Zdravko Ranković 1944-2014

Novinar Zdravko Ranković rođen je u Sankoviću, 2. septembra 1944 (otac Ljubinko, ma­jka Danica, zemljoradnici. Osnivač je Izdavačkog društva "Kolubara". Osnovnu šk­olu učio u Sankoviću i Mionici, Valjevsku gimnaziju završio 1963, u Beogradu studirao književnost, prava i istoriju umetnosti.

Novinar Radio Valjeva od 19. maja 1969, u proleće 1983. postao direktor i urednik pr­ograma Radio Valjeva, direktor NRU "Napred" 1986-90, direktor Radio Valjeva 1990-92, urednik izdanja u Agenciji "Valjevac" (jedan od trojice njenih osnivača) 1992-96. Iz­davačko društvo "Kolubara" osnovao 11. januara 1996.

Autor knjiga: "Vek valjevskog štamparstva" (1985), "Biblioteke u Valjevskom kraju" (1989), "Valjevski kraj u 20. veku" (2002), "Valjevske gimnazije 1869-2004" (2004), “Va­lje­v­ke” (2013), “Prvi valjevski gimnazijalci” (2014). Urednik: Kalendara "Kolubara" (po­kr­e­nut 1991. u Radio Valjevu), Revije "Kolubara" (izlazi od 1. maja 1994),  "Biografskog le­ksikona Valjevskog kraja", Godišnjaka "Selo Sanković". Učestvovao u studentskim de­monstracijama  1968. Član Rotari kluba Valjevo. Nagrade: Saveznog sekretarijata za na­rodnu odboranu (za izveštavanje sa vojne vežbe Podrinje 74), Festiovala Udruženih ra­dio-stanica Srbije 1981 (glavna nagrada), Mioničke opštine 2003, godišnje nagrade za novinarstvo Valjevske opštine 2007.

U braku sa Novkom (rođ. Petrović iz Rušnja), nastavnicom matematike. Ćerka La­ri­sa (1971), magistar sociologije, medijski analitičar; sin Ljubinko (1973), arhitekta.

Komemoracija i sahrana

Zdravko Ranković nas je napustio, po­sle duže bolesti, 17. avgusta. Sa­hr­anj­­en je sutradan na Novom groblju u Va­­ljevu.

Prethodno je u sali Višeg tužilaštva (nekadašnja sala Valjevske banke) odr­ža­­na komemoracija, kojoj su prisustvovali porodica, rodbina, kolege, prijatelji, po­­štovaoci Zdravkovog dela.

Na komemoraciji su govorili novinari Radoš Glišić i Dragan Todorović, knj­­iževnik Radovan Beli Marković, dr Zo­ran Jokić, reditelj Miroslav Ćiša Tr­i­f­unović, gimnazijski direktor Vojislav An­drić i Zdravkova sestra od tetke Lji­lja­na Miroslava Maksimović.

Na Novom groblju, od Zdravka se opro­st­io novinar i književnik Zoran Jok­si­mo­vić i beogradski Sankovčanin Mi­ro­sl­av Paunović, kao i sveštenik Milorad Sr­edojević.

O Zdravku

Nikad u prošlom vremenu

Ko je bio Zdravko Ranković? O Zd­ra­v­ku nakad u prošlom vremenu, jer Zd­ravko onaj od juče, isti je danas, a ta­kav će biti i sutra. Poseban, neponovljiv, retka pojava na našim prostorima. Ta­kvi ljudi poput Zdravka ne rađaju se sv­aki dan. Zdravko je uporan, istrajan, teme­lj­an u svakom poslu koga se poduhvati. Zar o tome najbolje ne govori njegov dosadašnji radni bilans – on je po svaku cenu ra­dio posao koji voli, ali još je važnije – ko­ji zna - i to mnogo bolje od mnogih.

Često je ponavljao – dve najopasnije st­va­ri za čoveka su „da bude zdrav, i da se ba­vi sportom!?“ -Zdravi umiru, a bolesni sa­mo boluju. Od sporta se, fala bogu, sačuvao, a bolesti su ga čuvale od smrti. To su oni koreni valjevskog duha koji je promo­vi­sao Ljubomir Nenadović počinjući je­d­no od svojih „pisama iz Italije“ rečenicom – Što se tiče moga zdravlja, ja sam, fa­la bogu, bolestan.

Kada smo overili pedeset godina ži­vo­ta, sećam se, rekao je – Ovo je samo prvih pe­deset, započinjemo drugih pedeset. Ve­ro­vatno verujući da je tačna teorija  kako sv­aki čovek ima određeni broj koraka na ov­om svetu „da potroši“ a ne slušajući sa­vet Duška Radovića da „svoje korake“ tr­­eba polakao trošiti, on je „svojih drugih pedeset godina“ potrošio za dvadeset.

Zdravko je znao da mi nismo kao drugi ma­li narodi, o velikima da ne govorimo, ko­ji svoje pregaoce njegovoga  kova, umeju da poštuju i čuvaju kao najvrednije ikone. On je za života podigao sebi spomenik i do­bio ulicu koja mu pripada – spomenik, ko­ji niko nemože srušiti, i ulicu kojoj ni­ko neće moći da promeni ime, čemu smo po­stali skloni u ovim vremenima. Njegov sp­omenik su njegove knjige, enciklopedije, njegov neprocenjiv istraživački rad na svekolikoj istoriji ljudi i događa­ja iz valjevskog kraja; u njegovom istraži­va­čkom radu nema propusta i možete biti si­gurni da o onome čime se on bavio nećete nigde naći ništa više i ništa novo i baš zato njegovi radovi se nalaze u svim va­žnim bibliotekama ove zemlje ali i šr­om sveta sve do Vašingtonske  biblioteke.

Ulica koja je dobila i njegovo ime jeste ona ulica kojom je sada otišao, siguran sam među one sebi ravne. I vraćaće nam se u ovaj tamni vilajet uvek kada bude video da smo mi ostvarili makar delić onoga o če­mu je on sanjao a nije stigao da ostvari.

Danas smo tužni što je otišao i srećni istovremeno što takvi ljudi u našem na­rodu postoje. Slava mu!

Radoš Glišić

Nema dalje

„Onima koji su ga znali, makar i po­vr­šno kao i većina vas, ne treba pričati o Zdravku”, rekao je novinar i Zdravkov pr­ijatelj Dragan Todorović.

„Njegov rad, treba reći, poštovali su i oni koji se iz raznih ovozemaljskih ra­zl­oga nisu sa njim slagali. Nema dalje. I mada je u karijeri bio urednik i direktor, pisac i izdavač, Zdravko je pre svega bio novinar. Novinar kakav se još samo iz­učava na fakultetima, državnim, koji se može naći samo u enciklopedijama. Bio je radoholičar i borac. Borac, na­ro­či­to, kada je bio u manjini. A bilo mu je da­to, kao i svim pravim ljudima da, tako­re­ći, ceo život bude u manjini. Kao ono bo­lje u ovom gradu, u ovom narodu i državi nenametljivo i postojano se trudio i us­pevao, kao mali prosvetitelj da bude up­aljena lojanica pravih vrednosti u ov­om mraku u kome najgori kolo vode. Zd­ra­vko je, iznad svega, bio dobar čovek. Ne mo­žeš biti nešto, ako nisi čovek. 

Skoro svakodnevno sam svraćao kod nje­ga u Kolubaru. Sa Zdravkom je moglo i da se ćuti, kao da se priča. A samo se sa lju­dima može ćutati. Kršteno ime mu je bi­lo Slobodan. U ličnim ispravama up­is­an je kao Zdravko. Ništa neobično za te godine. Ceo svoj život u kome je  uradio za više od života, živeo je svoja dva im­ena. Imao je zdrava uverenje i slobodno ih je izražavao. Nema dalje. Slava mu.

Sankovačka krv

Polovinom prošlog veka, najčešće po kućama i vajatima u divnim sr­ps­kim selima, rađali su se značajni srpski intelektualci, seljaci, či­no­vn­i­ci...

Tako su u selu Sanković 1944. godine, Da­nica i Ljubinko po prezimenu Ra­nk­ov­ić učinili jedno delo rađajući Zdravka kao prvo od svoje troje dece.

Zdravko je od samog detinjstva bio za­od­enut ljubavlju,  knjigom i rečju. Načisto Sa­nkovčanin, spremajući se za svoja ži­votna putovanja, udahnuo je taj reski va­zd­uh, napunio  žile krvlju, boje niti plave, jer kakav je bio i sam bi otklon napravio, n­iti crvene, jer bio je drugačiji, već onom bojom sankovačkom, posebnom, koja u sv­ojim koritima ostavlja neizbrisive tr­ag­ove. Onako vaspitan sa manirima go­sp­od­ina negovao je individualno, lokalno, sr­psko, opšte, a u isto vreme voleći i po­š­tujući različitost,  sa željom da Valjevo i valjevski kraj i Srbija budu bar jedna, ali značajna kockica u mozaiku ra­zl­ič­it­os­ti.

Bio je Zdravko Ranković vredan, ob­ra­z­o­van, strog u isto vreme blag, pravedan, ot­voren i mudar, vaspitan, samopregoran, up­oran, dosledan.  Bio je jedan od onih lju­di zbog kojih se lakše podnosio život u Va­ljevu.

Da se Zdravko rodio u nekoj drugoj ze­m­lji zbog svega što je uradio imao bi ti­tu­lu ispred svog imena, onu koja se stiče,  ali on je živeo u čvrstini svojih uv­er­e­nja, ovde gde to baš i ne vole, te titulu ne bi ni dobio, ali Zdravko je, baš takav ka­kav je i bio, svoje ime nametnuo kao ti­tu­lu, bar za one koji to razumeju, te se mogao po­tpisivati Zdravko Zdravko Ranković, a mo­žda i kao Zdravko od Sankovića ili sa­mo Zdravko što je možda i dovoljno.

Zoran Jokić

Zavičajni svetionik

Imao sam tu čast da od Zdravka mnogo to­ga saznam i naučim, na čemu sam mu beskrajno zahvalan. Gde god je bio Zdravko tu je bilo i mesto okupljanja zn­anja, ljudi i ideja. Dolaskom u Valjevo po­sle završene režije na FDU u Be­og­ra­du, odmah sam morao shvatiti da postoji ne­zaobilazni Radio Valjevo i njegovo „ta­va­nče” sa Zdravkom na čelu odakle se Va­lje­vo predstavlja čitavom svetu.

Ponosim se činjenicom da je Zdravko čo­vek kome za sve godine poznanstva nikada nisam rekao ružnu reč, niti je od njega mo­gao čuti. Ponosim se i što sam imao tu čast da ponesem počasno zvanje Valjevac go­dine, kao još jedan Zdravkov način upo­zo­ravanja ljudi, na neophodnost okupljanja i ukazivanja na odgovornosti, predanosti i rezultate rada. Umesto nikada izgovorene ružne reči bilo je bezbroj duhovitih, mu­drih i dalekovidih.

Čim sam došao u Valjevo, Zdravko me na svoj osmehnuti način posavetovao. Ov­de sa svima lepo, a sa malo kim iskreno i od­mah predložio da snimimo radio dr­amu, jer su jubilej slavile i stare novine, va­ljevski Glasonoša, ali i valjevski Na­pred. I zaista okupili smo sve bardove glu­mišta kolubarskog kraja, kao i najbolju tehničku ekipu Radio Valjeva i snimili „Lične i političke zađevice nećemo pr­imati”, a vrvelo je od njih preplićući vr­eme Glasonoše i vreme Napreda. I od­mah osvojili glavnu nagradu. 

Žao mi je što Zdravko nije tada pr­ih­va­tio ponudu da postane direktor Doma ku­lture, jer bismo sigurno obnovili pro­fe­sionalno pozorište.

Kada je u njegovoj Mionici 1992. godine dvotrećinskom većinom prvi put u Sr­bi­ji opozicija pobedila Miloševićev re­žim, Institut „Jovan Cvijić” SANU, pr­edvođen prof. Jovičićem i Slavicom Mi­hailoivić, obilato koristeći Zd­ra­vk­ove materijale objavio je studiju Op­št­i­na Mionica, da bi za stogodišnjicu va­ro­ši 1995. Zdravko predstavio u našem ku­lturnom centru svoju knjigu „Mionica i Mioničani”.

Da nije njega bilo, mi pojma ne bi im­ali da je Mionica u varoš proglašena uk­azom kralja Aleksandra Obrenovića, 1. ja­nuara, po starom kalendaru, 1895. godine, ni imali prve razglednice Mionice sa početka dvadesetog veka, ni podatke o Mi­šićima, sa kojima je, što je skromno iz­b­egavao da pomene, bio i u familijarnim odnosima, fotografije polaganja ka­me­na temeljca i dovršetka zgrade Ko­lu­ba­rskog sreza u Mionici, o Ribnici i man­as­tirskim knjigama i tu nabrajanju ne bi bi­lo kraja. O mnogo čemu iz života Mi­on­ice ne bi imali pojma ni da je po­st­oj­al­o.

Kod Zdravka sam voleo njegovu vedru neočekivanost i brzinu. Jednom je pozvao i rekao: „Slušaj, Cole Kovačević iz Lige za Šumadiju ide na aerodrom da sačeka dr Iv­ana Đurića, pa će nazad za Kragujevac. Im­aš li hrabrosti da u Mionici napra­vi­mo sa tada politički ozloglašenim, a iz­uzetnim vizantologom dr Đurićem tri­bi­nu o Mionici.” Naravno da smo je odr­ža­li.

Za kraj ove priče kojoj kraja zapravo ni­ti ima niti može biti, moje poslednje se­ć­anje.

Imali smo ritual da kad izađe novi bro­j Zapisa ponesem nekoliko do Ko­lu­ba­re, pa ako je zaključano da ih gurnem ispod vr­ata. Tako sam uradio i ovog puta i sa naj­novijim brojem o tek završenim 18. Mi­šićevim danima. Bio je petak, uveče mi je zazvonio mobilni. Zdravko, Novka sv­raćala do Kolubare pa mi donela Zapis. Up­ravo gledam i drago mi je što ste vrat­i­li i izgurali devet dana. I pregršt id­eja za dogodine. To je bio naš poslednji ra­zgovor.

Miroslav Trifunović Ćiša

Belo Valjevo ga neće zaboraviti

Promenio je svetom Zravko Ra­nk­ov­ić, Valjevac iz reda onih Va­lje­va­lj­ca koji su, svojim vekom, osnaživali  i pronosili dobar glas Belog Va­lje­va i sve Kolubare.

Pouzdani istoriograf i zavičajni en­ciklopedista pri tom, vraćao nam je u pa­mćenje ono što smo poboravili, osen­ta­­vao nas po dobu, ne misleći na dobra ko­ja nam je učinio nego na dobra koja će nam učiniti – potirući u sebi častoljubnje, zlobu, surevnjivost, nenavist, zlopa­mćenje, i druge niže osećaje koje grešnog čoveka usudno prate na kratkom njegovom pu­tu.

Sam nam je darovao koliko nam je mnozina dugovala, a u sameravanju sa onim što je Zdravko Ranković vekom uradio, ma­lo je onih kojima se vlastiti život pr­oćerdanim ne  bi učinio...

Vele da ljudi svoj život kvare ne tol­iko time što čine ono što ne treba, nego što ne čine ono što treba, ali Zdravo Ra­nković se od svakog zla i pagibe saklanjao, popravljajući, u sebi i oko sebe,  ono što se ikako popraviti dalo, birajući re­či čak i kad ih je nedostojnima morao up­utiti...

Ima ljudi koji su nam, sami sobom, videlo u mraku, pa i kad nam se čini da nas, iz onostranstva ne gledaju očima ne­go dupljama očiju. Njihovo je delo paved­ri­na u našoj tmači, u ovom raznobojno sl­učaju mraka, kako to kaže Pesnik, jedan od onih koje je Zdravko Ranković voleo...

Elem, užižući sveću-zadušnicu, pr­im­iso mi je da i  Zdravko Ranković takvom redu ljudi pripadaše  - svetionicima koji se ne prituljuju i ne gase...

A narodna pesma, za Te i Takve, ima ču­veni započetak: Netko beše... Upravo ta­ko: Netko beše Rankoviću Zdravko / od ma­lena sela Sankovića...

Belo Valjevo, stojni grad slavne Ko­lu­b­are, neće ga zaboraviti, a ni mi, pr­ij­at­elji   Njegovi, već proređeni i nesrećni ma­hom...

Neka mu je tiha večna noć, a slava i hv­ala – ovim svetom, dok je ovog sveta...

Uoči Preobraženja, dano u Belom Valjevu, leta Gospodnjeg 2014. god.

Radovan Beli Marković

Čika Ljubin sledbenik

Velika nesreća: na onaj drugi, kažu bo­lji svet, preselio se Zdravko Ra­nk­ović. Otišao je ne samo od svoje po­rodice, otišao je i od svojih kolega, sa­radnika, mnogobrojnih prijatelja. Ot­iš­ao je, ne jedan od najboljih, nego najbolji novinar Valjeva, jedan od onih koji su se uspešno ramenovali sa (najboljim), naj­većim perima srpskog novinarstva.

Zla kob je zadesila ne samo njegov ipak kr­atak život. Ostalo je njegovo veliko, ali još nezavršeno delo: novinara pisca, iz­veštača, hroničara, istoričara čitavog Valjevskog okruga. Otišao je najbolji i najveći radio novinar, glavni i odgo­vo­rni urednik Radio Valjeva, direktor No­vinske ustanove „Napred”, neumorni is­traživač široko rasprostranjene is­to­rije. Jedan od najvećih i najboljih va­lj­ev­skih izdavača svih proteklih vremena, naj­češće na svoju materijalnu štetu. Ce­nio je, i na njemu učio, najbolje valjevsko, sr­psko, jugoslovensko novinarstvo. Iako je često govorio i pisao da je čika-Ljuba Ne­nadović, prvi i najbolji valjevski no­vinar i izdavač još od „Šumadinke”, do „Gl­asonoše”, prvih valjevskih novina. U svom vremenu Zdravko je nadmašio i vrlo uvažavanog Nenadovića još od 1885-og leta gospodnjeg i našeg.

Još u osnovnoj školi odlučio je da bu­de novinar, izdavač novina, časopisa, go­di­šnjaka, knjiga svojih ali i drugih autora koje je znalački pronalazio. Nije voleo reč „publicist”; za sebe je uvek tvrdio da je samo novinar.

Zdravko je bio najobrazovaniji, najis­kr­eniji, najslobodniji, ali i najpozitiv­ni­ji „bundžija” protiv svega što mu se, po nje­govim strogim ali pravednim kriteri­jumima, nije dopadalo. Takođe je kolege vo­leo, takve je najradije i najupornije št­am­pao, sve o svom „ruvu i kruvu”. Nije prezao pred suprotnim mišljenjima, svoja je naj­argumentovanije predlagao, objavljivao u svojim izdanjima, kao i u nekim sr­ps­kim. Jedan od ideala delanja i samopre­go­ra bio mu je Zoran Đinđić, filozof po st­ruci, političar po vokaciji, najuspeš­ni­ji, najdalekovidiji srpski premijer. Zn­ao je da su u zemlji Srbiji, još od Ne­manj­ića, uvek postojala „dva Srbina sa tri partije” (ideologije). Uvek je umeo da se za najčestitije opredeli, što je rečju (ka­zanom, pisanom i objavljenom) dosledno sprovodio.

Voleo je svoju zemlju, naročito svoj ro­d­ni kraj i svoj grad. A to je uvek „kritikovao”, zahtevajući da bude bolje. I ne samo ka­da je u pitanju bila „kultura, obrazovanje, uspešna privreda!”

Sa najvećom strašću je istraživao is­to­riju svoga grada, svoga kraja, rodnog se­la Sankovića i njegove okoline. Znalački je nalazio prave činjenice, najefikasnije i saopštavao, objavljivao.

Da se i mi podsetimo: prvi je smislio, ur­eđivao i objavljivao godišnjak „Ko­lu­bara” (već 25 brojeva), gde su objavljivane najvrednije i najređe, davno štampane i go­tovo zaboravljene knjige značajne za sv­eu­kupni život Valjeva i okoline. Njegov ka­lendar „Kolubara” je primer kako treba gl­edati, izučavati prošlost i kako je pr­ezentovati čak i najmanje zainteresovanim čitaocima.

Ništa manje nije vredan njegov „Bi­og­r­afski leksikon Valjevskog kraja” obna­ro­dovan u tri velike knjige i skoro zav­r­šenoj i poslednjoj knjizi. Knjige neophodne ne samo sadašnjim i budućim izučava­oc­ima Valjevskog kraja, u koje je smešteno, sa proverenim podacima, hiljade najvaž­ni­jih ljudi naših krajeva.

Za mnoge čitaoce je veliko iznenađenje dva izdanja njegove pionirske knjige „Va­lje­vke”, kao i naredna knjiga Zdravka Ra­nk­ov­ića „Valjevski gimnazijalci” (1869-1904). U njoj objavljeni podaci rezultat su nj­e­govog višegodišnjeg okapanja da pronađe imena, makar najkraćih biografskih po­dataka, iz vremena kada nisu objavljivani školski izveštaji o radu u Valjevskoj gi­mnaziji. Nedavno je visoko ocenjena od naj­kompetentnijeg istoričara Republike Sr­bije...

Red je da navedemo, makar samo podse­ti­mo, na njegovu istraživačku knjigu – hro­nologiju Valjevskog kraja u 20. veku i skoro dokrajčenu ovakvu hronologiju is­tog područja u 19. veku.

Najzad, da ne zaboravimo i sedam svezaka njegovog godišnjaka o rodnom selu Sa­nk­oviću, koje u nauci treba da se ramenuje sa onim što je radio i uradio njegov zemljak, knez Jovica Milutinović u prvoj po­lo­vini 19. veka, kada se stvarala, tada Tu­rskoj još vazalna Srbija...

Naravno, da ne smemo zaboraviti me­se­čn­ik, dvadesetogodišnji mesečnik „Re­vi­ju Kolubara”, u kojoj je imao vrsne saradnike (u svakom pogledu) i koji je, naročito ne­koliko poslednjih godina, najvećim de­lom sam popunjavao (pisao)...

Imao je mnoge saradnike, neke iz svet­sk­ih zemalja, koje je znalački umeo da ani­mi­ra za saradnju. A najveći broj stranih, naročito domaćih saradnika, sam mu se ja­v­ljao, nametao svojom umešnošću u pisanoj reči, štagod to značilo.

Nema više našeg Zdravka!

Ali, on je, sigurno,  još među nama sv­oj­im delom, neumornim radom, požrtvo­va­nošću: umnom, fizičkom i finansi­js­kom delatnošću.

Sa najdubljim i najiskrenijim pošto­va­njem, ogromnom i utemeljenom delu Zd­ra­v­ka Rankovića, novinara iz Valjeva, rođenog Sankovčanina, najdublje poklonjenje: no­vinaru, istraživaču, piscu, izdavaču ka­kvog Valjevo pre njega nije imalo.

Najveću pohvalu zaslužiće eventualni na­stavljači njegovog velikog, svestranog de­la.

Zoran Joksimović

Blag čovek britke reči

Zdravko je bio novinar i izdavač. Pr­iv­rženik lepe, pametne, svrsishodne re­či. Umeo je da pronađe pravu reč za sv­aku situaciju. A nama danas reči izmiču, nedostaju - da tačno izrazimo šta os­eć­amo kada naš dobri Zdravko nije više sa nama. 

Ja sam iz komšijske, prijateljske sa­nk­o­­vačke familije koji je o svojim precima i poreklu, kao i mnogi Sankovčani, više na­učio od Zdravka nego od svojih starih. U ne­koliko godišnjaka o svom malenom, le­pom selu Sankoviću Zdravko nas je, svoje ze­mljake, poučio, obradovao; okupio nas je, osokolio, učinio ponosnim na to ko smo i od­akle smo. Susreti uz objavljivanje tih go­dišnjaka bili su prave svečanosti, ko­jih se danas sa setom sećamo.  

I tu je misiju istraživanja prošlosti i sagledavanja sadašnjosti imao i nosio za celu Kolubaru, za svoje Valjevo, za Po­dg­o­­rinu, Kačer. Njegova revija  „Kolubara“, i njegov godišnjak „Kolubara“, svojevrstan su spomenik ljudima ovog našeg kraja, saga o njihovim usponima i dostignućima, te­go­bama i borbama.

Njegova izdanja nisu bila samo puke hr­on­ike. Bila su nosioci progresivnih id­eja, i akcija. Bila su putokaz za budućnost. Još nam je u rukama avgustovski broj re­vi­je sa Zdravkovim pokličom u akciji koju je ne­umorno vodio: Biblioteka nam je naj­pr­e­ča!

Zdravko se, lično veoma blag čovek, br­it­kom reči, bez zazora, hrabro obračunavao sa umišljenim vođama, sa nabeđenim ve­ličinama. Smatrao je to svojom dužno­šću. Time je i nama, svojim čitaocima, pr­užao nadu, davao veru da se za svoje na­zo­re vredi boriti.

Nama koji ne živimo u Valjevu Zd­ra­vk­o­va izdanja bila su živa spona sa zaviča­j­em, koja nas je nadahnjivala i koja nam je, re­­čju, mnogo značila. 

I ja sam jedan od vernih Zdravkovih či­talaca. Čitalaca koji su sa nestrpljenjem čekali poštara i svaki primerak re­vije, magazina, drugih izdanja koje je Zd­­ravko, svojim požrtvovanjem, posvećeno­­šću i veštom rukom pravio, čitali sa po­se­bnom pažnjom i uživanjem. Na tome smo mu zahvalni, i po tome ćemo ga pamtiti.     

Napustio nas je dobar, uzoran, iskren, vr­edan čovek. Hrabar čovek. Čovek koji ni­je svojim nedaćama opterećivao druge. Čo­vek odan svojoj porodici i prijateljima. Čovek koji nas je zadužio svojim de­lom. Mi ćemo ga po dobru pominjati. I ve­rujem da ćemo umeti da mu se odužimo  - po­najpre tako što ćemo produžiti njegov pr­e­galački rad, tako što će njegove novine, revije, godišnjaci nastaviti da izlaze.

A danas, tužni, potreseni, kažemo: Hvala našem dragom Zdravku Rankoviću!

Miroslav Paunović

Zadužbina „Zdravko Ranković”

Kad kažem Valjevo mislim na bi­bl­io­teku, a kad pomislim na Zdravka Ra­nkovića pomislim na zad­už­bi­nu. U tu starinsku reč staje sve čime se  Zd­ravko Ranković bavio u našem vr­em­e­nu i sve što nam je ostavio kao za­ve­št­a­nje. Ne znam ko ima takvu ostavštinu, ko je to više zaslužio i više zadužio Valj­e­vo, Valjevski kraj i Valjevce. Ono što je Zd­ravko Ranković već uradio drugi gr­ad­o­vi u Srbiji nisu još ni započeli. Od­av­no  se zalagao da Valjevo dobije novu, mo­de­rnu, biblioteku, a odnedavno pr­edl­ag­ao i obrazlagao da se u tu svrhu adaptira zg­rada bivšeg Doma armije.

Možda je vreme da nadležni u Valjevu i Srbiji stegnu srce i za dušu Valjeva (i Zd­ravka Rankovića) naprave  gest, kakav de­cenijama nije viđen ni u Valjevu ni i sr­pskoj kulturi.

Gest koji bi mu priličio, po kojem bi se vratilo sebi i  ponovo pročulo, kao u sv­ojim najboljim danima. Možda bi se baš u tom velelepnom zdanju moglo naći me­sta i za Zadužbinu „Zdravko Ra­nk­ov­ić“.

Matija Bećković

Zaslužni građanin Valjeva

Vest je do mene stigla ovako: Umro nam je Zdravko! I iako nažalost ne iz­nenadna i neočekivana, vest je i u me­ni izazvala osećanje velikog bola i og­r­omnog gubitka. Bez Zdravka nije ostala sa­mo njegova porodica, nego i svi mi koji smo ga znali, radili sa njim, družili se, vo­leli ga i poštovali. I to što se bol de­li na mnogo nas, ne znači da je manji, nego samo da se možda lakše nosi.

A poslednji minut tišine u slavu i po­štu Zdravku, nije samo ćutanje pred nje­­govim odrom. Valjda se tada svako od nas na svoj način i sa svojim sećanjem op­ra­štao od njega. Neki su svoje slovo i na­glas izgovorili. A preda mnom je i tada, pa evo i dalje, stajalo pitanje: da li je Zd­r­avko više otišao, ili ostao? Da li ga je vi­še otišlo, ili ostalo? Sav je otišao, i sav je ostao. Ako je to ikako moguće. 

I na ovom mestu, pred mene staje i sl­edeća misao: Evo, Zdravkov odlazak je još jed­an tužni povod pred kojim je ovaj grad os­tao nem, slep i gluv. Nije Zdravko ni pr­vi ni poslednji, ali je svakako veoma za­služni građanin Valjeva. Kako Valjevo nije našlo načina da sećanje na te zasluge ov­ekoveči?

Ne mora Aleja zaslužnih građana, ima i drugih načina, i glava pametnih da ih na­đu. Ja, kao što ni Zdravko ne bi, ne os­taj­em bez nade. Onaj, sav Zdravko koji nam je ostao, teško može biti obuhvaćen ne­k­om merom. Vreme koje dolazi, onima koji sad ne znaju ili sumnjaju,  pokazaće svu ve­ličinu i značaj Zdravkove ostavštine. A on­ome  Zdravku koji nas je napustio, neka je rajsko naselje i večni mir. 

Rada Novaković

Čovek koji je ličio na svoj glas

Dvadeset već godina sam emigrant, a sa­mo nekoliko godina manje traje mo­je prijateljstvo sa Zdravkom Ra­nk­ovićem, prijateljstvo koliko duboko i is­kreno, toliko, na poseban način, ne­ob­ič­no. Najčešće biva da se prijatelji prvo sr­etnu, sprijatelje, pa onda nastave da ži­ve svoje živote ili zajedno, ili pak da se u geografskom smislu odvoje, odsele, odu za svojom sudbinom, ali prijateljsvo svoje na­stave pismima, telefonskim razgovo­ri­ma, povremenim viđenjima...Kod Zd­ra­v­ka i mene je to išlo obrnutim putem. Pr­vo smo se upoznali, sprijateljili, a tek na­kon skoro četiri godine sreli. Po­st­a­li smo prijatelji, a da se pre toga nikada ni­smo ni videli. Možda je takvu vrstu ve­ze moguće ostvariti i sa nekim drugim lju­dima, ali se meni sada čini da je Zd­ra­vko jedini koji je imao tu vrstu dara: da ga vo­liš i ceniš „na neviđeno“.

A sve je počelo upravo od njega. Već sk­oro dve godine sam troškario svoj emig­ra­ntski život, blago začuđen svim tim ču­dima što su se oko mene zbivala. Bio sam promenio ne samo državu, jezik, po­sao, nego i vazduh, vodu, te ostavio sve sv­oje rođake, prijatelje, poznanike, svoju uo­bi­čajenu svakodnevnicu, jednom rečju, po­čeo sam da živim nešto što je samo ličilo na moj život, a u suštini bilo nešto, ako ne drugo, a ono sasvim novo.  U takvim tr­enucima totalnog preispitivanja u sm­is­lu ko sam, šta sam i zašto sam to što je­sam , ponekad, sasvim iznenada, zna da za­­zvoni telefon, ali su takve scene naj­če­šće rezervisane za sinopsise holivudsk­ih i inih filmova, čime se najavljivao  su­dbinski preokret u životu glavnog ju­naka. To bi se, sasvim sigurno, i meni de­si­lo da sam glumio u filmu, ali pošto ni­sam, sudbina je nastavila da se odvija sa­svim uobičajenim tokom. Ta činjenica, me­đutim, nije dovela u sumnju moje tadašnje uverenje da se sa druge strane  žice na­la­zio  Dobri Anđeo lično. Tada se zvao Zd­ravko Ranković. Kako se zove sada, ne zn­am, ali slutim. Znali smo se od ranije, iz mog prethodnog života, ali sasvim po­vr­šno. Bio mi je jedne prilike, opet tele­fo­nom, poručio neki novinski tekst o pr­ilikama u Pančevu i sličnom, a prilike su bile teške, očajne čak, tako da mi je te čuvene 1993. godine honorar koji sam od Zd­ravka dobio ostao u trajnoj uspomeni. I ov­oga puta zvao me je istim povodom (sam Bog zna kako je došao do mog telefonskog br­oja) i između ostalog, zapitao me  „pi­š­eš li ti štogod“, očigledno čvrsto re­š­en da mi u tom smislu učini nekakvu po­nu­du. Pošto ga je i onda, polovinom deve­de­setih, opsedala misao o ustanovljenju va­ljevske biblioteke, zamolio me je da mu na­pišem štogod o jednoj od veronskih us­ta­nova te vrste, što mi se tada, s obzirom na površno poznavanje italijanskog jezika, učinilo kao više nego krupan zadatak.  „Snaći ćeš se ti već“, rekao mi je, „znam ja tebe“. Tako je nastao moj prvi tekst na­pi­san iz emigracije, posvećen Kaptolskoj bi­blioteci u Veroni. Za Valjevce i Va­lje­vo ovo moje sočinenije nije imao nikak­vo­ga značaja, kao i u tom pravcu usmereno Zd­ravkovo zalaganje, jer biblioteke ni dan danas nema, a po svemu sudeći, još će mn­ogo vode proteći Kolubarom, dok je ko­na­čno bude bilo. Međutim, htedoh reći ne­što drugo: čak i onima koji ne žive od pi­sanja ali žive pišući,  ovakve ponude su više nego hrana, odnosno više kao ne­ka vrsta isceljenja (rekao bih i vaskresenja, ali bih preterao).  Zdravko je bio taj (a sada se pitam ko bi drugi) koji je pre sv­ih ostalih kolega, novinara i urednika koje sam znao u meni hudom emigrantu pre­po­­z­nao i novinara, sluteći sasvim is­pr­avno da onaj koji ode ima jaku potrebu da os­tane bar u nečem, da se ponovo prepozna, ako ni u čemu drugom, a ono bar u kupatil­sk­om ogledalu.

Otuda ja taj njegov poziv i to pitanje „pi­šeš li ti štogod“ da zaboravim ne mo­gu . A od tog poziva pa u narednih sedam - osam godina koliko je trajala naša sa­ra­d­nja, nisam napisao niti jedan tekst za „Ko­lubaru“, a da me Zdravko prethodno ni­je pozvao telefonom i poručio ga kao da nam je prvi put. To je postalo obeležje na­š­eg „telefonskog“ prijateljstva,  to nevi­đe­nje, neimanje predstave kako bi onaj dr­ugi uopošte mogao izgledati. A desilo se jed­nom, nakon skoro tri godine naše sa­ra­dnje, da je u „Kolubari“ izašao tekst o ra­du valjevskog Rotari kluba, praćen od­govarajućom fotografijom uslikanih va­lje­vskih rotarijanaca. Među njima se, vi­deo sam u tekstu, nalazio i Zdravko, ali is­pod fotografije nije bilo potpisa koji bi ukazivao na to ko je ko. Zagledao sam se u tu stranicu Revije i, imajući u svojoj sv­esti samo melodiju Zdravkovog glasa, po­kušao da utvrdim koja bi fizionomija mo­gla biti u saglasju sa tom zvučnom pred­st­avom o mom tada već dragom prijatelju. Ne treba posebno isticati da se nisam du­go dvoumio. Zdravko je ličio na svoj glas, sv­ež i nekako zaokružen kao najlepši be­lu­tak sa dna Ribnice. Besprekorna dik­ci­ja bila je nadrgadnja čistoj misli. Sve se u njegovom kazivanju na svojevrestan na­č­in uklapalo. A melodija je bila, kao što re­koh Zdravkova, ista onakva kave su mu i bi­le oči. Jasna.

Mislim da ću pogrešiti datum našeg pr­vog susreta. Slutim da se to zbilo 1998. ili godinu pre. Ne znam. Taj hroničarski dar je pripadao njemu, a emigranti, uop­š­te uzev, živeći paralelne živote nikada ni­su bili pouzdani svedoci o tome kada se šta zbilo. U svakom slučaju sreli smo se na mostu , na Kolubari,  gde je izašao da nas sačeka e da ne bismo lutali i u Valjevu ne­gde zagubili. Prethodno smo, na obost­ra­no iznenađenje, ustanovili da njegova su­pruga Novka i ja potičemo iz istog sela im­enom Rušanj, što je mom valjevskom pe­di­greu dodalo još jedan tračak sv­ojevrsne uv­rnutosti: saradnik Zdravkove „Ko­lub­a­re“ bio je pančevački Rušanjac iz Verone a „u umetnosti“ – Valjevac. Ovo poslednje mi je baš godilo. Sviđala mi se ta ideja da u neku ruku budem i Valjevac. Kada su mo­gli toliki drugi, zašto ne bih mogao i ja, a uostalom, i Zdravko je bio odande, pa tim bolje, odnosno tim radije.

Sada prvi put pišem tekst za Zdravka, a da me on nije zvao. Niti će. Zavesa je sp­uš­tena, nastavka nema. Međutim, moram da priznam, a svi oni koji su sa njim delili svoje živote će me sasvim sigurno r­az­u­meti, da prebirajući emocije koje sam sa­ku­pio tokom ovogodišnjeg letnjeg boravka u Srbiji, nikako nisam mogao da se setim šta mi se to tako strašno i tragično do­go­dilo u belom Valjevu dana  18. avgusta te­kuće godine, na šta me je upućivao sopst­ve­ni razum. Činilo mi se da tog dana n­is­am bio na pogrebu, na ukopu, poslednjem is­praćaju... Moja osećanja rojila su se oko pe­rcepcije nečega veoma nalik uzvišenoj sv­ečanosti u slavu Dobrote koja je samo pr­omenila način svog postojanja. I sećam se da sam sa groblja otišao spokojan. I da je on bio tu negde. I da i dalje misli o tome kako da mi se nađe, da nekako pomogne.

I bilo mi je lepo od te primisli.

I još je.

Živoslav Miloradović

Sa Zdravkom i o Zdravku

Zanimljivo, Zdravka Rankovića ni­s­am upoznao u Valjevu, već negde u Sr­bi­ji... Otišao sam – bilo je to os­am­de­s­etih godina prošloga veka –  mislim u Pirot na tada cenjeni festivalski su­sr­et lokalnog radija Srbije... Kada sam do­šao na festivalsko finale, članovi ži­rija su mi rekli, sa zadovoljstvom, da je prvu nagradu dobila emisija njima ne­po­znatog novinara iz Valjeva koji se zove Zd­ravko Ranković. Na završnoj sv­eč­an­os­ti sam slušao tu emisiju. Bila je, do­is­ta, veoma dobra, neobična za tadašnji me­di­jski prostor Srbije.

I posle saopštenja odluka  žirija i po­dele nagrada, čestitao sam autorima, da­kle i Zdravku Rankoviću...

Tako i tada sam upoznao Zdravka Ra­nk­ov­ića!...

Zdravko i ja sedeli smo, potom, više od sata. Pričao mi je sa neobičnim za­n­os­om o Radio Valjevu i svojim planovima. Za­pamtio sam da želi, budući da mu je tr­eb­alo da bude povereno da rukovodi ovom st­anicom, da angažuje mlade novinare, one koji su obrazovani i koji osećaju po­se­bnost medija... Pričali smo i o listu „Na­pred“, u kojem sam, kao srednjoškolac i student, sarađivao. Smatrao je da bi taj li­st, koji je imao uspešnu  tradiciju, tr­eb­alo da bude potpuniji, svestraniji i  bo­lji.

Posle tog prvog susreta, pratio sam pa­žljivije priloge novinara Radio Va­lje­va u emisiji „Na zajedničkom talasu“...

I uvek sam se, kada bih odlazio u Va­lje­vo, sretao sa Zdravkom.

Njegov doprinos uzletu Radio Valjeva je poznat.

Jednom prilikom mi je pričao kako bi želeo – ako dođe do privatizacije li­sta „Napred“ – da ga „kupi“, da ga kupi zaj­ed­no sa grupom odabranih novinara. Na­ža­lost, nije uspeo!

Tada se odlučio da pokrene svoje gl­as­i­lo, odnosno da osnuje svoje pr­edu­ze­će...Tako je nastala „Kolubara“.

Upućivao mi je sve brojeve, sa molbom da mu uvek – pošteno, tako je govorio – ka­žem šta mislim o sadržaju i o ur­eđ­iv­a­nju, ali i o jeziku njegovog glasila... I ta­ko je bilo. Redovno sam mu ukazivao sv­oje utiske, i to baš otvoreno, kako je on sam i tražio.

Kasnije me je pitao da li bi bilo ko­ri­sno da pokrene godišnjak, kao i da ob­ja­vljuje knjige. Podržavao sam ga u tim na­stojanjima.

Čak je objavio i jednu od mojih knjiga iz Kolekcije „Odgovori“. Radilo se o mo­j­im razgovorima sa američkim uni­ver­zi­t­e­tskim profesorom i doktorom is­to­ri­js­kih nauka Dimitrijem Đorđevićem. Pa­mt­im predstavljanje te knjige u Valjevskoj gi­mnaziji.

Redovno smo se sretali. U Beogradu, na Ču­buri, stanovala je njegova kći, čak mi­slim u mojoj ulici... I uvek bi nalazio vr­emena da se nađemo.

Sarađivao sam u publikacijama Zd­ra­v­ka Rankovića – i u Kalendaru i u reviji „Ko­lubara“. Poslednje što mi je objavio bio je dodatak u februarskom broju „Ko­lu­bare“, koji sam nazvao „Osvajanje Va­lje­va“... Imali smo i druge planove. Tako, bio je spreman da objavi knjigu mojih ra­zg­ovora sa Radovanom Belim Ma­rko­vi­ćem.

Zahvaljujući Zdravku Rankoviću, sr­et­ao sam, se češće, i sa svojim gi­mn­az­ij­sk­im drugovima  Zoranom Joksimovićem i Mi­lenkom Radovićem. Bilo mi je drago i ka­da je moj redakcijski kolega Radoš Gl­iš­ić počeo da se redovno oglašava u „Ko­lubari“.

*

U valjevskom duhovnom i kulturnom pr­ostoru, ali i šire, u prostoru Srbije, do­prinos Zdravka Rankovića je bio pr­imećen i cenjen.

Više puta sam govorio na raznim sku­po­vima o delovanju Zdravka Rankovića. I pi­sao sam o tome, isto često... Isticao sam njegovu spremnost da se odupre uob­ič­a­jenom zaboravu, tako karakterističnom za­ današnje naraštaje.  

U Srbiji je bilo još samo nekoliko pr­egalaca – kao što je bio Zdravko Ra­nk­ov­ić... Podržavajući ih, uvek sam im go­vo­rio o Zdravku Rankoviću.

Iako je tek otišao od nas, Valjevo bi Zd­ravka Rankovića trebalo da pamti po sp­remnosti da se, ponoviću, odupre za­bo­ra­vu. Sve njegove publikacije su na­st­oja­nje da se iz tradicije izdvoje događaji i li­čnosti, kao i ustanove koje su – svojom tr­ajnom vrednošću – zaslužile da traju, od­nosno da se pamte.

Istovremeno, nastojao je da podrži ak­tuelna zbivanja i ličnosti. To najbolje do­kazuje njegova upornost da se svake godine – proglašavanjem najzaslužnijih Va­ljevaca – podstaknu današnje ličnosti ko­je su imale snage da i u ovo vreme po­svete svoja nastojanja da Valjevo bude i gr­ad sves­tr­an­og duhovnog i kulturnog ži­vo­ta.

*

Zdravko Ranković je bio –  sumnje ne­ma,  to treba reći – odvažna, smela, up­or­na, inteligentna, hrabra, vredna i du­ho­v­no bogata ličnost.

Valjevski novinari, kao i celina va­lje­vske inteligencije, ali, ipak, u prvom re­du novinari, trebalo bi da nastave delo Zd­ravka Rankovića, ali i da sačuvaju sp­omen na njega i njegovo neosporivo zau­zi­ma­nje za Valjevo i čitav taj kraj!... Otuda, pr­edlažem da se osnuje nagrada sa nje­gov­im imenom, koja bi nas svake godine – mo­žda baš na dan njegove smrti ili, recimo ro­đenja – podsećala da  takva ličnost nije za­boravljena.

Tako isto, valjevski novinari, ali i svi mi koji samo bili njegovi saradnici ili prijatelji, trebalo bi da ubede va­lj­ev­s­ku vlast da jedna ulica dobije njegovo ime!

Miloš Jevtić

 PS. Spreman sam da pomognem da se sa­ču­va spomen na Zdravka Rankovića. Sp­re­m­an sam da učestvujem u pripremanju pu­bl­ikacije o Zdravku Rankoviću i nje­go­v­om delu!

Viteško novinarstvo

Sa zakašnjenjem sam saznao za smrt mog prijatelja  Zdravka Rankovića. I bolje. Tako je, za mene, duže živeo, fi­zički. 

Duhovno, trajaće koliko i Valjevo i ceo taj kraj, koliko i Srbija. Za života, o sv­om ruvu i kruvu podigao je mnoge sp­om­en­ike valjevstvu, posredno i sebi.

U njegovom, reklo bi se krhkom telu st­ek­li su se čitavi instituti, timovi en­ci­kl­opedista, uporni, nepokolebljivi pr­eg­a­o­ci, kopači po rudnicima zaborava, ali i vispreni tumači današnjice i vi­zi­on­a­ri budućnosti.

S grupom malom ali odbranom, tvorio je mesečnik jedinstven u Srbiji. Nije mi po­znato da takvog ima igde: po uređenosti, iz­uzetnoj kulturi jezika, temeljnom po­zn­av­­anju onoga o čemu piše, bez os­tr­aš­će­no­s­ti, poštovanju pravila da se čuje i druga st­rana... To je  gospodsko, gotovo viteško no­vinarstvo.

Takvog novinarstva više nema.

Revija Kolubara je svetionik koji do­ka­zuje da se može opstati ne povlađujući ni­skim strastima na stranicama lista, a s dr­uge strane, ne biti sluga vlasti ili bo­ga­tuna. 

Osnovao ju je i vodio Zdravko Ra­nk­ov­ića, verujem, da će, takva, nastaviti da ži­vi, a kroz nju i duh večitog dečaka iz Sa­nk­ov­ića.

PS. Predlažem da odvojite jednu st­ra­nu za kazivanja o Zdravku Rankoviću. Mn­o­go ljudi ga je poznavalo i mnogo njih bi im­alo šta da kažu o njemu. Sve te an­eg­do­te, sećanja raznih vrsta, na kraju bi tr­eb­alo objaviti kao knjigu. Jer, sve čega se sećamo u vezi sa Zdravkom, jeste lično i lokalno , ali, istovremeno i univerzalno. Pr­iča­ju­ći o njemu, pričamo o nama. Našem vr­em­e­nu, našim jadima, borbama i nadama.

Slobodan Stojićević

Napiši, objaviću!

„Ako ti smeš da napišeš, što ja ne bih smeo da objavim“!

Godine se vezuju za ljude. Ljudi ostav­lja­ju trag i pečat, od ljudi učimo, na ljude se ugledamo. Uz prave ljude rastemo i sa­zr­evamo. Imala sam čast i privilegiju da od Zdravka Rankovića učim, da se na njega ug­ledam i uz njega, novinarski, rastem i sa­zrevam.

Kada sam 1988. godine došla u Radio Va­ljevo, kao novinar saradnik, Zdravko je bio direktor cele informativne kuće, i Na­preda i Radio Valjeva. Na kratko smo se upoznali, tek toliko koliko red nalaže, poželeo mi je uspeh i dobrodošlicu i preporučio mi da se „držim“ Džana i Lji­lja i, da budem vredna. Nekoliko meseci kasnije sreli smo se u prizemlju zgrade i tada me pozva u svoju neveliku kance­la­riju u koju sam ušla prvi i poslednji put. Kratko mi reče - „Kažu da si vredna, im­aš dara i znanja, brza na jeziku, umeš da slušaš, ali umeš da budeš tvrdoglava, svoja i uporna. Sasvim dovoljno da po­st­aneš novinar“. Tada mi dade i nekoliko saveta. „Ne unosi emocije, piši i go­vo­ri samo istinu, čitaj, čitaj sve što ti do­padne šaka. Gradi svoj stil i ne dozvoli da ti drugi menja mesto zaraza i tačke“.

Zdravko Ranković je 1990. godine po­kr­enuo novinu „Reč“. Pisali su najbolji no­vinari Radio Valjeva, ali je Zdravko ša­nsu dao i mladim novinarima, da se op­robaju i u pisanoj reči. Za mene dragoceno iskustvo, koje danas baštinim.

Zasigurno je Zdravkov značaj i ve­li­či­na u tome što je od zaborava otimao i sa­čuvao mnoge važne događaje i ljude. Ko­lubarini Kalendari i knjige, a to će tek vr­eme pokazati, imaju ogromnu vrednost. Ka­lendari i Zdravkove knjige će se i za sto godina sa jednakim zanimanjem čitati i čuvati.

Značaj koji ću ja duboko pamtiti jeste Zd­ravkov pečat u novinarstvu i uređiva­čkoj politici kroz  reviju Valjevac, doc­ni­je Kolubara. To nisu obične novine. Ko­lubara ne prenosi vesti, informaci­je, saopštenja... To su novine mišljenja. Ta­ko nešto, te 1994. odine, retko ko je im­ao u Srbiji. Retko ko ima i danas. Zd­ra­vko Ranković je jasno, direktno i glasno govorio i pisao. Bez straha i ustezanja. Umni, pametni ljidi, sa stavom, koji ne pristaju, koji se ne povode, koji imaju hr­abrost, argument...pišu u Kolubari. A mn­ogi čitaju i zahvaljujući tome imaju sp­oznaju više i veru da može drugačije i bo­lje. Zdravko je mnogima koje su ućutka­va­li dao priliku da govore i da kažu. Se­ćam se njegovog odgovora na pitanje - Da li smeš da objaviš? Šeretski kroz os­meh kratko je odgovorio -„Ako ti smeš da na­pišeš, što ja ne bih smeo da objavim“!

U mnogim novinama danas postoje ko­lu­mne i blogovi. Zdravko je pre 20 godina u svojoj Kolubari imao kolumne i blo­go­ve koje će se, s posebnom pažnjom i jednakim zanimanjem, čitati i za 20 godina i činiće nam se kao da su juče napisani.

Značaj i veličina Zdravka Rankovića je i u tome što je, pre 20 godina, ustanovio nagradu „Valjevac ličnost godine“ ko­ju sa ponosom nosi dvadeset Valjevaca. Na­grada utoliko veća i značajnija što je re­tka ili možda i jedina koja se u Valjevu do­deljuje značajnim i znamenitim sugra­đa­nima. Sugrađanima koji su ostavili pr­ibližno jednak trag, tragu Zdravka Ra­nkovića.

Uz zahvalnost za učinjeno i ostavljeno, volela bih da jednog dana prošetam ul­icom Zdravka Rankovića ili da posedim na klupi u parku koji nosi ime Zd­ravka Rankovića.

Darija Ranković

Telegrami saučešća

Porodica Ranković i Izdavačko dr­uš­tvo „Kolubara” dobili su veliki broj telegrama saučešća povodom Zdravkove smrti. Uputili su ih: Ce­ntar za kulturnu dekontaminaciju i Bo­rka Pavićević, kolege iz Novinske agencije Beta, njen direktor Backo Diklić sa su­prugom Anom Kotevskom, Nikola Mi­rk­ov, Neša Ristić, Marija i Laza Ču­rč­ić iz Titela, Slobodan Jevtić Pulika, M­a­tica srpska iz Novog Sada i njen pr­eds­e­dnik prof. dr Dragan Stanić, Red­ak­ci­ja Srpskog biografskog rečnika i njen ur­e­dnik prof. dr Branko Bešlin, Ud­ru­ženje novinara Srbije, Lokal Pres iz Kr­agujevca, Ajša Bajrović i Aleksandar Ka­le Spasojević, Seka Markov, Udruženje Cr­ta, Radovan Popović, Dušan Ćitić, te­atrolog Zoran Jovanović, Mirjana i Ra­do­van Davidović, Gorjana i Aleksandar Aj­zinberg, Branka Otašević i Branislav Tr­bojević, Danica i Raša Despotović, Sn­ežana Lukić Pavlović, Milutin Mi­lićević, Dejan Mijač, Radovan Petrović i Žarko Jovanović, Dragan Obradović, Sl­avica i Bora Rakić, porodica Že­ra­vč­ić, Vladimir Andrić, Panta Kovačević, Mi­lan Terzić Baron, Aleksandar i Mi­od­rag Loma, Sonja i Aleksandar Ur­oš­ev­ić, Milovan Marković, Danka Ži­va­no­v­ić, Žana Vojinović, Zoran i Vesna Jo­va­no­vić, Borivoj Gavrilović, Dragan Sa­v­ić, Mira Kojić, Boško Milosavljević, Mileva i Zoran Malešić iz Prijepolja.

Telegrame su poslali i Kulturni centar Mionica, Gradska biblioteka „Bo­ži­dar Knežević” Ub, Biblioteka „Vlada Ak­sentijević” iz Obrenovca, Slavica Mi­livojević iz Ljiga, Gradska biblioteka Lajkovac, Nenad Stevanović, predsednik Opštine Osečina, Živorad Boj­ič­ić, predsednik Opštine Lajkovac, Pr­ed­uz­eće „Kej”, Voja Soldatović sa porodicom, Snežana Milošević, Miško Mi­ja­no­vić, porodica Marjanović, prota Ra­tko Radojičić iz Belanovice, Raša Go­lu­bo­vić, knjižar Ranko Čolaković, Ivana i Branislav Jovanović, Radovan Aca Ri­sto­vić iz Mionice, Aleksandar M. Mi­lo­vanović iz Ljiga...

O Zdravkoj smrti, po nama dostupnim po­dacima, čitaoce su obavestili Sr­em­ske novine iz pera Dušana Poznanovića i Bečejski mozaik iz pera Kristine De­me­tar Filipčev. Beogradski dnevnik Da­nas je, uz vest o Zdravkovom odlasku, po­no­vio jednu od njegovih «dopisnica» o ko­miti Josipu Jerasu.