Voja Brajović, ministar

Voja Brajović

Voja Brajović, ministar kulture u novoj Vladi, poznati glumac, valjevski gimnazijalac, prvi „povukao nogu” na Pozorišnoj akademiji, kako se tada govorilo, i na neki način prokrčio put brojnim talentovanim Valjevkama i Valjevcima da postanu glumci. Mnogi su spremni da tvrde da je on uz Branka Cvejića „glavni krivac”, što je njegovo matično pozorište Jugoslovensko dramsko, uzelo od Ateljea 212 primat kultnog teatra u Beogradu.

Voja se ovih dana uhodava na mestu ministra, celog dana je zauzet, nastavlja da igra u svim predstavama kao da se ništa nije promenilo, ali za stare prijatelje i novinare uvek ima vremena, makar samo telefonom. Evo sažetka jednog od takvih telefonskih razgovora, samo za čitaoce Revije „Kolubara”.

– Čestitamo, kako se snalaziš ovih prvih dana?

– Nema tu mnogo prostora za čestitanje. Ovo je na neki način za mene nešto sasvim novo, ali i ne tako različito od onoga što sam svih ovih godina radio. Ceo život sam zapravo na strani kulture, a sada eto u prilici sam i da donosim važne odluke. Svestan sam da se ovde traži druga vrsta talenta od onoga koji me je afirmisao kao umetnika. Ovde moram da se izborim za što bolji položaj kuture a to na samom početku znači da obezbedim više para. I da ih pametno rasporedim. Srpska kultura je u takvom stanju da ne sme trpeti hirove bilo kog ministra ili državnog činovnika, što ja jesam u ovom trenutku, a pogotovu ne sme slediti neke često jeftine stranačke interese. I da budem sasvim jasan, trudiću se da podstičemo ne one koji su najveštiji da se očešu za pare u ovom ministarstvu, već one koji konkurišu najboljim projektima i programima. One koji umeju najpametnije da troše, a to u kulturi znači da stvaraju nešto novo.

– Ima li negde Valjeva u tvojim planovima?

– Valjevo je stalno u mojoj glavi, bio ministar ili ne. Kad me uhvati nervoza, kad sam napet i ne znam na koju bih stranu, eto mene na Gracu, u Ćelijama. To su mesta na kojima se opuštam i nalazim rezerve za dalje.

Da li je to sreća, ne znam, ali moja generacija je stvorila najveći deo onoga što je Valjevu donelo epitet kulturne prestonice Srbije. I sam sam bio jedan delić te priče. Godine koje smo nekako preživeli (mi koji smo preživeli) ruinirale su u velikoj meri sav taj rad i trud značajnog broja Valjevaca. Mnogo toga je i fizički uništeno, zapušteno, lošom politikom osakaćeno. Valjevski političari, ako su to uopšte i bili, nisu razumeli da je kultura najčistiji i najneviniji deo politike.

Očekujem da u Valjevu postoji meni nepoznata energija mladih i talentovanih ljudi, koji su sposobni da ponude nove koncepte za Brankovinu, Petnicu, Lelić, Ćelije, osmisle nove prostore za nove „Moderne galerije”. Profesionalno pozorište – što da ne? Za takve nove ideje, Valjevcima nije potreban ministar-Valjevac, ali me raduje ako im ja mogu biti neki novi podsticaj.