U uglu, jedna pogrbljena osoba, matorac, sedi i pije za divno čudo pelinkovac. Krenema da ćaskam sa Majkom o glupostima, kad se gospodin pored mene zagleda i kaže onom midžetu iz serije `Svita` da treba da nađe ženu kao što sam ja.
I tako sam sanjarila i planirala, dok nisam došla. U Los Andjeles, grad sanjara, uspešnih, propalih, budućih, glumaca, holivudskih zvezda, beskućnika, milionera, producenata, lovaca na talente. Ma šta poželiš, tu je. Svakakvih nacija, rasa, Iranaca, Hrvata, Jermena, Meksikanaca pogotovo, jer granica je tu iza ćoška. Konačno sam našla svoj drugi dom. Beograd u Americi. Iako sam iz Valjeva.
U jednom od prethodnih tekstova pisala sam o dijaspori. Svakakvih nas ima, to je sigurno. U Americi sam zaista upoznala razne karaktere. Nažalost, neki od njih mi nisu ostali u najboljem sećanju. Ali sve je to život, i svakim danom se nauči nešto novo.
Nije mi dugo trebalo da se odlučim na novu letnju avanturu! Moj Brđanac mi je predložio da bi trebalo da dođem na ostrvo zvano Martha`s Vineyard (Martini vinogradi) preko leta i pri tom zaradim neki dolar!
Pokušaću da vam nekako približim sliku kakva je dijaspora na ovim prostorima, ali sigurna sam da nije ništa drugačije od drugih, evropskih zemalja. Ako postoje, kako kaže domaća intelektualna elita, dve Srbije, dijaspora se deli na tri.
I opet, rekla sam ono najcrnje što mislim o Majamiju. Ali ima i deo koji vam nisam rekla. Vreme. Februar mesec. Zove me drug iz Čikaga da mi kaže da ne može da skine sneg. A ja sam poslednji put videla sneg u Srbiji u januaru 2013 godine. Kuće su im najlpše kad se zaobiđu turističke atrakcije, šoping centri, beskućnici, dileri i lokalne prostitutke. Sama duša starog Majamija je na tim kućama. Obojene su ili svetlo plavim nijansama, ili žutim kao i ova država.
