Zločesta baba Marta

Bogo mili, šta je sve Dobri Doktor, gradonačelnik valjevski dr Jovan S. Tomić, preturio preko glave „dotrajavajući kao predsednik Opštine u kojoj su uvedene privremene mere” i boreći se sa vazda zločestom Baba Martom! Najpre se, kako je zvanično priopćeno, zaglavio u saobraćajnoj gužvi beogradskoj sve tobož iduć na sastanak čelnika onih opština, koje bi, po predlogu „tehničke vlade” Koštunice Voje, trebalo da postanu gradovi. Muka je, međutim, u tome što su se, takođe u saobraćajnoj gužvi beogradskoj, zaglavili i ostali predsednici opština po Srbiji iz DSS-a i Nove Srbije. Gužvu su uspeli da izbegnu jedino predsednici iz DS-a ili Saveza vojvođanskim Mađara.

Potom je, k’o vrativši se iz Beograda (u koji nije ni išao), na sednici Privremenog d’izvinete organa, dva puta natrčao na rudu! Njegov predlog, prilikom izbora novog Opštinskog veća, da se „tim koji pobeđiva ne menja” oba puta je jednoglasno odbijen. Prošli su samo Vladimir Lale Spasojević i dr Miloš Stefanović, ortoped, a propali su, bitni parni organi kroz pocepani zadnji veš, Dragan Stojanović Ćela (SRS), dr Miroslav Srećković (SPS), Mihailo Jokić (SNS), Milojko Pantić (PSS) i agronom Dragoljub Dragojlović. Umesto njih, DSS je delegirao nezaobilazne deputate Dianu Tripković, Zlaju Lukića i Željka Đorđevića, a SPO svoje perjanice Tomu Rankovića i Milijana Dimitrijevića Kiriju.

KO TO KAŽE … – U toj stvari jedina je nepoznanica zbog čega su potpredsednika svoje stranke, Dobrog Doktora, izdali njegovi u Privremenom d’izvinete organu, Sloba Vasiljević i Miroslav Vuković? I to dva puta! Nije li, ipak, DD kao ostao veran sebi, pa nemogav da izda dojučerašnje saradnike (srpski radikal Stojanović je mesecima primao platu kao član Opštinskog veća) k’o bio im lojalan, a njegovi, po dogovoru u novoj koaliciji na vlasti (DSS, NS, SPO), glasali antiprotivno! DD se još i naljutio, pa nije bio u nastavku sednice na kojoj su novi deputati u „veće staraca” izabrani. Uostalom, slično se poneo i na sednici Privremenog d’izivinete organa na kojoj je Zdravko Vitošević ostao bez fotelje sekretara u koju je potom zasela Slavica Pantić, mlada pravnica i talentovana članica DSS-a.

Najveća je muka dr Tomića tek strefila 20. marta, kada je umesto Dana opštine upriličen tužni skup, sa podrazumevajućom krkom i srkom, na kojem su uručene tri (od mogućih devet) Godišnje nagrade Valjeva. Na tom parastosu nije se ni pojavio zbog toga, kako je sam objasnio na VTV-u, jer nije mogao pruži ruku Zdravku Rankoviću, dobitniku nagrade za novinarstvo! Usput, zapitao se da li je moguće da Valjevo nema ljudi koji su te nagrade zaslužili, odnosno čime se to Komisija za dodelu opštinskih priznanja rukovodila kada se odlučila za g. Rankovića? Inače, u radu te komisije odbio je da učestvuje Slobodan Ćirić, novinar „Napreda”, uz obrazloženje da nema nameru da se angažuje u „bilo kom organu i telu Valjevske opštine dok je njen predsednik dr Jovan Tomić”!

Može biti da se komisija, čiju je odluku potvrdio i Privremeni d’izvinete organ, ogrešila o Sašu Obradovića, člana pravnog tima Srbije koji je u Den Hagu uspeo da parira tužbi BiH za navodni genocid počinjen pre svega u Srebrenici, ili o Boška Đokovića, koji godinama okuplja Podmladak mladih istraživača Društva „Vladimir Mandić Manda”. Pravo je pitanje zbog čega su esnafska udruženja, Srpsko lekarsko društvo, na primer, potpuno inertna, pa i prilikom predlaganja kolega za opštinska priznanja. Uostalom, i građanin Tomić je imao pravo predlaganja!

UPRAVNI ODBORI – Smene upravnih i nadzornih odbora i javnim preduzećima i ustanovama, čiji je osnivač SO Valjevo, prvi su najavljivali na pres konferencijama u SPS-u, na koje, po starom dobrom običaju, ne zovu sve redakcije i dopisnike beogradskih medija. Elem, drug je Selimir Manojlović, najpre član Opštinskog veća, a potom i potpredsednik raspuštenog lokalnog parlamenta „posle povlačenja u ilegalu” mlađahnog Đorđa Milićevića, lamentirao o nesvrsishodnosti takvih poteza lokalne vlasti. Pritom je objašnjavao minorni značaj Opštinskog veća, koje i nema neku ulogu, valjda onu koju je imalo dok su se on i drug Mika (Jokić) nadgornjavali da pokažu koji je od njih dvojice, oprostite mi na izrazu, nenadjebiv!
Uostalom, SPS je još 1992, preuzimajući lokalnu vlast u Valjevu (a i šire), patentirao izum da je prvo što treba uraditi „seča knezova”! Ako je to tako, a u ovovremenoj Srbiji jeste, onda je Privremeni d’izvinete organ zakasnio jer na red još nisu došli ni direktori opštinskih javnih preduzeća i ustanova, a ni opštinski načelnici, među kojima takođe ima onih koji su, gotovo sa ulice, dovođeni na ta mesta kojima, pokazalo se, nisu dorasli!

Drugi je, može biti i osnovni, problem to što je „kadrovska baza” isključivo stranačka, pa su se pojedinci našli i u po dva upravna odbora, što među novopostavljenima ima i bračnih parova, što zaposleni u jednom bivaju postavljani u upravne odbore drugih javnih preduzeća i ustanova, što bi se pažljivijom analizom liste novih članova upravnih i nadzornih odbora svakako našli i oni koji su „u sukobu interesa”. O zakonitosti donetih odluka, ako je već nevešt mašinski inženjer Željko Gavrić (DSS), predsednik Privremenog d’izvinete organa, ili njegovi (d’izvinete Organovi) članovi, advokati Miroslav Vuković (NS) i Đorđe Pavlović (SPO), morala bi da vodi računa sekretar, gđa Slavica Pantić. U suprotnom, biće da se i njen prethodnik Zdravko Vitošević (PSS) starao o zakonitosti, a nije, te da je smenjen isključivo zbog kontinuiteta principa, koje je SPS utemeljio 1992. godine.

Najzad, posebno je neprihvatljivo obrazloženje Željka Gavrića, dato autoru ovoga teksta, da su pojedinci birani u više odbora zbog toga što je reč o ljudima koji ne rade (ili su im, biva, male penzije), pa je to nažalost prilika da dobiju neki dinar! Nema poraznije činjenice od sveprisutne pojave da se, posle 15 godina borbi za promene u Srbiji, ljudi upisuju u stranke da bi se zaposlili ili napredovali u poslu kojim se bave! Doduše, mnogi od njih nisu ni „progledali” do posle 5. oktobra 2000, a onda je počelo kadrovanje po sistemu „samo jaši, svi su naši”!

DSS je, zbog nagle popularnosti Koštunice Voje, bio na udaru novih članova 2000. i 2001. kada su primani i Kurta i Murta jer ta stranka tada i nije imala članstvo. Sada je na udaru DS, a niko se, izgleda, ne pita koji je motiv „demokrata” starijih od 18-20 godina za nagli politički angažman! Previđa se, pritom, i činjenica da su u DSS-u novi članovi „penzionisali” stare, među njima i osnivače, zbog čega i nije nikakvo čudo što je Željku Gavriću „politički uzor” Milica Vojić-Marković.

IZBORI – Privremenom d’izvinete organu, koji obavlja poslove raspuštene SO Valjevo sa „smanjenim demokratskim kapacitetom”, u čemu se slažu i lokalna vlast i opozicija, dakako i sami njegovi (d’izvinete Organovi) članovi, istekao je rok trajanja. Lokalnih izbora, međutim, nema. Nisu ni na vidiku, nema ko da ih raspiše jer još nije konstituisana Narodna skupština Srbije, čiji bi predsednik, ili predsednica, izbore morali da raspišu.

Ako su se novi valjevski glavari ugledali na stranačke vrhuške, a sva je prilika da jesu, lokalnih izbora zadugo još biti neće. Jer, niko ne može da kaže da li je Srbija bliža novoj Vladi ili novim izborima! A pregovara se samo tako i niko ni da pocrveni! A i što bi – plate primaju uredno, Zakon o tromesečnom priveremenom finansiranju iz neusvojenog budžeta neustavno je zamenjen uredbom da „Srbija ne bi stala”, kako vele Zoran Stojković i Milan Parivodić, tehnički ministri tehničkog premijera Koštunice Voje.

Uzdanica je, a ko bi drugi, baka Borka Vučić (80), perjanica SPS-a i predsedavajuća poodavno započete konstitutivne sednice parlamenta, koja je za 2. aprila zakazala pomiriteljstvujušći sovjet rogova u vreći. U tobožnjim zahtevima za vanrednim lokalim izborima u Valjevu socijalistima su se pridružili i glavari Nove Srbije iz kafane „Drina”. Doduše ovlaš, pokilavim argumentima, bez jasnog poziva na građanski neposluh, oglašavale su se i demokrate.

ZIMSKI SAN – Po njima, najveći krivac za agoniju valjevsku, koja traje od jeseni 2004, svakako je gradonačelnik dr Jovan S. Tomić, što nije sporno. Demokrate, međutim, nikada nisu bile spremne da pokrenu inicijativu za opoziv Dobrog Doktora, verovatno procenjujući da bi DD preživeo referendum. To bi onda značilo da bi Opštinski odbor DS-a u Valjevu bio raspušten, što se poodavno već desilo Gradskom odboru te stranke u Nišu, koji nije bio kadar da obori tamošnjeg gradonačelnika Smiljka Kostića (NS). Prevedeno na srpski, to bi drugim rečima značilo da bi čelnici valjevskog DS-a rizikovali gubitak sadašnjih stranačkih pozicija u Valjevu i Beogradu, što, dakako, nije isplativo.

Nisu pomišljali ni na ostavke na svoje funkcije i unutarstranačke izbore, poput onih u Beogradu, gde je Dragan Đilas „održao reč”, a potom bio jedini kandidat na izborima za novog (starog) predsednika Gradskog odbora DS-a i „ubedljivo pobedio”. Uporno igranje na kartu da će se ova i ovakva lokalna vlast u Valjevu urušiti sama od sebe, a „čalabrčak” potom doći po definiciji, ni u naznakama ne korespondira sa fajterskom politikom Zorana Đinđića, pokojnog premijera Srbije i predsednika DS-a do 12. marta 2003. godine!

Nije, dakle dr Jovan S. Tomić jedini krivac za to što se uporno drži onoga što je potpisniku ovih redova rekao na svom prvom pojavljivanju pred (su)građanima u predizbornoj kampanji 2004. godine: „Lako ću ako izgubim, šta ću ako pobedim?!”

Gospodo demokrate (i „demokrate”), zima je prošla, probudila se valjda i „mečka Božana” u Beogradskom ZOO vrtu Vuka Bojovića. Uštinite se za obraz, vežite pertle na cipelama, „ajmo, ajde…” ako vam je do Valjeva doista stalo!