Violeta

U ona stara dobra vremena, vremena kaubojštine i siromaštva, dok se Voja Cerkan još kurčio da je najjači u Valjevu, a Ljuba Kuki jeo živu decu, u ona vremena kada je Usenko Perin jebo koga je stigo, a Abulj Pence u aftuši pored Tehničke škole liskom dupe briso, dok su Toma Kojaje i Ćafovi Brothers harali Gornjim, a Jova Čačkalica Donjim Brđanima, e u ta stara vremena jedna krava išla drumom i srela mališana koga su zvali Mali zeka. (Naslućuje li promućurniji čitalac kako će Mali zeka u magarca velikog ubrzo izrasti, a onda početi pesme da piše i vinjak sa kiselom da troši.)

U stara dobra vremena, kada je prvi put u onu stvar zavirio, Mali zeka je namah nesanicu dobio, a potom i golovokruženije. Kasnije će autoritativno i samouvereno ustvrditi da je u Valjevo Bijelo, niotkuda eto – Đavo došao. I da je stigao u suton. K tome, i da se eno u gaćama Cice Vinčesterke krije.
Đavo s budžom, ili Anđeo s krstom! Ko će ga znati!

Od tada, Gospodo moja, od tog trenutka, u Kolubari vamo Gornjoj, ma i u Serbiji vasceloj, vreme je počelo da se para. I ne samo vreme. Strina-Jebiga je parala svoje uspomene, neke raspuštenice stare gaće, a komšinici Ćićolini se njena Violeta (tako je svom đavolku iz milošte tepala), da prostite, oparala. Posle je morala, kaže, da se prekalupi. Ćićolina Bella! Bella!

Nekako u to vreme, u vreme kaubojštine i siromaštva, mnogi su iz generacije svaki svoga Đavola videli. I počeli da zaviruju. Malom je zeki od pomisli na Violetu osip po koži izbijao i kolena neprimetno klecala. Kao koprivnjaču kada dobije, ili kod prvog duvanskog dima.

Nešto kasnije, na časovima fizičkog u valjevskoj Gimnaziji (dakako kod legendarnog prof. Terze), dok je Lidija Kaenaco svoju Violetu istezala na špagu i pred celim odeljenjem čepila, Malom je zeki srdašce sve potajno tuklo baš kao kod nekog malog zeke. Lidija je imala lepa kolena, malo naglašenu pupu i negovane nokte na nogama. I bila je toga svesna. Ali je sa Violetom svojom dozlaboga neodgovorno postupala. Zbog toga je Mali zeka često bivao tužan.

Naprotiv, Ljilja je Todorović, meke puti i maestralno kontrolisanog rada guzova, svoju Violetu nekako gospodski držala i uobraženo; malko povučenu unazad i suzdržano, kao privlačnu, a neosvojivu tvrđavu, dok je Miki Tacna drsko isturala napred, nudeći je kao na poslužavniku (priča se da ju je kasnije za dobre pare nekom čilageru gore pored Ženevskog jezera utrapila)¹.

Kako bilo da bilo, posle fizičkog, onaj Mali zeka (odavno u magarca stasao) na časovima biologije, vazda je potišten i kao omađijan bivao. Neki su mislili i da je mesečar. Ali, jok! Bled u licu i iznuren, često je u nesvest padao. Krv mu se, kažu, iz glave dole spuštala, al niko nije znao zašto. Vodali ga po doktorima – ništa!²

Pokojni Ča-Jevrem, koji živeo sve do pred smrt, pričao je deci u komšiluku da uopšte nije važno da li je Violeta ganc nova ili second hand, a za cigansku mindžu je tvrdio da je – vruća. Među ciganskim guzovima, govorio je veseli Ča-Jevrem, za par minuta čitava se večnost proživeti može. Kasnije, pošto je umro, Ča-Jevrem je još dugo živeo u uspomenama i sećanju rodbine, prijatelja i dečurlije iz Gornjih Brđana.

U opojnoj magiji jedne pičoze, baš kao u kolubarskoj izmaglici, ili u mirisu lipa onih niz Kolubaru dole što šume, iskusniji zvezdočatac bi mogao naslutiti najveće tajne sveta. Ima li, o Tvorče, igde iksana kadrog da iz tog vrtloga živog, iz morskih dubina živu iznese glavu. Serdce svoje iz ambisa. I da ispliva. Nesagledivi su, prikane, ponori i misterija za neiskusnog pubertetliju na putu ka provaliji orgazam zvanoj. Držim da ni sva silesija zemljomeraca i geometera iz proze Lajkovačkog čudovišta onoga ne bi mogla razmrsiti geografiju i kosmičeske zavrzlame jedne obične pičore u procvalom pubertetu.

Oduvek koračajući uzdignute glave kroza svet prepun krhotina i srče sopstvenih iluzija, Rada je Roda filosofičeskim pristupom i nakurčenim stavom Violetu svoju mogla i na zastavu nekog kluba ili udruženja kakvog da istakne. Najposle i na zgradu Opštine valjevske, ili Moderne Galerije. Njen estetičeski potencijal je neprevaziđen, a energija – ubitačna. Ne samo neiskusno momče, parenj kakav, koji bi u njenom šesnaestercu neoprezno zanoćio, rizikovao bi rusu na ramenima glavu. Ne jednom, o, ne jednom, Bogo moj, efikasnost je nemilosrdnu u ljubovnim jadima onim demonstrirala.

Mariola Martadela je, recimo, specijalan češljić kod Miloša Češljara onoga, otud iz Mionice, nabavila... U Bolnici valjevskoj „Dr Dragiša Budlin'' za dugih noći i za dežurstva nadrilekara Drmatovića mnoga je Violeta nevina stradala. I svašta bi se moglo jošte pronaći zanimljivog u snovima sestara onih sa kurologije dole.

Jedan, opet, iz Pičkovaca Donjih (neki su ga zvali Febo, a drugi – Štrca) tvrdio je da zna jednu ljutu, koja kao psačansko gvožđe ono noću škljoca i stalno slini. Jela Ciganka, najlepša pevaljka u Kolubari vamo Gornjoj, bila je čudo. Kažu da joj je bila topla i meka, nekako prisna, kao sestrinska. I dobronamerna, brate. A Olgica Mišina je u vodu samo do kolena ulazila – da se Viki, tobož, ne udavi. Kekina je bila dobro podešena. Svakoj budali vala – pasent. Cajkina se vazda smejala, a Nada je Guzoš svoju timarila baš kako valja, kao mladu ždrebicu.

Ni zvezdano ponad Serbije Lepe nebo, za toplih julskih noći, ne može se porediti sa sjajem Violete neke Ljilje Frizerke. Pažljivo negovana, ondulacija, trajna, hladna...

Jedan šofer pod malim nagibom pričao je da se u njegove žene ko glavica kupusa cedi, dok je drugi o njoj prigodnu pesmicu spevao.

Ima ih i sumnjivog morala.

I nesumnjivog nemorala.

Ima i žnj kvaliteta.

Jedna je svoju spreda malo podašišala.

Slatka ko med.

Ušećerila se dabogda!

Jošt nije iskorenjena praznoverica u gornjim selima, ponad Valjeva Bijelog, da neke i zube mogu imati.
Mićka su zvali pička kisela.

Kod Vere Pavlado... itd, kažu da je blistala i treperila kao sazvežđe Velikog medveda.

Nema te zime koju pičić ne more da zgreje.

S one strane Kolubare čupave su ko šubare.

Potpuno razumem, ali nikako ne mogu da shvatim jednoga pored ovakvog đavolka muško dupe što je poželeo.

Nekakav Radikal iz DSS-a odavno jezikom cokće.

U Lajkovcu ima slatkih ko šećer.

Ima i u Mionici.

Jedan nikada lozu domaću i miris pičetine izbegavao nije.

Tugaljivo je kada se i malo paučine uhvati i što su neke godinama zaključane bile...

A danas, evo, u paralelnoj stvarnosti, prekoputa flaše piva, na terasi valjevskog kafea Casablanca, još ponekad prividim Dragoslavu Balinicu kako me s onu stranu života, razjapljenom pičozom iz velikih kosmičeskih dubina preti i traži moju glavu.

O, Grande Amor, igra se prekida!

Ko deli ne deli.

Fajront!

***

Teško je iksanu blagorodne duše da pojmi kako je onolika murija valjevska, s načalnikom na čelu, Pardon-Mjankovićem, sve go policaj do policaja, nagrnula u novu Cerkvu, u nedelju dok se ustoličavalo Mister Milutina Australijskog za Episkopa ovde Valjevskog (prisustvovao i G-din Lavrentius Šabački, kažu sa ličnim obezbeđenjem), a da se niti jedan, pak, policaj tude zatekao nije dva dana pre toga, dok su dvojica lopova obijala onaj ćumez od prodavnice Valjevskog Kralja duvan-čvaraka, G-dina Sl. Batočanina, moliću, i ukrala dvesta kila pršute.

Nije pouzdano, ali je bez svake sumnje da se na Lazarevačkoj pijaci pre neki dan pojavila dobra pršuta ispod ruke i ispod cene.

S druge strane, al sa iste bande, potpuno je izvesno, ali veoma nepouzdano, da je u hotelu Grand, posle ceremonije ustoličenja Mister Milutina, predjelo bilo garnirano najboljom pršutom zlatiborske kakvoće, i to u izobilju.

U takvoj, jelte, konstelaciji sticaja³ komotno se može u prvi plan istaknuti filozofsko pitanje: da li je bolji tanak a dugačak, ili kratak a debeo, odnosno uprav formulisano: GDE JE PRŠUTA?

¹ Promućurniji čitalac bi ovde komotno mogao pretpostaviti kako će čilagera onoga ubrzo infarkt strefiti.
² Ne jednom je Nadrilekaru Drmatoviću u pamet dolazilo onu stvar da mu otfikari i baci patkama.
³ (lat. constellatio) astr. zvezdano jato, sazvežđe; položaj zvezda i njihov tobožnji uticaj na čovečju sudbinu (up. nativitet); izvesno određeno grupisanje; fil. psihička konstelacija opšte prethodno stanje svesti; fig. sticaj prilika.