljku razglednicu poslali.

Pamtimo i to da je pre petooktobarskih promena 2000, sudio u nekoliko sporova države protiv svojih građana, za političke delikte, i presudio u korist građana. Oslobodio je odgovornosti i uglednog beogradskog advokata Iliju Radulovića, po tužbi vojnog tužioca, za reč napisanu u žali na presudu Vojnog suda izrečenu u vreme NATO bombardovanja SRJ, u proleće 1999. godine. 

„Dok sam ja sudija u ovoj sudnici ovo će biti Sud pravde, a ne Sud potrebe”, parafrazirao je Veljko reči iz Radulovićeve žalbe, u obrazloženju oslobađajuće presude u koju, činilo se tada, nije verovao ni poznati advokat.

Ostaće takođe upamćeno da je Veljko Marić tokom svoje sudijske karijere nekoliko puta sudio valjevskim novinarima. Nikada ih nije osudio, a u međusobnim sporovima poslenika „sedme sile”, kao „varoški čovek”, nepogrešivo je razlikovao novinare od „novinara”.

Njegovi najbliži, posebno kćerke Katarina i Đurđina, koje je dobio u braku sa dr Željkom (rođ. Matković), ginekologom Valjevske bolnice, mogu biti ponosne na svog Veljka.