Završni račun

Godina 2004. se nekako završi, iako je postojala žarka želja da ona potraje u nedogled. Što bi rekao naš premijer, ne možemo svaki čas menjati godinu, potrebno je vreme, to je jedan proces koji mora biti dvosmeran. Ne može to tek tako - vreme ide samo u jednom pravcu, uvek unapred, nije to naš interes. Na svakih mesec dana unapred, nama se mora omogućiti makar deset godina unazad. Za samo devet meseci protekle godine, naša vlada, a bogami i Skupština, radeći punim kapacitetima su uspele, ako ništa da ponište rezultate Drugog svetskog rata. Malo li je? Šta onda reći o rezultatima, koji nisu u toj meri u rangu svetski priznatih poduhvata. Dakle onih koji se tiču samo naše male zajednice. Kapa dole! (Naravno - glava gore!)

Konačno je profunkcionisala dvosmerna komunikacija, tačnije saradnja.

Nema izlaska na kosovske izbore. Ispravno. Haradinaj za premijera. Odgovrajuća kompenzacija. Bolesne i nevidljive generale ne možemo slati u Hag. Logično.
Nema američke pomoći. Odgovarajuće.

Oni šumom, a mi drumom. Taj Ešdaun, nikako da shvati: on je tu da postavlja, imenuje, kontroliše kako se izvršava dogovoreno. Neće valjda i da smenjuje. To je previše.

O Petersonu da i ne govorimo. On nema čak ni naše državljanstvo, a hteo bi da odlučuje o našim državnim poslovima. Neviđeno. Kod nas se red zna - za sve državne stvari, kao što su šećer, Knjaz, odnosi s Crnom Gorom, i sve drugo, nadležan je... ko? G-17 plus, tačnije Labus. Mora neko da se žrtvuje.

Da rezimiramo. Svet je konačno počeo da nas prihvata onakve kakvi jesmo, i da se odriče ambicije da nas menja. Mi ćemo da se menjamo kad mi hoćemo i kako mi hoćemo. Na primer - vratite nam Slobu i Šešelja, daćemo vam Mladića i ostale. Ako nećete, pogodba ne važi. Samo dvosmerno. To ste valjda prihvatili.