Života Filipović i Nemci

Smrt profesora Živote Filipovića zabeležile su novine, kao i ova revija u izdanju za februar t. g. Međutim, zarad potpunije slike o Filipovićevom pedagoškom i književničkom radu, neka mi bude dopušteno da ponešto dodam.

Treba reći da je od sedam udžbenika nemačkog jezika za srednje škole Filipović tri radio sa drugim autorima, da su neki od ovih udžbenika u upotrebi i u Republici Makedoniji i da je ukupan tiraž njihov preko dvesta hiljada. Filipović je i autor alternativnih udžbenika za nemački i engleski.

Osim pomenutih knjiga i knjiga poezije i proze („Dunja”, „Havarije”, „Munjevine”, „Strmnogorske vedrine”, „Godišnja doba”), objavio je i knjigu „Strmnogorac” (2005), roman u dvadeset priča, sa pogovorima Ivana Petrovića, Mirka Bojanića, Miodraga Lome, Mome Dimića i Milovana Vitezovića. Ovo nije sasvim nova knjiga, ali je u jednom novom kompozicijskom ključu, opremljena pogovorima i beleškom pisca o samom sebi i reprezentativna za pripovedanje i pripovedačke domete Filipovićeve. Njegove priče, pesme, aforizmi, objavljivani su po listovima, časopisima, knjigama, na nemačkom, a zastupljen je i u zborniku aforizama naših aforističara („Vrag i šala”) koji je objavljen na ruskom. Književne sastave i prevode objavljivao je godinama u domaćoj periodici. Nedavno, u „Politici”, objavio je i priču, u jednom narativno filozofskom maniru, izvanrednu.

Međutim, prevodi su kod Živote Filipovića jednako važni kao i njegova izvorna literatura, a to se obično previđa. Osim prevoda Habermasa („Teorija komunikativnog delovanja”, u rukopisu, sa Zoranom Đinđićem i Miroslavom Milovićem) prevodilački opus Filipovićev je i znatan i značajan. Sa engleskog je preveo roman američkog pisca indijanskog porekla Džejmsa Velča „Zima u krvi”, zatim zbirku indijanskih bajki „Poreklo zvezda Velikog medveda” (sa Jelenom Tomić), zbirku eskimskih bajki „Priča iz iglua”. Sa nemačkog jezika preveo je više knjiga. To su „Nemački grafiti”, „Odmetnik” Ernesta Jingera, „In vino veritas”, Serena Kjergegora, „Osam smrtnih grehova civilizovanog čovečanstva” Konrada Lorenca, knjigu „Valjevo” Hansa Fogela, „Umetnost smeha” Gabrijela Lauba, „Moj džinovski problem” Martina Valzera, „Smrt u Trstu” Folfganga Eškera (sa Branimirom Živojinovićem), „Arneova zaostavština” Zigfrida Lenca, „Lako narušeni mir” Gabrijela Lauba, „Istorija evropske ideje” Folfganga Šmalea, „Istorija jednog Nemca” Sebastijana Hafnera, „Moj život” Marsela Rajh Ranickog i još neke knjige koje su ostale u fioci! A sve je ovo jedan znalački izbor i vrlo ambiciozan u kojem je više onih filozofsko-esejističkih tekstova nego li čisto književnih. Autori koji nisu samo superiorni u nemačkom jeziku već su, neki od njih, i sami gradili izvestan sopstveni nemački jezik.

Ovaj korpus Životinih prevoda sa nemačkog dovoljan je ne samo za jedan ozbiljan respekt njihovog prevodioca, već bi valjalo, ako možemo, da se još nečemu i poučimo iz toga. Jer Života Filipović se sasvim ugledno priključio onim našim prevodiocima iz germanistike koji su decenijama doprinosili književnim i kulturnim vezama i razmenama našim sa kulturom i književnošću nemačkom. Kada se ovo kaže, obično se najpre pomisli na Getea i Vuka koji jesu protagonisti ovih veza, i faktički, i simbolički. Beleži se i pamti onaj dan, a bio je to 13. oktobar 1823, dan u koji Gete, na vrhuncu svoje slave i svoje moći šalje svoje uglancane kočije i svoga uparađenog kočijaša da idu u taj i taj hotel, ili tako nešto, i da mu dovedu tog Vuka. A te veze nisu bile samo književne već i u svim oblicima života u srpskom jeziku je skoro taze, a opet sasvim lepo posrbljenih nemačkih reči bar hiljadu! Nama je i guverner prve Srpske narodne banke bio Vajfert, valjda Nemac. A ako i nije bio Nemac on je došao otuda. I ne samo u ovo novo vreme, već i od srednjega veka i ne samo trgovci i rudari već i nemački humanista Joahim von Vat piše, na latinskom, jedan književno-istorijski traktat o Beogradu i Kraljeviću Marku, 1548! Preko Nemaca mi smo se, unekoliko, upoznavali i zbližavali i sa kulturama kao što su francuska, i engleska, a neretko i sa Rusima! Prva srpsko-nemačka škola bila je u Beogradu još 1854, a tek kako je ovih škola bilo između dva svetska rata išlo se dotle da je u našim srednjim školama i zvanično bio preovladao nemački! Na radiju su skoro od njegovih početaka bile i redovne emisije na nemačkom jeziku. Seminar ili Katedra za germanistiku Beogradskog univerziteta bili su oduvek na dobrom glasu i naši germanisti su pisali izvrsne nemačke knjige, neretko i bolje nego što ih pišu Nemci, od Pera Slijepčevića do Slobodana Grubačića i Miodraga Lome. A da pomenemo, u međuvremenu, i takve naše odomaćene Švabe kakvi su bili recimo Alojz Šmauz i Gerhard Gazeman. A zašto ne i naše blagorodne i zaslužne Švabice i ne samo Betu Vukanović, već i verne supruge takvih naših Srba kakvi su bili Vuk Karadžić i Vojvoda Živojin Mišić. I Ranke i Kanic kao i Herman Vendel bili su Nemci. I ne samo da je delotvorna ova linija, nazovimo je vukovskom, već i ona druga nazovimo je koderovskom. Naše zanimanje za nemačke romantičare, na primer, traje otkako je nemačkih romantičara, intenzivno. Naši najbolji pisci, savremenici naši zapaženi su učesnici u književnom životu kod Nemaca, Ivo Andrić i Milorad Pavić, Boško Petrović, Tišma, Bulatović i Albahari, Bora Ćosić, Miodrag Pavlović, Srbljanovićka... I najbolja knjiga Ljube P. Nenadovića zove se „Pisma iz Nemačke”. To je ta i naša svetska književnost koju je kao osnovnu ideju inaugurisao Nemac Gate, a koju kod nas na visokom akademskom niovu, samo nekoliko godina posle Getea, obrazlaže na beogradskom Liceju, Matija Ban (1852).

Ovoj germanistici-srbistici i Života Filipović je priložio svoj doprinos prosvetarski i književnički. I on je dakle jedan solidni učesnik na poslu civilizacijskom i kulturnom u ovoj evropskoj zajednici. Jedan od ovih naših Valjevaca, kojih je bivalo i biva, izvanrednih. Pa i samim tim što su oni među nama i što možemo da se pozivamo na njih i njihovo je dejstvo blagorodno. Još kada bi se energičnije iskazali i oni koji do sada nisu u Valjevu bi nam i životi bili i lepši i zdraviji. Ovako ova izvesna osrednjost sa časnim izuzecima traje li traje. U takozvanoj kuturnoj sferi olako pristajemo na životarenje u polumraku sumnjivih sokaka i dvorišta. I opasnih. Kao da nam je usud to, ta prokleta avlija koju kao da smo izabrali, pa nam je još i lepo. Ipak svaka čast onima koji nešto čine i čine dobronamerno, pa kada je to i naopako! A odgovornost je najveća na onima koji su najdarovitiji i najspremniji i dakako na onima koji su na vlasti. Dovoljno je slušati i gledati šta govorimo i kako se ponašamo u ove dane istorijske odgovornosti. Kao da smo ludi! Još kada iziđu ona dečica naša da izrecituju neke patriotske sastave to je jedna tuga pregolema. Ta, zar čisti ludaci nisu, makar bili i nevini, ovi što nam na naše oči tako sladostastno obeščastiše prestonicu. Ovi nesrećnici i ne bi bili toliko opasni da u ovoj demokratski izabranoj vlasti nemaju i svoje ideologe i zaštitnike!